U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković i Gordane Komnenić, članova veća, u parnici tužioca DOO „Ekogradnja projekt S.G.“ sa sedištem u Kovinu, koga u revizijskom postupku zastupa punomoćnik Nikola Mađinac, advokat iz ..., protiv tužene Opštine Kovin, koju zastupa Pravobranilaštvo Opštine Kovin, radi utvrđenja diskriminacije, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8567/19 od 14.05.2020. godine, u sednici održanoj dana 22.09.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8567/19 od 14.05.2020. godine u delu stava prvog izreke kojim je odlučeno o žalbi tužioca protiv presude Višeg suda u Smederevu P 276/19 od 24.06.2019. godine.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 8567/19 od 14.05.2020. godine, u preostalom delu stava prvog izreke kojim je odlučeno o žalbi tužioca protiv rešenja Višeg suda u Smederevu P 276/19 od 15.08.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Smederevu P 276/19 od 24.06.2019. godine, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade štete isplati iznos od 13.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 15.04.2016. godine do isplate i zahtev za utvrđenje diskriminatorskog postupanja tužene prema tužiocu na način bliže opisan u izreci presude, kao i zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka.

Rešenjem Višeg suda u Smederevu P 276/19 od 15.08.2019. godine, odbijen je predlog tužioca za donošenje dopunske presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 8567/19 od 14.05.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i potvrđena presuda Višeg suda u Smederevu P 276/19 od 24.06.2019. godine i rešenje istog suda od 15.08.2019. godine. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, prekoračenja tužbenog zahteva, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 55/14) Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovani su revizijski navodi da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu iz člana 374. stav 1. u vezi članova 8, 229, 230, 308. i 315. ZPP, jer je drugostepeni sud odlučivao bez rasprave i pobijanu odluku zasnovao na činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku. Suprotno tvrdnji revidenta ovaj sud smatra da je drugostepeni sud ocenio bitne žalbene navode koji su od značaja za presuđenje ove parnice, pa nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP. Revizijski navodi o učinjenim bitnim povredama postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, ne mogu se isticati u reviziji. Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu, pa su bez uticaja revizijski navodi o prekoračenju tužbenog zahteva jer se po članu 407. stav 1. tačka 5. ZPP, revizija može izjaviti samo ako je ta povreda učinjena u postupku pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je pred Privrednim sudom u Pančevu vodio spor protiv tuženog Fonda za građevinsko zemljište, puteve i komunalnu potrošnju Opštine Kovin, čiji je pravni sledbenik tužena Opština (prestao je da postoji i odluka o tome objavljena je u Službenom listu Opštine Kovin 27.11.2014. godine). Spor je vođen u predmetu P 3/14 u kom je dana 14.10.2014. godine bilo zakazano ročište za glavnu raspravu. U ovom postupku tužilac je svoj zahtev za utvrđenje zasnovao na tvrdnji da je tužena prema njemu diskriminatorski postupala jer je 14.10.2014. godine kada je bilo zakazano ročište za glavnu raspravu u navedenom predmetu pravno lice -Fond za građevinsko zemljište, puteve i komunalnu potrošnju Opštine Kovin, još uvek postojalo i arbitriralo u javnom prometu i bilo u obavezi da bude prisutno na ročištu za glavnu raspravu tog dana (za koje je uredno primilo poziv ukoliko nije htelo da trpi posledice nedolaska na predmetno ročište) kao i u pogledu prestanka punomoćja za zastupanje izdatog punomoćniku Ljubomiru Petkoviću advokatu iz ..., pa zahteva naknadu štete koja je povodom toga nastala za tužioca.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije bio diskriminisan radnjama tužene niti je na strani tužene bilo diskriminatorskog ponašanja prema tužiocu.

Odredbama člana 21. Ustava RS utvrđeno da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta. Zabrana diskriminacije zajemčena je i međunarodnim pravnim izvorima – Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 14.) i Dodatnim protokolom broj 12 uz Evropsku konvenciju, kao i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima (član 26).

Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da izrazi „diskriminacija“ i „diskriminatorsko postupanje“ označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva), u odnosu na lica ili grupe kao i članova njihovih porodica, ili njima bliska lica na otvoren ili prikriven način, a koji se zasniva na nekom ličnom svojstvu.

Odredbom člana 142. stav 2. Ustava propisano je da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora. Odredbom člana 145. st. 2, 3. i 4. Ustava je propisano da se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona. Sudske odluke su obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole. Sudsku odluku može preispitivati samo nadležni sud, u zakonom propisanom postupku.

Naime, iz navedenih odredaba proizilazi da je najbitnija karakteristika diskriminacije - pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili uporedivoj situaciji, koje pri tom mora biti neopravdano i mora biti vezano za neko lično svojstvo diskrimisanog lica. Prema članu 45.stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, tužilac mora da učini verovatnim da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije. Ukoliko neopravdano nejednak tretman nema za osnov lično svojstvo onda može biti reč o nekom drugom zabranjenom protivpravnom ponašanju, ali ne i o diskriminaciji.

Tužilac je kao pravno lice tražio zaštitu od diskriminatorskog ponašanja tužene Opštine Kovin u postupku pred Privrednim sudom u Pančevu, a lična svojstva, koja tužilac navodi kao osnov diskriminacije: javno izražavanje stavova i mišljenja, javnu osudu političke vlasti u postupku javnih nabavki u oblasti građevinarstva, suprotstavljanje korupciji u postupcima javnih nabavki, stručna osposobljenost za oblast građevinarstva i to projektovanja, političku pripadnost, političku podobnost i političko simpatizerstvo su svojstvena fizičkom licu, a ne i tužiocu kao pravnom licu, pa je i to osnovan razlog za odbijanje tužbenog zahteva, kao što su pravilno zaključili nižestepeni sudovi.

Stoga su neosnovani revizijski navodi da je pobijanom presudom pogrešno primenjeno materijalno pravo. Ukazivanje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP. Prilikom odlučivanja Vrhovni kasacioni sud je cenio i ostale navode revizije, ali ih nije posebno obrazlagao, ceneći da nisu od uticaja na donošenje drugačije odluke.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Prema članu 420. stav 1. ZPP, stranke mogu izjaviti reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan. U konkretnom slučaju revizija je izjavljena protiv rešenja kojim se postupak pravnosnažno ne okončava, niti se radi o rešenju protiv koga je revizija uvek dozvoljena, u smislu člana 420. stav 3, 4. i 5. istog zakona, pa je odlučeno kao u stavu drugom izreke, primenom člana 413. navedenog zakona

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić