Presudom Višeg suda u Zrenjaninu Gž 715/21 od 23.08.2023. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tuženog i preinačena presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P 1123/2019 (2017) od 29.04.2021. godine, tako što je odbijen tužbeni zahtev da se obaveže tuženi da isplati tužiocu iznos od 13.042,68 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 04.09.2017. godine do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da isplati tuženom na ime troškova drugostepenog postupka iznos od 22.842,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, kao posebnu, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Posle izjavljene revizije, Viši sud u Zrenjaninu je rešenjem Gž 715/21 od 25.10.2023. godine, stavom prvim izreke ispravio presudu tog suda Gž 715/21 od 23.08.2023. godine, tako što u izreci presude u drugom stavu iza reči: „obavezuje se tužilac“ dodaju reči: „da isplati zakonskom zastupniku tužene Slavici Milin, advokatu iz ..., na ime troškova drugostepenog postupka iznos od 18.000,00 dinara, te“ i tako što se u poslednjem redu drugog stava umesto iznosa „22.842,00 dinara“ označava iznos „4.842,00 dinara“ iza koga se dodaju reči: „sve to u roku od 8 dana, pod pretnjom prinudnog izvršenja, sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti do isplate“. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da isplati privremenom zastupniku tuženog iznos od 9.000,00 dinara na ime troškova nastalih u postupku ispravke presude.

Dopunskom presudom Višeg suda u Zrenjaninu Gž 715/21 od 25.10.2023. godine, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate i u preostalom ožalbenom delu potvrđena presuda.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23 – drugi zakon), Vrhovni sud je ocenio da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je odlučio da je revizija tužioca osnovana.

U provedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, 18.09.2007. godine ovlašćeni radnici tužioca su na adresi ..., ... ..., izvršili kontrolu mernog mesta za koje se kao korisnik vodi tuženi i na licu mesta utvrdili da se kupac mernog mesta glavnim osiguračem direktno vezao na sklopku bez merenja i time neovlašćeno koristio električnu energiju, da u trenutku kontrole ima električnu energiju i da je ranije isključivano brojilo. U zapisniku od istog dana je navedeno da je neovlašćeno korišćenje električne energije učinjeno samovlasnim priključenjem objekta, instalacije ili uređaja na elektroenergetski sistem, bez mernog uređaja ili mimo mernog uređaja. Postavljena je plomba ... . Zapisnik je potpisan od strane tuženog kao kupca i radnika tužioca i uručen je tuženom. Tužilac je 27.09.2007. godine sačinio obračun neovlašćeno utrošene električne energije broj ... za kupca AA, tuženog, na adresi ..., ... ..., za brojilo broj ... za period od 18.08.2007. godine do 18.09.2007. godine, prema kome naknada za neovlašćeno korišćenje električne energije iznosi 13.042,68 dinara (električna energija fiksni mesečni deo u iznosu od 11.053,12 dinara + PDV 18% u iznosu od 1.989,56 dinara). Prema analitičnoj kartici tužioca od 01.01.2016. godine do 30.08.2018. godine, tuženi duguje tužiocu iznos od 13.042,68 dinara i nije ga isplatio do zaključenja glavne rasprave u prvostepenom postupku. Tužba je primljena u sudu 04.09.2017. godine.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 40., 41., 42. Uredbe o uslovima o isporuke električne energije („Službeni glasnik RS“ broj 107/05) i odredbi člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, obavezao tuženog da isplati tužiocu iznos od 13.042,68 dinara na ime glavnog duga sa zakonskom zateznom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate, ceneći kao neosnovan prigovor tuženog o zastarelosti potraživanja primenom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, uz zaključak da u konkretnom slučaju nema mesta primeni člana 210. i 214. Zakona o obligacionim odnosima, kao ni člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da se radi o potraživanju naknade za isporučenu električnu energiju koje potraživanje zastareva za jednu godinu u smislu člana 378. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja tuženog.

Prema stanovištu Vrhovnog suda, revizijom tužioca se osnovano ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je preinačena drugostepena presuda i odbijena žalba tužene.

Odredbom člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO („Službeni list SFRJ“ br. 29/1978 ... „Službeni list SRJ“ broj 31/1993) je propisano da, kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan da ga vrati, a kad to nije moguće, da naknadi vrednost postignute koristi. Odredbom člana 371. ZOO je propisano da potraživanja zastarevaju za deset godina, ako zakonom nije određen neki drugi rok zastarelosti. Odredbom člana 378. stav 1. tačka 1. ZOO je propisano da zastarevaju za jednu godinu potraživanje naknade za isporučenu električnu i toplotnu energiju, plin, vodu, za dimničarske usluge i za održavanje čistoće, kad je isporuka, odnosno usluga izvršena za potrebe domaćinstva.

Kako se u konkretnom slučaju radi o neovlašćenom korišćenju električne energije, to potraživanje naknade za neovlašćeno korišćenje električne energije zastareva u opštem roku od deset godina propisanom članom 371. ZOO, te potraživanje tužioca prema tuženom nije zastarelo, imajući u vidu da je tužba primljena u sudu 04.09.2017. godine, a da se sačinjeni obračun od 27.09.2007. godine, na ime neovlašćeno utrošene električne energije odnosi za period od 18.08.2007. godine do 18.09.2007. godine, prema kome naknada za neovlašćeno korišćenje električne energije iznosi 13.042,68 dinara.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odluku u stavu drugom izreke doneo primenom odredbom člana 416. stav 1. ZPP.

Kako je tužilac uspeo u ovom postupku po reviziji, to je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka primenom člana 153. ZPP i odlučeno kao u stavu trećem izreke na osnovu člana 165. stav 2. ZPP.

Odluku o troškovima postupka sadržanu u stavu četvrtom izreke, Vrhovni sud je doneo na osnovu odredbe člana 165. stav 2. u vezi člana 153. stav 1., 154. i 163. ZPP prema uspehu tužioca u postupku po reviziji. Tužiocu su priznati troškovi postupka po reviziji u ukupnom iznosu od 22.843,40 dinara i to na ime sastava revizije u iznosu od 18.000,00 dinara i sudske takse na reviziju u iznosu od 4.843,40 dinara, primenom Tarife o nagradama i naknadama troškova za rad advokata i Tarifnog broja 1. stav 1. tačka 2. Taksene tarife iz Zakona o sudskim taksama.

Predsednik veća - sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković