U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Neosnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 3. stav 3. ZPP, nedozvoljeno raspolaganje stranaka predstavlja procesni institut koji se vezuje za ponašanje stranaka u toku trajanja parnice i na odluku koja je zasnovana na njihovoj dispoziciji (odricanje od zahteva, priznanje zahteva i poravnanje), a ne kada je odluka zasnovana na dokazima izvedenim u postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tuženom VV kao investitoru je rešenjem o odobrenju za izgradnju od 05.05.2008. godine, dato odobrenje da na stambenom objektu u ... u ulici ... broj ..., ... i ... na kp. br. .../... KO ... – ... izvrši rekonstrukciju ravne neprohodne terase iznad ... sprata i pretvaranje zajedničkih prostorija u stambeni prostor koje se nalaze na ... spratu radi dogradnje-popune ... sprata, dogradnje potkrovlja iznad cele površine i izgradnju kosog krova. Nakon donošenja ovog rešenja, tuženi VV je sa GG zaključio ugovor o preuzimanju prava i obaveza koji je overen u Opštinskom sudu u Nišu pod Ov br. .../... dana 12.05.2008. godine. Ugovor je za predmet imao preuzimanje prava i obaveza u vezi nadogradnje sprata, potkrovlja i kosog krova na označenom stambenom objektu, jer tuženi VV kao investitor iz objektivnih razloga nije bio u mogućnosti da izvrši nadgradnju zbog čega je prava i obaveze ustupio GG, kako je to bliže regulisano u članu 3. i 4. ugovora. Na osnovu investicija i drugih obaveza koje je preuzeo GG, tuženi VV je istom priznao pravo raspolaganja, svojine i državine na novoizgrađenom objektu, kao i mogućnost overe ugovora o kupoprodaji, uknjižbe i dr. bez njegove posebne saglasnosti, tako da taj ugovor predstavlja i punomoćje oko prodaje, naplate i overe ugovora. Osim toga tuženi VV je preuzeo punu materijalnu, krivičnu i drugu odgovornost da ako u međuvremenu proda ili uzme kaparu od nekog kupca za stanove koje treba izgraditi u nadogradnji na predmetnom objektu, da će o svom trošku isplatiti sve tako preuzete obaveze i da garantuje GG pravo raspolaganja i svojine na novoizgrađenom objektu bez ikakvih tereta, kako upisanih tako i neupisanih, kao i da se ne vodi nikakav sudski spor, a ukoliko se pojave da će iste regulisati o svom trošku. Tužilac je kao kupac zaključio sa GG ugovor o kupoprodaji nepokretnosti dana 17.09.2010. godine koji je overen u Osnovnom sudu u Nišu pod Ov .../... . Predmet tog ugovora je stan na potkrovlju, označen u projektnoj dokumentaciji kao stan ..., površine 31 m2 u objektu u ulici ... broj ... u ... . Na osnovu ugovora tužilac je pravo svojine na predmetnom stanu upisao u katastru nepokretnosti u listu nepokretnosti broj ... KO ... – ... . Rešenjem RGZ SKN Niš od 10.04.2013. godine dozvoljena je promena upisa korisne površine u stanu i to: ulaz ... potkrovlje, stan broj ..., korisne površine 35 m2, sobnosti 1.0 upisan kao poseban deo zgrade broj ... izgrađene na kp br. ..., tako da novo stanje glasi: ulaz .... potkrovlje, stan broj ..., korisne površine 31 m2, sobnosti 1.0 upisan kao poseban deo zgrade broj ... izgrađene na kp br ..., vlasnika AA - ovde tužioca sa delom poseda 1/1. Tužena BB je sa tuženim VV zaključila predugovor o kupoprodaji stana u izgradnji 15.12.2006. godine koji je overen u Opštinskom sudu u Nišu pod Ov .../... i na osnovu istog pokrenula parnicu pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P 10548/11 koja je pravnosnažno okončana presudom od 04.04.2012. godine, kojom je naloženo tuženom VV da sa tužiljom u roku od 15 dana od prijema presude pristupi zaključenju i overi kupoprodajnog ugovora kojim tuženi kao prodavac prodaje tužilji kao kupcu stan na dograđenom spratu iznad zadnjeg sprata stambene zgrade u ... u ulici ... broj ... i to stan ..., ulaz broj ..., projektovane površine 26,95 m2 na devetom spratu za kupoprodajnu cenu od 17.500 evra. Ukoliko tuženi ne zaključi ugovor u navedenom roku ta presuda će zameniti ugovor o kupoprodaji. Navedena presuda postala je pravnosnažna istog dana 04.04.2012. godine, a izvršna 19.05.2012. godine. Zatim je tužena BB pokrenula parnicu protiv tuženog VV radi predaje u državinu stana pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P 2875/12 koja je pravnosnažno okončana presudom od 21.02.2013. godine, tako što je tuženi obavezan da joj preda u državinu stan na dograđenom spratu iznad zadnjeg sprata stambene zgrade u ... u ulici ... broj ..., i to stan ..., ulaz broj ..., projektovane površine 26,95 m2, na devetom spratu slobodan od lica i stvari. Navedena presuda je postala pravnosnažna 26.04.2013. godine, a izvršna 13.05.2013. godine i tužena BB je predlogom od 05.06.2013. godine, kao izvršni poverilac protiv tuženog VV kao izvršnog dužnika pokrenula izvršni postupak pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu I 5043/13 radi ispražnjenja i predaje stana. Rešenjem o izvršenju I 5043/13 od 12.06.2013. godine određeno je predloženo izvršenje ispražnjenjem od lica i stvari i predajom poveriocu u državinu stana na dograđenom spratu iznad zadnjeg sprata stambene zgrade u ... u ulici ... broj ..., stan ..., ulaz broj ..., projektovane površine 26,95 m2 na devetom spratu, kao i izvršenje popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari dužnika koje se nađu u tom stanu. Tužilac koji se nalazio u posedu predmetnog stana je u izvršnom postupku tuženoj BB predao stan u decembru 2014. godine, a tužbom u ovoj parnici tražio je utvrđenje da je navedeno izvršenje nedopušteno, jer u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje. Veštačenjem u prvostepenom postupku utvrđeno je da stan koji je predmet tužbenog zahteva u ovoj parnici i stan koji je predmet rešenja o izvršenju, nisu jedan isti stan, jer predmetna zgrada nema devet spratova niti u projektu postoji stan sa površinom od 26,95 m2.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je utvrdio da je predmetno izvršenje nedopušteno, jer je faktički sprovedeno na stanu na koji se ne odnosi izvršna isprava.

Drugostepeni sud je na osnovu rasprave utvrdio veštačenjem da su stan koji je bio predmet ugovora zaključenog između tužioca i GG, kao i stan koji je predmet rešenja o izvršenju Osnovnog suda u Nišu I 5043/13 od 12.06.2013. godine, zapravo jedan isti stan koji je u konkretnom slučaju prodat dva puta. S obzirom da se radi o slučaju kada su dva lica zaključila posebne pravne poslove radi sticanja prava svojine na istoj nepokretnosti, po nalaženju drugostepenog suda tužilac i tužena BB su savesni kupci, ali jači pravni osnov ima tužilac kao kupac koji je na osnovu punovažnog pravnog osnova ishodovao upis prava svojine na predmetnom stanu u Katastru nepokretnosti i kome je stan predat u državinu, pa je stekao pravo svojine u smislu člana 33. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, pre nego što je izvršna isprava postala pravnosnažna i određeno predmetno izvršenje. Osim toga, tužilac je predmetni stan kupio od GG koji je bio ovlašćen da predmetni stan proda na osnovu ugovora o preuzimanju prava i obaveza iz 2008. godine, dok je tužena BB ranije zaključila predugovor o kupoprodaji stana u izgradnji sa tuženim VV, ali je njegovo izvršenje realizovala tek presudom P 10548/11 od 04.04.2012. godine, a predaju stana u državinu u predmetnom izvršnom postupku na osnovu presude P 2875/12 od 21.02.2013. godine kao izvršne isprave. Iz navedenih razloga drugostepeni sud je utvrdio da je predmetno izvršenje nedopušteno, jer tužilac ima pravo koje sprečava izvršenje.

Po stanovištu Vrhovnog kasacionog suda, pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo na utvrđeno činjenično stanje, kada je zaključio da tužilac ima pravo koje sprečava izvršenje u konkretnom slučaju, jer se radi o situaciji kada su dva lica zaključila posebne pravne poslove radi sticanja iste nepokretnosti. U tom slučaju o jačem pravu odlučuje se primenom načela savesnosti i poštenja i načela zabrane zloupotrebe prava (član 12. i 13. Zakona o obligacionim odnosima). Tužena BB je na osnovu predugovora o kupoprodaji stana u izgradnji, realizovala njegovo izvršenje presudom koja zamenjuje glavni ugovor o kupoprodaji, a državinu stana presudom u odnosu na tuženog VV, čije izvršenje je sprovedeno u predmetnom izvršnom postupku I 5043/13 pred Osnovnim sudom u Nišu, tako što joj je tužilac predao stan u decembru 2014. godine. U konkretnom slučaju oba kupca su savesni, ali jači pravni osnov ima tužilac kome je na osnovu punovažnog ugovora stan predat u državinu i koji je ishodovao upis prava svojine u javnu knjigu na predmetnom stanu, pre nego što je izvršna isprava postala pravnosnažna i određeno predmetno izvršenje, s obzirom da se po članu 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom.

Po članu 45. stav 1. ZOO predugovor je takav ugovor kojim se preuzima obaveza da se docnije zaključi drugi, glavni ugovor, zbog čega predugovor ne predstavlja sam po sebi pravni osnov za priznavanje prava svojine na nepokretnosti, već zainteresovano lice može na način i u rokovima određenim u članu 45. stav 4. i 5. tog zakona od suda tražiti da drugoj strani naloži zaključenje glavnog ugovora u određenom roku, što je tužena BB u konkretnom slučaju realizovala, tako što je presuda zamenila glavni ugovor o prometu nepokretnosti, ali nije ishodovala upis prava svojine u javne knjige. Zbog toga su neosnovani revizijski navodi kojima se ukazuje da je predugovor o kupoprodaji stana u izgradnji bio osnov za sticanje prava svojine na izgrađenom stanu po osnovu građenja kao originarnom načinu sticanja, bez obzira da li je izvršen upis prava svojine u javnim knjigama.

Neosnovani su revizijski navodi da drugostepeni sud nije pravilno ocenio značaj i sadržinu ugovora o preuzimanju prava i obaveza iz 2008. godine, ukazivanjem da je punovažnu prodaju stanova mogao vršiti samo investitor VV i da na osnovu tog ugovora bez izmene dozvole za gradnju u upravnom postupku GG nije mogao steći svojstvo investitora, odnosno suinvestitora. Navedenim ugovorom tuženi VV kao investitor je priznao pravo raspolaganja, svojine i državine na novoizgrađenom objektu GG, kao i mogućnost overe ugovora o kupoprodaji i uknjižbe bez posebne saglasnosti, pa je saglasno navedenom GG punovažno raspolagao predmetnim stanom zaključenjem ugovora o kupoprodaji sa tužiocem. Pitanje (ne)ispunjenja obaveza iz ugovora o preuzimanju prava i obaveza tiče se međusobnog odnosa ugovarača, zbog čega ukazivanje revidenta da je GG imao obavezu da tuženom VV ustupi površinu od 300 m2 stambenog prostora i 100 m2 tavanskog prostora u novoizgrađenom objektu, nije od uticaja na punovažnost ugovora o kupoprodaji stana koji je zaključio tužilac, niti je u postupku dokazano da bi predmetni stan pripadao tom prostoru. Odluke službi za katastar nepokretnosti su predmet sudske kontrole u upravnom sporu po članu 11. i 180. Zakona o državnom premeru i katastru (Službeni glasnik RS br. 72/2009...96/2015), pa su bez uticaja revizijski navodi kojima se osporava pravilnost izvršenog upisa prava svojine na ime tužioca na predmetnom stanu u javnu knjigu.

Imajući u vidu izloženo, neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Na osnovu člana 414. ZPP Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić