U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Marine Milanović, predsednika veća, Dragane Boljević i Danijele Nikolić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Nikola Tomašević, advokat iz ..., protiv tužene „Raiffeisen bank” a.d. Beograd, radi utvrđenja ništavosti, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3101/21 od 18.11.2021. godine, u sednici održanoj 08.06.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 3101/21 od 18.11.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 1014/20 od 18.03.2021. godine, stavom prvim izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje i utvrđeno da su ništave odredbe ugovora o kreditu br. ... od 29.05.2007. godine u delovima navedenim u tom stavu izreke, i to: člana 1. stav 1. o odobravanju kredita u dinarskoj protivvrednosti CHF po prodajnom kursu tužene; člana 2. stav 2. tač. 1. o obračunu kamate uz primenu proporcionalne metode; člana 2. stav 2. tač. 3. o plaćanju kamate kroz mesečne anuitete u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu banke za devize važećem na dan uplate; člana 2. stav 2. tač. 4. o ovlašćenju banke (tužene) da bez zaključenja posebnog aneksa menja visinu kamatne stope u skladu sa svojom Odlukom o promeni visine ili načina obračuna kamatnih stopa; člana 5. stav 1. tač. 2. o obavezi korisnika kredita (tužilje) da plati 30 evra u dinarskoj protivvrednosti na ime naknade za obradu kreditnog zahteva kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita – NKOSK; člana 5. stav 1. tač. 3. o obavezi tužilje da plati 0,5% od iznosa kredita na ime naknade za obradu kreditnog zahteva, odobrenje i administriranje kredita; člana 5. stav 1. tač. 4. o obavezi tužilje da plati 4,2% od iznosa kredita na ime premije osiguranja kod NKOSK; člana 7. o obavezi tužilje da dugovanja izmiruje u dinarskoj protivvrednosti CHF po srednjem kursu banke za devize, važećem na dan uplate; člana 2. stav 2. ANEKSA tog ugovora od istog datuma u delu navedenom u tom stavu izreke; člana 2. stav 1. tačka 6. ANEKSA 2 istog ugovora od 04.06.2011. godine, u delu navedenom u tom stavu izreke; člana 2. stav 1. tačka 4. ANEKSA 3 istog ugovora od 26.09.2013. godine, kao i samog tog člana, osim u delu koji glasi: „3,3% na godišnjem nivou“. Stavom drugim izreke prvostepene presude odbijen je tužbeni zahtev tužilje za utvrđenje ništavosti navedenog ugovora o kreditu u preostalom delu. Stavom trećim izreke obavezana je tužena da naknadi tužilji troškove postupka od 523.800,00 dinara. Stavom četvrtim izreke odbijen je zahtev tužilje za oslobađanje od plaćanja troškova sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3101/21 od 18.11.2021. godine, stavom prvim izreke, ukinuta je navedena presuda višeg suda. Stavom drugim izreke utvrđeno je da su ništave odredbe ugovora o kreditu od 29.05.2007. godine, i to: člana 1. stav 1. u delu koji glasi: „valutnom klauzulom u CHF“ i u delu koji glasi: „kredit u dinarskoj protivvrednosti od CHF 53.000,00 po prodajnom kursu Raiffeisen banke a.d. Beograd za devize važećem na dan puštanja kredita u tečaj“; člana 2. pod naslovom „Kamata“ u stavu 4. u delu koji glasi: „banke može bez zaključenja posebnog aneksa do konačnog namirenja svih obaveza korisnika kredita po ovom ugovoru menjati visinu kamatne stope u skladu sa Odlukom o promeni visine ili načina obračuna kamatnih stopa“ i člana 2. stav 9. u delu prema kome banka obračunava zateznu kamatu u skladu sa aktima banke, sa ANEKSOM broj 1 od 24.12.2007. godine, ANEKSOM broj 2 od 04.06.2011. godine i ANEKSOM broj 3 od 26.09.2013. godine. Stavom trećim izreke odbijen je zahtev tužilje za utvrđenje da su ugovor od 29.05.2007. godine i njegovi aneksi ništavi u preostalom delu. Stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da isplati tužilji iznos od 642.150,00 dinara na ime troškova parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, pobijajući je u stavovima trećem i četvrtom izreke, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20) Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke zaključile su 29.05.2007. godine ugovor broj ..., kojim je tužena banka odobrila tužilji stambeni kredit od 53.500 CHF u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu tužene za devize važeće na dan puštanja kredita u tečaj (član 1. stav 1), sa rokom otplate od 260 meseci (član 2. stav 1). U delu člana 2. stav 2. pod naslovom „Kamata“ određeno je da banka obračunava, na iznos sredstava odobrenog kredita, kamatu po promenljivoj kamatnoj stopi, koja je u momentu zaključenja ugovora 4,45% na godišnjem nivou; da se obračun kamate vrši uz primenu proporcionalne metode i da je iskazan u CHF (tačka 1); da korisnik kredita plaća kamatu kroz mesečne anuitete otplate kredita u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu banke za devize, važećem na dan uplate (tačka 2), da za period od dana puštanja kredita u tečaj do prenosa kredita u otplatu, banka obračunava interkalarnu kamatu po stopi iz stava 3. ovog člana, koja se obračunava i naplaćuje prilikom puštanja kredita u tečaj (tačka 3); da banka u slučaju bitnih promena tržišnih uslova, promene shodno zahtevima Centralne banke, bitne promene na domaćem ili inostranom tržištu novca, zadržava pravo primene promenljive kamatne stope, tj. banka može bez zaključenja posebnog aneksa do konačnog izmirenja svih obaveza korisnika kredita po ovom ugovoru menjati visinu kamatne stope u skladu sa Odlukom o promeni visine ili načina obračuna kamatnih stopa (tačka 4); te da ako korisnik kredita ne izmiri svoje obaveze u roku njihove dospelosti, na sve dospele, a neizmirene iznose banka obračunava zateznu kamatu u skladu sa aktima banke i zakonskim odredbama, i da u slučaju da je ugovorena kamatna stopa viša od zatezne kamate, ugovorena kamata teče i nakon što korisnik kredita dospe u docnju (tačka 9). Odredbama člana 5. stav 1. tužilja se obavezala da pre puštanja kredita u tečaj plati banci fiksnu proviziju od 30 evra u dinarskoj protivvrednosti na ime naknade za obradu kreditnog zahteva kod NKOSK (tačka 2), kao i proviziju od 0,5% (računatu od iznosa odobrenog kredita) na ime naknade za obradu kreditnog zahteva, odobrenje i administriranje kredita (tačka 3) i 4,2% na ime premije osiguranja kod NKOSK (tačka 4). Tužena sva dugovanja izmiruje u dinarskoj protivvrednosti CHF po srednjem kursu banke za devize, važećem na dan uplate (član 7).

Aneksom od istog dana - 29.05.2007. godine određeno je da je banka, umesto odobrenog iznosa kredita iz člana 1. ugovora od 53.500 CHF u dinarskoj protivvrednosti, pustila u tečaj kredit u iznosu od 53.498,80 CHF u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu banke za devize važeće na dan puštanja kredita u tečaj (član 2). Aneksom broj 2 od 04.06.2011. godine konstatovano je da preostali dug iznosi CHF 48.092,40 i, između ostalog, povećana kamatna stopa na 5,25%, uz grejs period od 24 meseca (samo sa plaćanjem kamate), povećan je broj mesečnih rata za otplatu kredita (236 počev od 01.06.2011. godine), ugovoreno pravo tužene da kvartalno menja visinu ugovorene kamate bez zaključenja posebnog aneksa. Aneksom broj 3 od 26.09.2013. godine utvrđeno je da nedospele obaveze po ugovoru o kreditu iznose 47.641,79 CHF u dinarskoj protivvrednosti, ugovorena obaveza tužilje da od 01.09.2013. godine plaća kamatu po promenljivoj kamatnoj stopi u visini šestomesečnog CHF LIBORA + 3.3% - fiksni deo (član 2), kao i to da se obračun kamate iskazuje u CHF (stav 3); da tužilja plaća tuženoj kamatu kroz mesečne anuitete otplate kredita u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu banke važećem na dan uplate (stav 4) i da tužena vrši usklađivanje kamatne stope u visini šestomesečnog CHF LIBORA svakih šest meseci, te da se za obračun kamate primenjuje vrednost šestomesečnog CHF LIBORA objavljenog dva dana pre usklađivanja, a ukoliko isto pada na neradni dan, vrednost CHF LIBORA objavljenog prvog narednog dana (stav 5).

Tokom pregovora radi zaključenja ugovora, tužilji je rečeno od strane službenika banke da je povoljnije zaključiti ugovor sa valutnom klauzulom u CHF, jer će rata kredita biti znatno manja u odnosu na kredite u evrima. Tužilja nije pročitala ugovor, obratila je pažnju samo na iznos kredita i ratu, jer je znala da mora da pristane na navedene uslove ukoliko želi kredit. Tužena banka nije ni usmeno ni pismeno informisala tužilju pre zaključenja ugovora o rizicima pravnog posla koji joj se nudi i ekonomskim posledicama koje mogu da nastanu iz takvog pravnog posla. Rečeno joj je da nema nikakvog razloga za brigu, jer je CHF stabilna valuta. Tužilja i dalje otplaćuje kredit.

Tuženoj banci je 20.06.2006. godine International Finance Corporation odobrio zajam od 15.500.000,00 CHF radi obezbeđenja kreditne linije, koji će se koristiti za finansiranje podobnih podprojekata odobravanjem podzajmova podobnim podzajmodavcima.

Imajući u vidu ovako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud je zaključio da su ništave odredbe ugovora i aneksa istog navedene u stavu 1. tačka 1. alineja 1 - 8, na osnovu člana 103. u vezi sa čl. 12. i 15. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO i člana 18. Zakona o zaštiti potrošača, jer tužena banka nije informisala tužilju, kao prosečnog potrošača, na jasan način, pisanim putem o svim poslovnim rizicima i ekonomskim posledicama koje preuzima pristajanjem da se dinarski iznos njenog dugovanja indeksira primenom kursa CHF, a što je tužena bila u obavezi, kao stručna strana, te je na taj način banka postupala protivno prinudnim propisima i to načelima savesnosti i poštenja i dužnosti postupanja sa pažnjom dobrog stručnjaka. Takođe, uprkos dostavljenom ugovoru od 2006. godine o zaduženju tužene u CHF, tužena nije dostavila dokaz da je sredstva zadužena na međunarodnom tržištu plasirala za finansiranje konkretnog ugovora, odnosno nije dokazala da je rizik takvog ugovora delila zajedno sa tužiljom, kao slabijom ugovornom stranom. Taj sud je utvrdio da je ništava i odredba člana 5. stav 1. tačka 3. ugovora, koja se odnosi na obavezu plaćanja troškova obrade kreditnog zahteva i puštanja kredita u korišćenje, na osnovu čl. 46. stav 2, 47. i 103. ZOO, jer se ne vidi iz sadržine same odredbe, osim procentualnog iznosa naknade, na šta se troškovi zaista odnose, te tužilji u momentu zaključenja predmetnog ugovora nije bila poznata struktura troškova za naknadu obrade kredita. Primenom odredaba člana 103, 897. i 902. ZOO prvostepeni sud je utvrdio ništavost odredaba člana 5. stav 2. tačka 2. i 4. predmetnog ugovora o kreditu koje se odnose na obavezu tužilje da na ime osiguranja kredita kod NKOSK jednokratno plati premiju u visini od 4,25% od iznosa kredita, kao i fiksnu proviziju od iznosa od 30 evra u dinarskoj protivvrednosti na ime naknade za obradu kreditnog zahteva kod NKOSK, iz razloga što tužilja nije ugovorna strana ugovora o osiguranju potraživanja – kredita između tužene i NKOSK, niti je ugovor o osiguranju zaključen u korist klijenta tužene. Navedeni ugovor je dodatno sredstvo obezbeđenja za banku kao finansijskog subjekta i davaoca kredita, kojima ona štiti svoje interese i iz kog ugovora mora da ispunjava novčane obaveze. Prvostepeni sud je našao da je ništava i odredba člana 2. stav 2. tačka 4. u delu koji glasi: „u skladu sa odlukom o promeni visine ili načina obračuna kamatnih stopa“, jer je nejasna i neodrediva i ne daje jasne kriterijume korisniku kredita u vezi sa mogućom promenom kamatne stope. Kako utvrđena ništavost navedenih odredaba ne povlači ništavost samog ugovora sa aneksima, tj. ugovor može opstati i bez tih odredaba, jer iste nisu bile ni uslov ugovora, ni odlučujuća pobuda zbog koje je ugovor zaključen, to je prvostepeni sud, primenom odredaba člana 105. ZOO, odbio tužbeni zahtev tužilje u preostalom delu i odlučio kao u stavu drugom izreke.

Drugostepeni sud je, nakon održane rasprave, ukinuo prvostepenu presudu i zaključio da je ništava odredba člana 1. stav 1. u delu koji glasi: „valutnom klauzulom u CHF“ i u delu koji glasi: „kredit u dinarskoj protivvrednosti od 53.500 CHF po prodajnom kursu banke za devize važećem na dan puštanja kredita u tečaj“, iz razloga što je u vreme zaključenja predmetnog ugovora izostalo pisano obaveštenje korisniku kredita o razlozima ugovaranja valutne klauzule, kao i o mogućem rastu kursa švajcarskog franka. Po stavu drugostepenog suda, ništava je, u smislu čl. 46, 47, 50. i 1065. ZOO, i odredba člana 2. stav 4. u delu koji se odnosi na kamatu, jer ugovorena promenljiva kamatna stopa koja se može menjati u skladu sa aktima poslovne politike banke predstavlja neodređen i neodrediv predmet obaveze korisnika kredita. Iz istih razloga ništava je i odredba člana 2. stava 9. ugovora u delu prema kome banka obračunava zateznu kamatu u skladu sa aktima banke. Drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje, kao činjenično nepotkrepljen, za utvrđenje ništavosti odredaba članova 5. stav 1. tačka 2 (obaveza plaćanja fiksne provizije od 30 evra), tačka 3. (obaveza plaćanja provizije za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 0,5% od iznosa odobrenog kredita) i tačka 4. (obaveza plaćanja provizije od 4,25% od iznosa odobrenog kredita na ime premije osiguranja kod NKOSK), člana 2. stav 2. (plaćanje kamate kroz mesečne anuitete otplate kredita u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu tužene za devize važećem na dan uplate) i člana 7. ugovora (izmirivanje svih dugovanja u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom CHF kursu tužene za devize važećem na dan uplate) sa aneksima. Drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje i u pogledu utvrđenja ništavosti člana 2. Aneksa broj 3 od 26.09.2013. godine, u delu u kome je predviđena promena kamatne stope u skladu sa promenama šestomesečnog CHF LIBORA na svakih 6 meseci na godišnjem nivou, jer je ovaj parametar za određivanje kamatne stope jasan, određen i ne zavisi od volje ugovornih strana, zbog čega je u saglasnosti sa odredbom člana 26. i 54. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Obzirom da je našao da predmetni ugovor može ostati na snazi bez dela ništavih odredaba, drugostepeni sud je, primenom odredbe člana 105. stav 1. ZOO, odbio tužbeni zahtev tužilje u preostalom delu - za utvrđenje ništavosti zaključenog ugovora u celosti sa aneksima, jer odredbe čija je ništavost utvrđena nisu bile ni uslov ni odlučujuća pobuda zbog kojih je ugovor zaključen, te je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo odbijanjem tužbenog zahteva za utvrđenje ništavosti odredaba člana 2. stav 2. alineja 2, člana 5. stav 1. tačka 2, 3. i 4. i člana 7. ugovora od 29.05.2007. godine, kao i člana 2. Aneksa broj 3 od 26.09.2013. godine.

Zakonom o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, ako cilj povređenog dobra ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje šta drugo (član 103. stav 1), a ništav je i kada je predmet obaveze nemoguć, nedopušten, neodređen ili neodrediv (član 47).

Ugovor o kreditu, njegova forma i sadržina, otkaz davaoca kredita i odustanak od ugovora, kao i vraćanje kredita pre roka, uređeni su odredbama čl. 1065. do 1068. istog zakona, kojima pak nisu bliže uređena ostala prava i obaveze ugovornih strana, pa ni pravo banke da od korisnika kredita naplati troškove koje je povodom zaključenja ugovora o kreditu imala ili koji mogu nastati u toku realizacije ugovora. Međutim, takvo pravo banke nije ni isključeno.

Iako ni Zakonom o bankama („Službeni glasnik RS“, br.107/05, 91/10, 14/15) nije bliže uređena mogućnost banke da od korisnika kredita naplati troškove povodom zaključenja ugovora o kreditu, iz odredbe člana 43. proizlazi da Narodna banka Srbije može propisati jedinstveni način obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga, i to naročito po osnovu depozitnih i kreditnih poslova.

Narodna banka Srbije donela je 30.06.2006. godine Odluku o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“, br.57/06) koja je stupila na snagu 01.10.2006. godine i važila u vreme kada su stranke u ovom sporu zaključile ugovor o kreditu. Prema tački 5. ove odluke, ponuda banke koja se odnosi na depozite koje banka prima, odnosno na kredite koje banka odobrava, treba da jasno i nedvosmisleno sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, koji u ponudi treba da budu navedeni i iskazani tako da klijenta nijednog trenutka ne dovedu u zabludu u pogledu bilo kog elementa tih podataka. Radi sprovođenja ove odluke, u skladu sa njenom tačkom 11, Narodna banka donela je i Uputstvo za primenu odluke o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite („Službeni glasnik RS“, br.57/2006) čijom je tačkom 7. propisano da pregled osnovnih podataka o depozitu/kreditu (ponudu) banka izrađuje na obrascu u dva primerka od kojih jedan uručuje klijentu, što klijent potvrđuje svojim potpisom, a drugi primerak banka zadržava u svojoj dokumentaciji. Ovaj obrazac je, kao prilog 1, odštampan uz Uputstvo i njegov je sastavni ceo.

Iz izloženog sledi da banka ima pravo na naplatu troškova i naknadu bankarskih usluga i da zato odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava, ali pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o tim troškovima, da je sačinjena na propisanom obrascu i da je uručena klijentu pre zaključenja ugovora, što on potvrđuje svojim potpisom.

Prema stanju spisa, tužena banka je, uz podnesak od 09.11.2016. godine, dostavila obrazac osnovnih podataka o kreditu od 29.05.2007. godine, potpisan od strane tužilje, u kojem je u delu koji se odnosi na podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope, u tački 6, naveden ukupan iznos od 125.549,01 dinara na ime naknada i drugih troškova koje klijent treba da plati u toku polaganja/odobravanja i realizacije ugovora o kreditu. Dakle, tužena je u predugovornoj fazi, dostavljanjem obrasca pregleda osnovnih podataka o kreditu informisala tužilju, kao korisnika kredita, o vrsti i visini svih naknada i drugih troškova koji padaju na njen teret na način kako je to propisano tačkom 5. st. 1. i 2. Odluke o jedinstvenom načinu obračuna i objavljivanja efektivne kamatne stope na depozite i kredite i Uputstvom za sprovođenje te odluke, važećim u vreme zaključenja ugovora o kreditu, zbog čega ugovorna odredba člana 5. stav 1. tačke 2, 3. i 4. nisu protivna prinudnim propisima, odnosno nisu ništave u smislu člana 103. stav 1. ZOO.

Nadalje, pravilna je odluka drugostepenog suda u pogledu odredaba člana 2. stav 2. ugovora u delu koji se odnosi na kamatu i glasi ''u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu banke za devize, važećem na dan uplate'' i člana 7. ugovora, kojim je određeno da korisnik sva dugovanja izmiruje u dinarskoj protivvrednosti CHF po prodajnom kursu banke za devize, važećem na dan uplate. Ovo zbog toga što je ugovaranje devizne klauzule, zajedno sa ugovaranjem valutne kaluzule, pravno dopušteno, jer obe predstavljaju pravno dopušteni osnov očuvanja jednakosti uzajamnih davanja ugovornih strana u ugovoru o kreditu.

Pravilno je drugostepeni sud zaključio i da nije ništava odredba člana 2. Aneksa broj 3 od 26.09.2013. godine, kojom je tužilja obavezana da plaća tuženoj kamatu po promenljivoj kamatnoj stopi koja je utvrđena u visini šestomesečnog CHF LIBORA (promenljivi deo) + 3,30% (fiksni deo) na godišnjem nivou. Naime, osnovana obaveza korisnika kredita je da banci, davaocu kredita, plaća ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način koji su utvrđeni ugovorom. Zato ugovorna kamata, suštinski, predstavlja naknadu koju plaća korisnik kredita za odobreni iznos kreditnih sredstava od strane banke, davaoca kredita. Iz tog razloga ova obaveza korisnika kredita mora biti izričito ugovorena uz jasno određenje njene visine ili propisivanja jasnih i preciznih parametara na osnovu kojih se ugovorena kamata može obračunati. Pravno je dopušteno ugovaranje promenljive kamatne stope, pod uslovom da se ona propisanim parametrima iz ugovora nesumnjivo može utvrditi i obračunati. Kako je u konkretnom slučaju osporenom odredbom Aneksa 3, kao promenljivi element za obračun promenljive kamatne stope određen šestomesečni CHF LIBOR, koji predstavlja dnevnu referentnu kamatnu stopu po kojoj banke jedna drugoj nude novac za posuđivanje na londonskom međubankarskom tržištu, te njegova visina ne zavisi od jednostrane volje nijedne ugovorne strane, to je drugostepeni sud pravilno zaključio da je promenljiva kamatna stopa po kojoj je određeno da tužilja tuženoj plaća kamatu određena i dozvoljena, zbog čega navedena odredba aneksa nije ništava.

Utvrđena ništavost predmetnih odredaba ugovora o kreditu ne utiče automatski na punovažnost preostalih ugovornih odredaba. Naprotiv, ugovor će proizvoditi pravno valjana dejstva i nakon utvrđene ništavosti odredbe o indeksiranju dinarskog duga kredita primenom kursa švajcarskog franka. Ovo zbog toga što preostale ugovorne odredbe sadrže sve bitne elemente ugovora o kreditu propisane odredbom člana 1065. ZOO. One su pravno obavezujuće za ugovorne strane ukoliko se njihovom primenom ne osujećuje cilj zbog kojeg je ugovor zaključen. Time se realizuje ostvarenje željenog cilja ugovornih strana da zaključenjem ugovora o kreditu obezbede zadovoljenje sopstvenih interesa zasnovanih u pravno dopuštenom načinu očuvanja ekvivalentnosti njihovih uzajamnih davanja i, saglasno odredbi člana 18. stav 3. Ustava, obezbeđuje i neposredna primena opšteprihvaćenog međunarodnog standarda pravičnog očuvanja i izvršenja ugovorom ustanovljenih obaveza. Kako je osnovna pobuda za zaključenje ovog ugovora bilo davanje odnosno uzimanje kreditnih sredstava uz naknadu iskazanu u visini zakonom dozvoljene kamatne stope, kojom se ne narušava jednakost uzajamnih davanja davaoca i korisnika kredita, što je postignuto utvrđenjem ništavosti predmetnih odredaba ugovora i aneksa, to ništavost tih odredaba nije dovela do ništavosti ugovora i aneksa u celosti, sve u skladu sa članom 105. ZOO, što je pravilno i drugostepeni sud zaključio. Zbog navedenog, neosnovani su revizijski navodi da je osnovna pobuda zbog koje je tužilja zaključila predmetni ugovor bila ugovorena valutna klauzula čija ništavost povlači ništavost ugovora i aneksa u celosti.

Suprotno revizijskim navodima tužilje, drugostepeni sudovi nisu pogrešno postupili kada su odbili zahtev za dosuđenje troškova koji se odnose na uvećanje za 20% po osnovu poreza na dodatu vrednost naknada advokatskih usluga, jer je punomoćnik tužilje bio u obavezi da dostavi račun o izvršenim advokatskim uslugama, jer je advokat, prema članu 23. stav 4 Zakona o advokaturi ('“Službeni glasnik RS'“, broj 31/11, 24/12 - odluka US) dužan da izda klijentu obračun nagrade i naknade troškova za izvršene radnje i izdatke za troškove, što u konkretnom slučaju nije učinio.

Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je, primenom člana 414. stav 1. ZPP, doneo odluku kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Marina Milanović s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić