U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Katarine Manojlović Andrić i Branke Dražić, članova veća, u parnici tužioca Republike Srbije, Ministarstvo odbrane, Vojno građevinski centar „Beograd“ iz Beograda, koju zastupa Vojno pravobranilaštvo, protiv tuženih AA iz ... i BB iz ..., koje zastupa Nevenka Tabaković, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti ugovora i činidbe i po protivtužbi za utvrđenje svojine, odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1500/17 od 21.02.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 06.08.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženih izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1500/17 od 21.02.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 40/2014 od 09.02.2017. godine, usvojen je tužbeni zahtev i utvrđeno da je ništav ugovor o kupoprodaji overen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu pod br.Ov.3 .../... od 01.02.2011. godine, zaključen 15.03.2010. godine između tuženih, prvi Aneks ugovora o kupoprodaji Ov.3 .../... overen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu pod brojem Ov br. .../... od 20.05.2013. godine, sklopljen dana 16.05.2013. godine između tuženih i drugi Aneks ugovora o kupoprodaji Ov3. .../... overen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu pod brojem Ov3 br. .../... od 05.11.2013. godine, sklopljen dana 04.11.2013. godine između tuženih. Istom presudom obavezani su tuženi da predaju tužiocu u državinu kat. parcelu br. .../... KO ..., površine 16a 75 m2, i kat. parcelu .../... KO ..., površine 15 a, 62 m2, obe upisane u LN br. ... KO ..., oslobođene od svih lica, stvari i objekata prikazanih u geodetskom snimku veštaka Trifunović Mihajla od 26.05.2016. godine i to: objekat br. ... u ul. ... na kat. parc. .../... KO ..., pov.195 m2, objekat br. ... u ul. ... na kat. parc. .../... KO ..., pov.32 m2, objekat br. ... u ul. ... na kat. parc. .../... KO ..., pov.130 m2, objekat br. ..., u ul. ... na kat. parc. ... /... KO ..., pov.36 m2, objekat ... nadstrešnica, ul. ... na kat. parc. .../... KO..., pov. 118 m2, objekat br. ... u ul. ... na kat. parc. ... KO ..., pov.18 m2, betonska staza u ul. ... na kat. parc. .../... KO ..., pov.172 m2, betonske platoe u ul. ... na kat. parc. .../... KO ..., pov. 101 m2, objekat br. ... u ul. ... na kat. parc. .../... KO ..., pov.10 m2, objekat br. ..., u ul. ... na kat. parc. .../... KO ..., pov.18 m2, objekat br.5, u ul. ... na kat. parc. .../... KO ..., pov.11 m2, betonski plato pov.680 m2, u ul. ... na kat. parc. .../... KO ... i betonska staza pov.264 m2 u ul. ... na kat. parc. .../... KO ... . Odbijen je primarni protivtužbeni zahtev tuženog AA kojim je tražio da se utvrdi da je po osnovu održaja vlasnik kat. parc. br. .../... u pov.15a 62 m2, gradsko građevinsko zemljište i kat. parc. br. .../... u pov. od 16a 75 m2, gradsko građevinsko zemljište upisano u LN br. ... KO ..., što bi tužilac bio dužan da prizna i trpi da se na osnovu ove presude izvrši upis prava svojine u korist tuženog AA u RGZ Službi za katastar nepokretnosti ... . Odbijen je eventualni protivtužbeni zahtev tuženog AA, kojim je tražio da se utvrdi da je po pravnom osnovu gradnje i održaja vanknjižni vlasnik nepokretnosti: na kat. parc. .../... KO ..., poslovne zgrade br. ..., u površini od 195 m2, poslovne zgrade br. ... u površini od 32 m2, poslovne zgrade broj ..., u površini od 130 m2, poslovne zgrade broj ... i ... ukupne površine 154 m2, poslovne zgrade broj ..., u površini od 18 m2, sa zemljištem za redovnu upotrebu i na kat. parc. .../... KO ..., poslovne zgrade broj ..., u površini od 10 m2, poslovne zgrade br. ... u površini od 18 m2, poslovne zgrade broj .., u površini od 11 m2, dela poslovne zgrade sa par.br. .../... u površini od 22 m2 i dela poslovne zgrade sa parc. br. .../... u površini od 2 m2, sa zemljištem za redovnu upotrebu, a što bi tužilac bio dužan da prizna i trpi da se na osnovu ove presude tuženi AA upiše kao nosilac prava svojine u celosti u RGZ „Službi za katastar nepokretnosti ...“ kada se za to budu stekli svi potrebni zakonski uslovi i zahtev za naknadu troškova parničnog postupka sa kamatom. Odbijen je i primarni protivtužbeni zahtev tužene BB, kojim je tražila da se utvrdi da je vlasnik kat. parc. .../... i .../..., obe gradsko građevinsko zemljište upisano u LN ... KO ..., što bi tužilac bio dužan da prizna i trpi da se na osnovu ove presude izvrši upis prava svojine u korist tužene BB u RGZ Službi za katastar nepokretnosti ... . Odbijen je i eventualni protivtužbeni zahtev tužene BB, za utvrđenje da je po pravnom osnovu gradnje, održaja i kupoprodaje vanknjižni vlasnik nepokretnosti na kat. parc. .../... i .../... po prethodno već datoj specifikaciji sa zemljištem za redovnu upotrebu, što bi tužilac bio dužan da prizna i trpi da se na osnovu ove presude tužena BB upiše kao nosilac prava svojine u RGZ Službi za katastar nepokretnosti ..., kada se za to budu stekli svi potrebni zakonski uslovi kao i zahtev za naknadu troškova postupka sa kamatom. Tuženi su obavezani da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u ukupnom iznosu od 667.750,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1500/17 od 21.02.2018. godine odbijena je žalba tuženih i potvrđena prvostepena presuda.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno su izjavili reviziju tuženi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku i nalazi da revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju sud u postupku po reviziji vodi računa po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parcele .../... i .../... u ul. ... ... u ... su upisne u LN br. ... KO ... u državnoj svojini na kojima je nosilac prava korišćenja Ministarstvo odbrane RS. Držalac na objektima izgrađenim na navedenom zemljištu je tužena BB, a tuženi je držalac parcela i objekata. Otac tuženih je stupio u posed navedenih parcela 1969. godine po usmenom dogovoru za otkup sa VV, koja ga je obavestila da su parcele bile predmet eksproprijacije i da ima smetnji za sačinjavanje pismenog ugovora. Otac tuženih je parcele uredio za stočarsku i poljoprivrednu proizvodnju i sagradio pomoćne objekte i čardake. Devedestih godina tuženi je počeo da se bavi prevozničkom delatnošću, sa suprogom osnovao firmu „...“ DOO ... i za potrebe posla nasuo šljunak na spornom zemljištu, sproveo struju i vodu i postojeće objekte renovirao i prilagodio potrebama posla. Između pravnog prethodnika tužioca VG Direkcije Beograd, kao zakupodavca i Preduzeća „...“ iz ..., čiji je direktor bio tuženi AA, kao zakupca, zaključen je 25.04.1995. godine ugovor o zakupu zemljišta stambene namene u ... na kat. parc. .../... i .../..., ukupne površine 32,43 ara na period od pet godina, računajući od 01.06.1995. godine. Po proteku roka zakupa tuženi je nastavio da koristi sporne parcele. Između tuženog AAa kao prodavca i tužene BB, kao kupca, zaključen je 15.03.2010. godine ugovor o kupoprodaji koji je aneksiran 16.05.2013. godine i 04.11.2013. godine. Ugovorom je navedeno da je prodavac vangruntovni vlasnik po osnovu gradnje na objektima na parcelama br. .../..., .../..., .../..., .../... i .../... KO ..., izgrađenim bez građevinske dozvole, stambeno poslovne namene sa specifikacijom po lokaciji i površinama, uz napomenu da su parcele .../... i .../... KO ..., državna svojina RS i da je nosilac prava korišćenja Ministarstvo odbrane SCG uz ugovorenu kupoprodajnu cenu od 30.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Aneksom ugovora od 16.05.2013. godine, preciziran je predmet prometa i ustanovljeno pravo doživotnog plodouživanja na navedenim nepokretnostima u korist tuženog AA. Aneksom od 04.11.2013. godine, dodatno je preciziran predmet prometa. Geodetskim veštačenjem je izvršena identifikacija spornih parcela i objekata. Postupci legalizacije tuženih na spornim objektima su obustavljeni 2014. godine.

Na utvrđeno činjenično stanje, pravilno je nižestepenim odlukama primenjeno materijalno pravo i to odredbe člana 3, 20, 24, 28, 30. i 72. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i člana 103. Zakona o obligacionim odnosima, usvajanjem tužbenog i odbijanjem protivtužbenih zahteva. Navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.

U ovom slučaju tuženi su protivtužbenim zahtevima tražili utvrđenje prava svojine na parcelama koje su u državnoj svojini tužioca sa pravom korišćenja Ministarstva odbrane RS, koje predstavljaju gradsko građevinsko zemljište i objektima podignutim bez građevinske dozvole i to tuženi primarnim tužbenim zahtevom po osnovu održaja na zemljištu i eventualnim tužbenim zahtevom po osnovu gradnje i održaja na izgrađenim objektima i zemljištu za redovnu upotrebu a tužena primarnim tužbenim zahtevom vanknjižno pravo svojine na istim parcelama i eventualnim zahtevom na izgrađenim objektima i zemljištu za redovnu upotrebu po osnovu gradnje, održaja i kupoprodaje.

Za sticanje svojine na zemljištu održajem u državnoj svojini, ranije društvenoj, zakonska mogućnost je nastala ukidanjem zabrane sticanja svojine na stvarima u društvenoj svojini održajem iz člana 29. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, stupanjem na snagu člana 16. Zakona o izmenama i dopunama tog zakona, objavljenog u „Sl. listu SRJ“, br.29/96 od 26.06.1996. godine. Stoga je za ovaj pravni osnov sticanja svojine relevantan period u ovom slučaju od stupanja na snagu ovog zakona 1996. godine kada su sporne parcele, prema utvrđenom činjeničnom stanju korišćene na osnovu ugovora o zakupu preduzeća „Tranzit“ sa pravnim prethodnikom tužioca, kao zakupodavcem pri čemu je tuženi bio vlasnik i zakonski zastupnik zakupca, preduzeća, koje je kao zakupac bilo u posedu traženih parcela i imao je saznanje o vlasništvu tužioca i upisanom pravu korisnika. Period državine pravnog prethodnika tuženih nije od značaja, jer datira iz perioda do 1990. godine pri čemu je otac tuženih od stupanja u posed parcela imao saznanje da sporno zemljište nije u svojini fizičkog lica od koga je posed stekao usmenim dogovorom. Kod ovakvog stanja za sticanje svojine održajem na traženim parcelama u celom periodu državine tuženih i pravnog prethodnika nedostaje savesnost državine, jer su imali saznanje da nepokretnost koju koriste nije njihova i nedostaje protek roka za sticanje svojine, te nisu ispunjeni zakonski uslovi iz člana 28. stav 4. i 30. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa za sticanje svojine po ovom osnovu. Takođe nisu ispunjeni zakonski uslovi za sticanje svojine na izgrađenim objektima primenom pravila o građenju na tuđem zemljištu iz člana 24. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer se radi o bespravnoj gradnji, nesavesnog lica na gradskom građevinskom zemljištu u državnoj svojini sada javnoj, pri čemu prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženi nisu dokazali da su graditelji objekata na parcelama .../... i .../... (nisu pruženi dokazi o finansiranju radova, vremenu građenja, dinamici...), već je utvrđeno da je tuženi objekte adaptirao i prilagođavao svojim poslovima što nije pravni osnov za sticanje svojine na nepokretnostima. Tuženi nije isključio ni mogućnost finansiranja radova sredstvima preduzeća koje je od 1990-ih godina poslovalo na osporenom zemljištu i to od 1995. godine kao zakupac do stečaja usled čega nije dokazana aktivna legitimacija tuženih po ovom osnovu protivtužbenog zahteva.

Kod ovakvog stanja, pravilna je ocena nižestepenih sudova i o ništavosti kupoprodajnog ugovora zaključenog između tuženih 15.03.2010. godine sa aneksima primenom člana 103. ZOO, jer tuženi nije dokazao svojinu na traženom zemljištu i objektima, kao predmetu prometa. Takođe prodaja bespravno podignutih objekata građenih na građevinskom zemljištu u državnoj svojini za koje tuženi kao prodavac nije dokazao svojstvo graditelja je protivno zakonu. Stoga nisu ispunjeni ni zakonski uslovi tužene za sticanje svojine na izgrađenim objektima na osnovu pravnog posla i pravilno je odbijen protivtužbeni zahtev tužene i po ovom osnovu.

Budući da tuženi nemaju nijedan pravni osnov za sticanje svojine na spornim nepokretnostima, zemljištu i građevinskim objektima, niti pravo korišćenja po osnovu zakupa ili drugom osnovu, jer je ranije važeći ugovor o zakupu bio zaključen sa trećim licem, a tužilac je svoju aktivnu legitimaciju dokazao katastarskim stanjem, pravilno je odlučeno usvajanjem tužbenog zahteva za predaju spornih parcela oslobođenih od lica, stvari i objekata.

Prihvatajući razloge nižestepenih sudova kao pravilne i na zakonu zasnovane, presuda se dalje ne obrazlaže već je odlučeno kao u izreci odluke na osnovu člana 414. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić