Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 3404/2020
21.10.2020. godina
Beograd

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić, Gordane Komnenić, Božidara Vujičića i Biserke Živanović, članova veća, u pravnoj stvari tužilaca AA iz ... i BB iz ..., čiji je zajednički punomoćnik Miroslav Rnjaković, advokat iz ..., protiv tužene „Banca Intesa“ a.d. Novi Beograd, koju zastupa Nemanja Aleksić, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti i sticanja bez osnova, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 20824/18 od 27.11.2019. godine, u sednici održanoj 21.10.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 20824/18 od 27.11.2019. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužene izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu Gž 20824/18 od 27.11.2019. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P 2048/18 od 12.09.2018. godine, stavom prvim izreke utvrđeno je da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 5 stav 1 Ugovora o stambenom kreditu zaključenog 11.09.2008. godine između stranaka. Stavom drugim izreke, obavezana je tužena da tužiocima na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 1.223,07 CHF u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate sa zakonskom zateznom kaamtom počev od 11.09.2008. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocima na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 33.956,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Beogradu Gž 20824/18 od 27.11.2019. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužene i potvrđena je prvostepena presuda, dok je stavom drugom izreke odbijen zahtev tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava na osnovu člana 403. i 404. ZPP.

Prema odredbi člana 404. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14 i 87/18), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i kada je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. istog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. ZPP, s obzirom da tužena ima pravo na naknadu troškova obrade kredita, ali je u konkretnom slučaju tužbeni zahtev usvojen jer nije dokazala koji su to stvarni troškovi tužene i na šta se odnose troškovi obrade kredita, koji su tužiocima naplaćeni.Tužena uz reviziju jeste dostavila odluke nižestepenih sudova kojima je različito odlučeno o istom pravnom pitanju, ali kako odluka u sporovima sa ovakvim tužbenim zahtevom zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja, to se ne može govoriti o različitom postupanju sudova u istoj pravnoj stvari. Imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene, kao izuzetno dozvoljenoj, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, niti za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava, na osnovu čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Kako u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari, podneta je 14.03.2018. godine, radi isplate 1.223,07 CHF (koji iznos na dan podnošenja tužbe po srednjem kursu NbS predstavlja dinarsku protivvrednost od 123.550,86 dinara).

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP, propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koji ne prelazi 3.000 evra, dok prema članu 479. stav 6. ZPP, protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje koje očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra, što znači da se radi o sporu male vrednosti u kome revizija nije dozvoljena, to je i revizija tužene nedozvoljena, primenom člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.