U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Jasminke Stanojević, predsednika veća, Spomenke Zarić i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca „AA“ DOO iz ..., čiji je punomoćnik Dragoljub Martinović, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji su punomoćnici Boško Kovačević i Ivana Tepić, advokati iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3629/2016 od 08.11.2016. godine, na sednici održanoj 22.11.2018. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3629/2016 od 08.11.2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 78/2014 od 13.06.2016. godine, usvojen je primarni tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 287.706,66 USD, sa domicilnom kamatom počev od 22.10.2008. godine, pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti, po najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate, kao i da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 1.496.250,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od presuđenja 13.06.2016. godine, do konačne isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3629/2016 od 08.11.2016. godine, žalba tuženog je odbijena i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, odlučeno je da se tuženom troškovi žalbenog postupka ne dosuđuju.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom propisanih revizijskih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude, nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka koje bi mogle predstavljati osnov za uvažavanje revizije tuženog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženom BB je po ugovoru o kratkoročnom kreditu broj ... od 16.06.2008. godine, odobren kredit u iznosu od 50.200.000,00 dinara, kao nosiocu konzorcijuma i licu koje je u ime i za račun članova konzorcijuma i u svoje ime i za svoj račun, zastupalo konzorcijum, a čiji su članovi u to vreme osim njega bili i VV i GG koji su se saglasili sa podizanjem tog kredita. DD AD ..., uplatila je kredit na tekući račun tuženog 16.06.2008. godine, a od tog iznosa, iznos od 50.199.000,00 dinara, odmah je uplaćen Agenciji za privatizaciju na ime prve rate kupoprodajne cene za kupovinu AD ĐĐ .... Predmetni kredit je tražen i odobren za određenu namenu, odnosno kupovinu „ĐĐ“, a tužilac je pristao da da jemstvo za Konzorcijum na ime obezbeđenja urednog vraćanja kredita. Tuženi se nije pridržavao odredaba ugovora o kratkoročnom kreditu, nije uredno i na vreme izvršio svoje obaveze, zbog čega je banka 20.10.2008. godine, tužioca kao jemca obavestila da je na osnovu njegove saglasnosti, na ime obaveza tuženog proisteklih iz tog ugovora, iz deviznog depozita tužioca naplatila celokupno potraživanje u ukupnom iznosu od 52.720.354,41 dinara, te obavezala tuženog da tužiocu isplati utuženi novčani iznos zaključujući da taj iznos predstavlja deo njegove obaveze kao člana konzorcijuma prema tužiocu. Tokom postupka, tužilac je postigao poravnanje sa ostalim dužnicima, odnosno tuženima i u odnosu na njih povukao tužbu ostajući kod zahteva za isplatu prema ovde tuženom koji se tužbi i tužbenom zahtevu protivio, neosnovano smatrajući da nije pasivno legitimisan jer više nije član konzorcijuma.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev i obavezali tuženog da tužiocu isplati dosuđeni iznos sa pripadajućom kamatom.

Odredbom člana 1003. Zakona o obligacionim odnosima, propisano je da na jemca koji je namirio poveriočevo potraživanje prelazi i to potraživanje sa svim sporednim pravima i garantijama njegovog ispunjenja. Odredbom člana 1013. stav 1. istog zakona, propisano je da jemac koji je isplatio poveriocu njegovo potraživanje može zahtevati od dužnika da mu naknadi sve što je isplatio za njegov račun kao i kamatu od dana isplate.

U konkretnom slučaju,radi se o odnosu između tužioca, kao jemca koji je izmirio potraživanje i tuženog, kao dužnika. Naime, tužilac je kao jemac konzorcijuma koji je zastupao tuženi BB, a čiji su članovi osim njega bili i VV i GG, poveriocu namirio potraživanje u celini, zbog čega je, shodno citiranim članovima Zakona o obligacionim odnosima, ovlašćen da od dužnika (članova konzorcijuma) traži naknadu svega što je isplatio za njihov račun. Kako je sa članovima VV i GG tužilac tokom postupka postigao poravnanje i u odnosu na njih povukao tužbu, to je pravilnom primenom materijalnog prava, suprotno navodima revizije, tuženi BB obavezan da dosuđeni iznos isplati tužiocu sa pripadajućom kamatom. U predmetnom postupku, a kako je to suprotno navodima revizije pravilno našao i drugostepeni sud, tužbom su bili obuhvaćeni svi članovi konzorcijuma na taj način što je od svakog tražena po trećina ukupno isplaćenog iznosa, odnosno obaveza je podeljena na jednake delove, iako je tužilac shodno odredbi člana 1014. Zakona o obligacionim odnosima imao pravo da od svakog od njih kao solidarnih dužnika pa i ovde tuženog traži ispunjenje obaveze u celosti, iz čega proizilazi da je zahtev za tuženog postavljen povoljnije. Takođe, neosnovani su revizijski navodi tuženog, koje je isticao i u žalbi, da nema obavezu prema tužiocu jer je istupio iz konzorcijuma. Ovo stoga što je tuženi bio član konzorcijuma kako u vreme zaključenja ugovora o kratkoročnom kreditu i ugovora o jemstvu od 16.06.2008. godine, tako i u vreme kada je banka od tužioca naplatila predmetno potraživanje 20.10.2008. godine, kada je dospela obaveza tuženog za vraćanje sredstava koje je banka, zbog toga što tuženi kao dužnik nije izmirio svoju obavezu po kreditu, naplatila od tužioca kao jemca, te je ova obaveza tuženog dospela u vreme kada je on pored toga što je bio član konzorcijuma bio i nosilac, predstavnik i zajednički punomoćnik konzorcijuma. S toga nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Ostalim navodima revizije u potpunosti se ponavljaju žalbeni navodi za koje je apelacioni sud dao jasne, potpune i pravilne razloge koje ovaj sud u svemu prihvata, te ih primenom člana 414. stav 2. ZPP nije detaljno obrazlagao.

U većem delu navodi revizije tuženog se neposredno ili posredno odnose na sprovedeni dokazni postupak i ocenu dokaza te upućuju na pogrešno i nepotpuno činjenično stanje. Takvi navodi nisu posebno razmatrani budući da u smislu člana 407. stav 2. ZPP ne predstavljaju dozvoljen revizijski razlog, a istovremeno ne dovode u sumnju pravilnost presuđenja i primenu materijalnog prava.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Jasminka Stanojević,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić