Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 679/22 od 24.03.2022. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tuženog i preinačena prvostepena presuda u usvajajućem delu odluke o eventualnom tužbenom zahtevu (stav drugi izreke) i troškovima parničnog postupka (stav četvrti izreke), tako što je odbijen eventualni tužbeni zahtev kojim je traženo da se tuženi obaveže da tužilji po osnovu bračne tekovine isplati iznos od 20.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa zakonskom zateznom kamatom od 19.10.2021. godine, kao dana presuđenja do isplate i tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 238.350,00 dinara. Stvom drugim izreke, tužilja je obavezana da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 166.200,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužilje dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), ispitao je pobijanu presudu primenom člana 408. tog zakona i utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede postupka iz člana 374. stav 1. u vezi sa članom 383. ZPP, učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, na koju se navodima revizije ukazuje, jer je taj sud odlučio na osnovu činjeničnog stanja utvrđenog u prvostepenom postupku i nije ga izmenio bez održavanja rasprave, već je izveo pravne zaključke drugačije od prvostepenog suda.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zasnovale vanbračnu zajednicu u toku 2005. godine i tada su živeli u kući majke tuženog u zajedničkom domaćinstvu, da bi nakon godinu dana prešli da žive u kući oca tuženog zajedno sa njim i njegovim ocem (dedom tuženog). U toku trajanja zajednice života tuženi i njegov otac su se bavili poljoprivredom i uzgojem stoke, dok tužilja nije ostvarivala prihode već je obavljala sve kućne poslove i podizala zajedničku decu. Tužilja je u toku trajanja zajednice života završila srednju školu i fakultet i kao najbolji student ostvarila je stipendiju i školovala se na državnom budžetu. U miraz je donela spavaću sobu i neke pokretne stvari, dok je 1.000 evra dobijenih od svojih dede i babe potrošila zajedno sa tuženim u toku trajanja zajednice. Tuženi je vlasnik 10 hektara poljoprivrednog zemljišta (koje su kupili njegov otac i deda po majci pre zasnivanja zajednice života parničnih stranaka). U toku trajanja zajednice života, tužilja i tuženi, kao ni drugi članovi domaćinstva nisu kupovali nepokretnosti. Brak stranaka je zaključen ...2009. godine, a razveden presudom Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici P2 338/17 od 27.10.2017. godine i tužilja samostalno vrši roditeljsko pravo prema zajedničkoj maloletnoj deci, ŽŽ rođenom 2006. godine i ZZ rođenoj 2013. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio kao neosnovan primarni tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine na predmetnim nepokretnostima (poljoprivredno zemljište) nalazeći da nisu stečene u toku trajanja bračne zajednice. Tužilja je u toku trajanja bračne zajednice doprinosila svojim radom u održavanju imovine, pa je delimično usvojen eventualni tužbeni zahtev (novčano potraživanje) i na osnovu člana 180. stav 3, 4. i 5. Porodičnog zakona tuženi obavezan da tužilji isplati 20.000 evra sa pripadajućom kamatom.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u usvajajućem delu odluke o eventualnom tužbenom zahtevu, tako što je odbio eventualni zahtev za isplatu novčanog potraživanja (20.000 evra u dinarskoj protivvrednosti sa kamatom) po osnovu bračne tekovine jer nema mesta primeni odredbe člana 180. Porodičnog zakona budući da tužilja nije dokazala postojanje zajedničke imovine stečene u braku, niti da je eventualno doprinela uvećanju posebne imovine tuženog.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio eventualni tužbeni zahtev tužilje za isplatu novčanog iznosa po osnovu bračne tekovine.

Zajednička imovina supružnika uređena je Porodičnim zakonom i određena kao imovina koju su supružnici stekli radom u toku trajanja bračne zajednice (član 171.). Deobom zajedničke imovine, u smislu ovog zakona smatra se utvrđivanje suvlasničkog, odnosno supoverilačkog udela svakog supružnika u zajedničkoj imovini (član 177.), a ako supružnici ne mogu da se sporazumeju o deobi zajedničke imovine, deobu zajedničke imovine vrši sud (sudska deoba), po članu 180. stav 1. tog zakona. U preostalom delu navedene odredbe propisano je da se pretpostavlja da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, da veći udeo jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine zavisi od njegovih ostvarenih prihoda, vođenja poslova u domaćinstvu, staranja o deci, staranja o imovini te drugih okolnosti od značaja za održavanje i uvećanje vrednosti zajedničke imovine, kao i da se veći udeo u sticanju zajedničke imovine utvrđuje u istoj srazmeri za sva prava i obaveze u trenutku prestanka zajednice života u braku. Navedene materijalno-pravne odredbe nesumnjivo upućuju na zaključak da se kod deobe najpre utvrđuje postojanje zajedničke imovine koju mogu činiti pokretne i nepokretne stvari, a zatim se utvrđuje suvlasnički udeo supružnika, pri čemu je zakonska pretpostavka da su udeli supružnika u zajedničkoj imovini jednaki, uz mogućnost dokazivanja većeg udela jednog supružnika prema okolnostima od značaja za održavanje i uvećanje vrednosti zajedničke imovine. To znači da je pretpostavka za sudsku deobu postojanje zajedničke imovine supružnika. U konkretnom slučaju tužilja nije dokazala postojanje zajedničke imovine stečene u bračnoj zajednici sa tuženim, da bi se primenom člana 180. Porodičnog zakona valorizovao njen doprinos u održavanju zajedničke imovine isplatom novčanog iznosa. Tužilja je eventualnim tužbenim zahtevom tražila isplatu novčanog potraživanja po osnovu bračne tekovine, ali nije dokazala ni da je doprinela uvećanju posebne imovine tuženog, što bi bio uslov za primenu člana 170. stav 1. Porodičnog zakona. Navedenom odredbom je propisano da ako je tokom trajanja zajedničkog života u braku došlo do neznatnog uvećanja vrednosti posebne imovine jednog supružnika, drugi supružnik ima pravo na potraživanje u novcu srazmerno svom doprinosu (stav 1.). Obaveza drugog supružnika da isplati potraživanje u novcu na ime uvećanja vrednosti sopstvene posebne imovine u smislu navedene zakonske odredbe podrazumeva dokazivanje identiteta imovine čija je vrednost uvećana u toku trajanja zajedničkog života, vrednost uvećanja, te doprinos drugog supružnika u uvećanju vrednosti, što je sve u konkretnom slučaju izostalo. Suprotno navodima revizije, vođenje poslova u domaćinstvu, staranje o deci, staranje o imovini, te druge okolnosti od značaja za održavanje zajedničke imovine nisu osnov za isplatu novčanog potraživanja, već za utvrđenje većeg udela jednog supružnika u sticanju zajedničke imovine u smislu člana 180. Porodičnog zakona. Zato su kao neosnovani ocenjeni svi revizijski navodi tužilje o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković