U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića, Mirjane Andirjašević, Vesne Mastilović i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragan Travica, advokat iz ..., protiv tuženog Grada Novog Sada, koga zastupa Pravobranilaštvo Grada Novog Sada, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Novom Sadu Gž 4199/2020 od 31.08.2022. godine, u sednici održanoj 25.04.2024. godine, doneo je

P R E S U D U

PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilje izjavljenoj protiv dela stava prvog izreke presude Višeg suda u Novom Sadu Gž 4199/2020 od 31.08.2022. godine, kao o izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČUJE SE presuda Višeg suda u Novom Sadu Gž 4199/2020 od 31.08.2022. godine u delu stava prvog izreke, tako što se žalba tužene odbija i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 8460/2019 od 24.02.2020. godine POTVRĐUJE u stavu drugom izreke za iznos od ukupno 22.000,00 dinara, i to na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove za iznos od 12.000,00 dinara, na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni strah iznos od 10.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 24.02.2020. godine do konačne isplate, kao i u stavu četvrtom izreke za iznos troškova parničnog postupka od 43.560,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do konačne isplate, a zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka se odbija.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužilji isplati troškove revizijskog postupka u iznosu od 31.900,00 dinara u roku od 8 dana, od prijema pisanog otpravka presude.

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužilje izjavljenoj protiv preostalog dela presude Višeg suda u Novom Sadu Gž 4199/2020 od 31.08.2022. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE revizija tužilje izjavljena protiv preostalog dela presude Višeg suda u Novom Sadu Gž 4199/2020 od 31.08.2022. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu Gž 4199/2020 od 31.08.2022. godine, usvojena je žalba tuženog, pa je presuda Osnovnog suda u Novom Sadu P 8460/2019 od 24.02.2020. godine u pobijanom usvajajućem delu preinačena, tako što je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da tužilji na ime naknade nematerijalne štete isplati ukupno 99.000,00 dinara i to na ime naknade za pretrpljene fizičke bolove iznos od 54.000,00 dinara, i na ime naknade za pretrpljeni strah iznos od 45.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 24.02.2020. godine do isplate, kao i da joj nadoknadi troškove postupka, a obavezuje se tužilja da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 21.000,00 dinara (stav prvi izreke). Obavezana je tužilja da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, ... 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje radi ujednačavanja sudske prakse, pa je iz navedenih razloga na osnovu člana 404. stav 2. odučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužilje delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja se dana 08.05.2019. godine oko 09,00 časova, nakon izlaska iz Doma zdravlja u Petrovaradinu, kretala trotoarom, nakon čega je prešla na travnjak, te je desnom nogom nagazila na travnjak, a leva noga je propala u rupu na travnjaku dubine 20 cm i širine 10 do 15 cm koja je bila prekrivena pokošenom travom. Neposredno nakon pada tužilja se javila u Urgentni centar Kliničnog centra Vojvodine gde je pregledana, te je ustanovljeno uganuće levog skočnog zgloba, nakon čega je upućena na kućno lečenje. Zadobijena povreda je laka telesna povreda.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je našao da je tužbeni zahtev tužilje delimično osnovan na osnovu odredbe člana 154. stav 2. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, člana 20. stav 1. tačka 2. Zakona o lokalnoj samoupravi, člana 24. stav 1. Zakona o lokalnoj samoupravi, člana 2. Zakona o komunalnim delatnostima, člana 3. stav 1. tačka 12. Zakona o komunalnim delatnostima, člana 4. stav 3. Zakona o komunalnim delatnostima. Prvostepeni sud smatra da je tužena odgovorna za nastalu štetu, a da je tužilja doprinela nastanku šetete, jer se kretala po zelenoj površini umesto trotoarom, sa 10%, za koji procenat je umanjio ukupno utvrđenu naknadu štete.

Drugostepeni sud je nasuprot stavu prvostepenog suda zaključio da tužbeni zahtev tužilje nije osnovan, jer ne postoji uzročno-poslednični odnos između radnje štetnika i štete na strani oštećenog u smislu člana 154. Zakona o obligacionim odnosima. Po stanovištu drugostepenog suda nema osnova za građansko-pravnu odgovornost tuženog Grada Novog Sada u situaciji kada je tužilja, kao pešak, umesto da koristi trotoar, bez opravdanog razloga odlučila da nastavi kretanje preko zelenog pojasa i tom prilikom nogom upala u rupu.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom tužilje ukazuje da je drugostepena presuda doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Odredbom člana 184. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da preduzeća i druga pravna lica koja vrše komunalnu ili drugu sličnu delatnost od opšteg interesa odgovaraju za štetu ako bez opravdanog razloga obustave ili neredovno vrše svoju uslugu.

Odredbama člana 2. stav 1 i stav 3. tačka 12, člana 3. stav 1. tačka 12, člana 4. stav 1. i 3, člana 32. stav 3. Zakona o komunalnim delatnostima („Sl.glasnik RS“, br. 88/2011), kao i člana 20. stav 1. tačka 5. i 11. Zakona o lokalnoj samoupravi („Sl. glasnik RS“, br.129/2007, 83/2014 - dr. Zakon), citiranim u prvostepenoj presudi, definisane su delatnosti na koje se primenjuje ovaj zakon (između ostalih i održavanje javnih zelenih površina), poslovi koji se u tom smislu obavljaju, uslovi za obavljanje, prava i obaveze korisnika komunalnih delatnosti, obezbeđenje materijalnih sredstava, nadzor i ostala pitanja od značaja za pravilno funkcionisanje i obavljanje komunalnih delatnosti, kao i ovlašćenja i dužnosti organa lokalne samouprave u cilju pravilnog i blagovremenog obavljanja ovih delatnosti u cilju ostvarivanja i zadovoljavanja raznih životnih potreba fizičkih i pravnih lica.

Imajući u vidu navedene zakonske odredbe, pravilno je prvostepeni sud zaključio da u ovom slučaju postoji odgovornost tužene za štetu koju je tužilja pretrpela na području Grada Novog Sada, jer tužena nije vršila delatnost od opšteg interesa - održavanje zelenila i javnih površina, odnosno nije delatnost obavljala u skladu sa poverenim nadležnostima. Kako je tužena odgovorna za uređenje, tekuće i investiciono održavanje, rekonstrukciju i sanaciju zelenih rekreativnih površina i priobalja, što po samom zakonu predstavlja komunalnu delatnost iz izvornog delokruga jedinica lokalne samouprave, a nije preduzela potrebne mere za uklanjanje izvora opasnosti, jer je na zelenoj površini zaostala rupa, koja je bila prekrivena pokošenom travom i nevidljiva za prolaznike, to odgovara za štetu koju je tužilja pretrpela.

Po stanovištu Vrhovnog suda tužilja je doprinela nastanku štete u smislu odredbe člana 192. u vezi člana 205. ZOO sa 80%, kretanjem po zelenoj površini umesto po trotoaru i delimično kolovozu, kao površinama namenjenim za kretanje pešaka.

Jačina pretrpljenih fizičkih bolova i straha utvrđeni su veštačenjem i pravilnom primenom odredbe člana 200. ZOO je utvrđena pravična novčana naknada nematerijalne štete za fizičke bolove 60.000,00 dinara i za strah 50.000,00 dinara, pa su uz primenu odredbe člana 192. stav 1. u vezi 205. ZOO i doprinos tužilje nastanku štetnog događaja 80%, žalba tuženog je odbijena i prvostepena presuda potvrđena za iznos od 12.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova i 10.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom od donošenja prvostepene presude do isplate.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Odluka o troškovima prvostepenog postupka doneta je na osnovu člana 165. stav 2. u vezi člana 153, 154. i 163. stav 1. i 2. ZPP, pa su tužilji odmereni troškovi sastava tužbe 6.000,00 dinara, pristupa na dva održana ročišta po 7.500,00 dinara, troškove taksi na tužbu i odluku po 2.780,00 dinara, troškove veštačenja 19.000,00 dinara ili ukupno 43.560,00 dinara sve prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme izjavljivanja ovog pravnog leka, kao i važećoj Taksenoj tarifi, za koji iznos troškova je odbijena žalba i potvrđena prvostepena prasuda, kao u stavu drugom izreke.

Na ime troškova postupka po reviziji tužilji pripada za sastav revizije iznos od 18.000,00 dinara, za takse na reviziju iznod od 5.560,00 dinara, za takse na odluko o reviziji iznos od 8.340,00 dinara ili ukupno 31.900,00 dinara, koliko je tužilji dosuđeno u stavu trećem izreke.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, ... 10/23 – drugi zakon), protiv preostalog dela presude, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje radi ujednačavanja sudske prakse, pa je iz navedenih razloga na osnovu člana 404. stav 2. odučeno kao u stavu trećem izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Odredbom članu 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 24.09.2019. godine. Vrednost predmeta spora u ovoj pravnoj stvari je iznos od 160.000,00 dinara.

Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti u kojem vrednost pobijanog dela očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija nije dozvoljena primenom člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković