Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Snežana Dunjić, advokat u ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 9633/2019 od 16.01.2020. godine, u sednici održanoj 09.12.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda Beogradu Gž 9633/2019 od 16.01.2020. godine i presuda Višeg suda u Beogradu P 2081/15 od 30.03.2018. godine u prvom i drugom stavu izreke, pa se predmet VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Viši sud u Beogradu je presudom P 2081/15 od 30.03.2018. godine odbio tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan kojim je tražio da se obaveže tužena da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog pretrpljenih duševnih bolova usled povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti, a zbog neosnovanog lišenja slobode, isplati iznos od 7.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30.03.2018. godine pa do isplate. Drugim stavom izreke je obavezan tužilac da tuženoj na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 92.000,00 dinara. Trećim stavom izreke je tužilac oslobođen od obaveza plaćanja sudskih taksi.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž 9633/2019 od 16.01.2020. godine, odbio žalbu tužioca kao neosnovanu žalbu i potvrdio presudu Višeg suda u Beogradu.

Protiv pravnosnažne presude donete od strane drugostepenog suda, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju iz svih zakonskih razloga.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 55/14, 87/2018 i 18/2020), pa je ocenio da je revizija tužioca dozvoljena i osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, rešenjem Okružnog suda u Beogradu Ki.br. 538/2000 od 23.08.2000. godine, tužiocu je određen pritvor, jer se nalazio u bekstvu. Po navedenom rešenju tužilac je lišen slobode nakon duže od deset godina 17.06.2011. godine, a u pritvoru je boravio sve do 22.05.2012. godine, ukupno 350 dana. Protiv tužioca je pred Višim sudom u Beogradu vođen krivični postupak pod brojem K 858/11 zbog postojanja sumnje da je izvršio krivično delo obljube sa detetom i postupak je okončan rešenjem Višeg suda u Beogradu 11.06.2014. godine kojim je obustavljen krivični postupak. Rešenje je postalo pravnosnažno 12.09.2014. godine.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete sa pozivom na član 545. stav 1. i 2. Zakona o krivičnom postupku iz razloga što je tužilac svojim nedozvoljenim postupcima prouzrokovao lišenje slobode. Naveli su da se opravdanost pritvora ocenjuje u krivičnim postupkom od strane istražnog sudije i da to nije zadatak parničnog postupka, pa da dužina trajanja pritvora, kao i činjenica što je tužilac svojevoljno došao u stanicu policije da bi produžio važenje lične karte nije od uticaja na drugačije presuđenje, da je bio nedostupan policiji od 2000. do 2011. godine jer je u to vreme menjao prebivalište i boravište a promene nije prijavljivao, pa je bio nedostupan organima gonjenja i da se u tome sastoji njegovo nedozvoljeno postupanje, koje isključuje pravo na naknadu štete.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata pravno stanovište nižestepenih sudova.

Članom 5. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (ratifikovana od strane Državne zajednice Srbije i Crne Gore, 2003. godine) je predviđeno da će svako ko je uhapšen odmah i na jeziku koji razume biti obavešten o razlozima za hapšenje i o svakoj optužbi protiv njega, da će bez odlaganja biti izveden pred sudiju, da ima pravo da mu se sudi u razumnom roku ili da bude pušten na slobodu do suđenja koje se može usloviti jemstvom, da ima pravo da pokrene postupak u kome će sud hitno ispitati zakonitost lišenja slobode i pravo da bude pušten na slobodu ako je lišenje slobode nezakonito i da ima utuživo pravo na naknadu ukoliko je lišenje slobode u suprotnosti sa odredbama ovog člana.

Nižestepeni sudovi su propustili da cene činjenicu da je rešenje kojim je određen pritvor tužiocu doneto još 23.08.2000. godine, a da je uhapšen deset godina kasnije u stanici policije kada je došao da produži važenje lične karte. Sudovi su prihvatili da je tužilac jedanaest godina bio u bekstvu i da je zato skrivio pritvor. Međutim, iz spisa proizilazi da je tužilac živeo u ... gde je i zarađivao za život, da je bio zakupac stanova i da je menjao adrese stanovanja zbog zamene stanova, te da nije znao da je protiv njega podneta krivična prijava i da mu je određen pritvor. Tužilac je saslušan u prvostepenom postupku, međutim, njegov iskaz nije cenjen niti su na osnovu drugih dokaza utvrđene relevantne činjenice od strane prvostepenog suda. U spisu ima podataka da je tužilac sve to vreme živeo u vanbračnoj zajednici sa majkom oštećenog lica, što je itekako moglo da pomogne u pronalaženju tužioca u ... od strane organa vlasti u periodu od jedanaest godina da je traženje vršeno sistematski. Konačno, kada je tužilac uhapšen, a imajući u vidu vremensku distancu od navodno učinjenog krivičnog dela pa do faktičkog pritvaranja tužioca, postavilo se opravdano pitanje da li bi tužilac mogao da utiče u tom periodu na svedoke i na koje i da li je postojala opasnost od njegovog bekstva. Pogotovo se otvara pitanje opravdanosti trajanja pritvora od 350 dana. Nedostupnost tužioca organima vlasti u trajanju od jedanaest godina je pod sumnjom, što je moralo da izazove ispitivanje kod organa koji su produžavali pritvor, da li su postojale alternativne mogućnosti za obezbeđenje tužiočevog prisustva suđenju, kao što je oduzimanje njegovih putnih isprava, plaćanja jemstva, procena karaktera i ličnosti optuženog, njegove porodične veze, a sve zbog procene da li su razlozi za produžavanje pritvora i njegovo trajanja od 350 dana bili „dovoljni“ i opravdani za takvu odluku, da bi konačno krivični postupak koji je protiv njega vođen bio obustavljen.

Nižestepeni sudovi se ovim pitanjima nisu bavili jer su pošli od pogrešnog stanovišta da sama činjenica što tužilac nije imao prijavljeno prebivalište i što je menjao stanove koje je uzimao u zakup (nije imao rešeno stambeno pitanje), dovoljno za skrivljeno ponašanje, iako sama činjenica neprijavljivanja adrese boravišta i prebivališta nadležnim organima predstavlja samo prekršajnu odgovornost. Posledica neprijavljivanja ne može biti u takvoj nesrazmeri kao što je lišenje slobode u trajanju od 350 dana. Uostalom, u periodu trajanja pritvora, a imajući u vidu načelo suđenja u razumnom roku, pravosudni organi su morali da ubrzaju postupanje ili pak odluče da tužioca puste na slobodu do suđenja i odrede druge mere. Dužina provedena u pritvoru je u značajnoj vezi sa ostvarivanjem prava na naknadu nematerijalne štete. U tom smislu se izjasnio i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u predmetu Đemanović protiv Srbije (odluka od 02.02.2010. godine, po predstavci broj 48497/06).

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo i da zbog toga nisu ni utvrdili relevantne činjenice za presuđenje, pa su obe nižestepene presude morale biti ukinute. U nastavku postupka, nižestepeni sudovi će imati u vidu navedeno, pa će nakon dopune činjeničnog stanja ponovo odlučiti o osnovanosti tužbenog zahteva tužioca.

Na osnovu svega izloženog, odlučeno je kao u izreci, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

upravitelj pisarnice

Marina Antonić