Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Branke Dražić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa Dušan Popović, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., koga zastupa Uglješa Žarković, advokat iz ..., radi utvrđenja prava svojine, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4223/18 od 14.03.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 18.06.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 4223/18 od 14.03.2019. godine i predmet vraća drugostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Bačkoj Palanci P 493/2017 od 15.06.2018. godine, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je tužilja stekla vlasništvo na 3/5 delova nekretnina upisanih u LN .. KO ..., parc. br. .., zgradi br. .., zemljište pod zgradom – objektom površine 90 m2, zemljište uz zgradu – objekat površine 5a i njiva treće klase površine 2a 24 m2, porodična stambena zgrada br. .. na navedenoj parceli, ukupne površine 8a 14 m2 i parc. br. .., njiva treće klase, površine 1a 67 m2, sveukupno površine 9a 81 m2 i tuženi obavezan da trpi da se tužilja na osnovu ove presude upiše kao vlasnik kod Službe za katastar nepokretnosti Bačka Palanka. Istom presudom obavezan je tuženi da tužilji isplati 149.900,00 dinara na ime troškova parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od 23.03.2017. godine pa do konačne isplate.Tužilja je oslobođena plaćanja sudskih taksi u ovom postupku.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu preinačena je navedena presuda i odbijen isti tužbeni zahtev u celosti a tužilja obavezana da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 18.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno je izjavila reviziju tužilja zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku i nalazi da je revizija dozvoljena i osnovana.

Prvostepenom presudom je utvrđeno da je tuženi unuk tužilje po sinu VV, preminulom 2013. godine i da je tuženi nasledio u ostavinskom postupku pored ostalog nepokretnosti koje su predmet ove parnice. Utvrđeno je da je suprug tužilje preminuo 1970. godine, da se u ostavinskom postupku ćerka tužilje odrekla nasledstva na očevoj imovini i da su tužilja i sada pok. otac tuženog nasleđenu kuću u ..., prodali 1987. godine po ceni od 165.000,00 dinara i sa ušteđevinom tužilje od 300.000,00 dinara, koje je tužilja stekla prodajom svinja, kupili na ime sina tužilje predmetnu zemlju u ... sa postojećim temeljima stambenog objekta, sa namerom da zajedno izgrade kuću u ... u kojoj bi zajedno živeli. Ćerka tužilje je bila upoznata sa dogovorom i sa bratom je imala sporazum da će tužilja živeti sa sinom u ... i da će njen brat preuzeti brigu o majci. Odmah po kupovini placa je započeta gradnja ličnim radom sada pok. VV i njegovih prijatelja, sa materijalom koji je finansirala tužilja. Krovna konstrukcija je postavljena u jesen 1987. godine a majstorima prilikom gradnje hranu je pripremala tužilja. Tužilja je u to vreme živela u otkupljenom neuslovnom stanu u ... i bila zaposlena u Preduzeću „GG“ a istovremeno je gajila i stoku i živinu. Kada je ponestalo novca, sin tužilje pozajmio je 2000 DM a pozajmicu je vratila tužilja. Tokom 1989. godine, tužilja je otišla u Nemačku na rad i sav zarađeni novac slala sinu za radove na kući. Sada pok. VV se 1988. godine oženio i iste godine se rodio tuženi. Prve dve godine porodica je živela u iznajmljenom stanu a 1991. godine su se preselili u spornu kuću gde je bila osposobljena jedna prostorija za život. Roditelji tuženog su se razveli neutvrđenog dana. Kuća je neto površine 86,6 m2 (prizemlje + potkrovlje) i nije završena.

Prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev za utvrđenje suvlasništva od 3/5 na spornim nepokretnostima primenom člana 20. i 21. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa nalazeći da je namera tužilje i njenog sina, oca tuženog bila da zajedničkim ulaganjem novca i radova steknu svojinu na kući u kojoj bi zajedno živeli i da su radnjama i držanjem počev od kupovine placa izrazili volju da nekretnine koju grade predstavljaju njihovu zajedničku svojinu.

Apelacioni sud je prihvatio činjenično stanje iz prvostepene presude i primenom člana 394. tačka 4. ZPP, preinačio ožalbenu presudu i odbio tužbeni zahtev u celosti, nalazeći da utvrđene činjenice vode zaključku da je među članovima porodice postignut i realizovan sporazum o reuglisanju imovinskog odnosa, po kome se tužiljina ćerka odrekla svojih prava na imovini roditelja, ocu tuženog ova imovina pripala u celosti a on preuzeo obavezu da vodi brigu o majci, te da bi tužilji pošto je zbog smrti sina otpao osnov postignutog sporazuma evenutalno moglo pripasti pravo na vraćanje datog u novcu, ali da takav zahtev prema tuženom nije postavljen.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pobijana odluka je zasnovana na pogrešnoj primeni materijlanog prava zbog čega činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Nižestepenim odlukama pravilno je ocenjeno da u ovom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi za sticanje svojine u porodičnoj zajednici iz člana 195. Porodičnog zakona. Sporne nepokretnosti nisu stečene radom članova porodice u toku trajanja zajednice života u porodičnoj zajednici. Između tužilje i njenog sina a kasnije i njegove porodice nije postojala zajednica života u vreme kupovine placa i gradnje spornih objekata. Međutim prema utvrđenom činjeničnom stanju između tužilje i njenog sina je postojao usmeni sporazum o zajedničkom sticanju i gradnji objekata u ..., koji je pretežnim delo realizovan i upis svojine izvršen u korist njenog sina. Za utvrđenje prava svojine na stambenom objektu koji je podignut na osnovu usmenog sporazuma bliskih srodnika u ovom slučaju majke i sina, nije od značaja odsustvo pisanog ugovora, već je od značaja da li postoji zajedničko sticanje i gradnja, sadržina sporazuma i volja ugovornih strana. Zajedničko sticanje spornih nepokretnosti od strane tužilje i njenog sina je utvrđeno u sprovedenom postupku, a nije sporno ni postojanje porodičnog sporazuma tužilje sa decom o nameravanoj zajednici života tužilje sa sinom i budućem staranju sina o majci. Međutim, porodični dogovor tužilje i njene dece ne isključuje pravo tužilje na sticanje svojine na nepokretnostima shodno članu 21. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, ako je volja tužene i njenog sina bila usmerena na sticanje susvojine bez obzira na upis tuženog u javnim knjigama kao jedinog vlasnika nepokretnosti, jer pravo svojine ne zastareva.

Revizijom se ukazuje na bitnu povredu odredaba parničnog postupka zbog promenjenog činjeničnog stanja i da su pobijanom odlukom pomešane nepokretnosti, vremenski periodi i lica. Vrhovni kasacioni sud nalazi da u postupku po žalbi nema prekoračenja činjeničnog stanja. Međutim, pobijana odluka sadrži svedeno i sintetizovano činjenično stanje (prihvaćeno iz prvostepene odluke) u meri u kojoj sve odlučne činjenice nisu dovoljno prepoznatljive. Osim toga, ocena pravnog značaja o porodičnom dogovoru tužilje sa decom, koji bi trebao da predstavlja osnov za isključenje prava svojine tužilje po osnovu zajedničkog sticanja nedovoljno je argumentovana i sporna. Sin tužilje za života nije osporavao svojinska prava tužilje i o tome se jasno izjašnjavao pred familijom i prijateljima. Tužilja je bila u dobrim odnosima sa sinom i bez obzira na loše odnose sa njegovom suprugom, formalizacija njenih suvlasničkih prava nije bila od značaja do trenutka kada su njena prava nakon smrti sina ugrožena.

Sa iznetih razloga, zaključak drugostepenog suda da bi tužilja eventualno mogla imati samo obligaciona prava usled svog finansijskog učešća u sticanju nepokretnosti i to bez rasprave pred drugostepenim sudom za sada se ne mogu prihvatiti usled čega je pobijana odluka morala biti ukinuta.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti, utvrditi pravu volju tužilje i njenog sina u vezi kupovine zemljišta i izgradnje spornih nepokretnosti a zatim doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Sa iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci rešenja na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić