U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Dragane Marinković i Ivane Rađenović, članova veća, u parnici tužilaca AA iz ... i BB iz ... ..., čiji je zajednički punomoćnik Nikola Tadić, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, koju zastupa Državno pravobranilaštvo iz Beograda, radi naknade materijalne rehabilitacione štete, odlučujući o revizijama tužilaca i tužene izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 9854/18 od 15.05.2019. godine, u sednici održanoj dana 03.03.2022. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužilaca, a DELIMIČNO SE USVAJA revizija tužene i UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 9854/18 od 15.05.2019. godine i presuda Višeg suda u Beogradu P 7045/17 od 11.07.2018. godine u odbijajućem delu odluke o tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete na ime gubitka penzije za period protivzakonitog lišenja slobode i u usvajajućem delu tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete na ime prekovremenog rada i na ime rada u dane državnih praznika, kao i odluka o troškovima postupka i predmet u tom delu VRAĆA prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U preostalom delu revizija tužene izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 9854/18 od 15.05.2019. godine, ODBIJA SE kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 7045/17 od 11.07.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocima na ime rehabilitacionog obeštenja-naknade materijalne štete solidarno isplati na ime izgubljene zarade iznos od 3.930.112,00 dinara, a odbijen je zahtev do traženih 12.928.000,00 dinara, na ime prekovremenog rada, iznos od 8.703.817,00 dinara a odbijen zahtev do traženih 28.630.980,00 dinara, na ime rada u dane državnih praznika, iznos od 241.059,00 dinara, na ime izgubljene zarade-plate za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode iznos od 642.588,00 dinara, na ime razlike u platama pre i posle štetnog događaja iznos od 7.915.140,00 dinara, na ime razlike u penziji koju bi ostvario da nije bilo štetnog događaja i penzije koju je ostvario sada pok. VV na dan podnošenja tužbe iznos od 20.925.000,00 dinara, a odbijen je zahtev do traženih 27.777.496,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 13.10.2016. godine do isplate. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za isplatu materijalne štete na ime gubitka penzije za period protivzakonitog lišenja slobode pok. VV u iznosu od 4.711.041,04 dinara i zbog štete u vidu gubitka stana-neostvarivanja prava na stan u iznosu od 6.000.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 13.10.2016. godine do isplate. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužiocima na ime troškova parničnog postupka solidarno isplati iznos od 657.500,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužilaca za oslobođenje od obaveze plaćanja sudskih taksi.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 9854/18 od 15.05.2019. godine, stavom prvim izreke, žalbe tužilaca i tužene su odbijene i potvrđena prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je obavezana tužena da tužiocima na ime rehabilitacionog obeštećenja-naknade materijalne štete solidarno isplati na ime izgubljene zarade, prekovremenog rada, rada u dane državnih praznika, gubitka plate za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, razlike u platama pre i posle štetnog događaja, razlike u penzijama, u iznosima bliže navedenim u izreci sa kamatom i u delu stava prvog izreke kojim je odbijen tužbeni zahtev, u stavovima drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda tako što je odbijen tužbeni zahtev tužilaca u delu za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđene iznose za period od 13.10.2016. godine do 10.07.2018. godine, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi tužilaca i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužioci i tužena su blagovremeno izjavili revizije.Tužioci osporavaju pobijenu presudu u delu kojim je odbijen njihov tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete na ime gubitka penzije za period protivzakonitog lišenja slobode, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, a tužena u usvajajućem delu tužbenog zahteva zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju, sa predlogom da se revizija odbaci ili odbije.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 55/14) i našao da je revizija tužilaca osnovana, a da je revizija tužene delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Revizijom tužilaca se ne ukazuje posebno na ostale bitne povrede odredaba parničnog postupka zbog kojih se revizija u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. ZPP može izjaviti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužilaca sada pok. VV preminuo je u toku ovog postupka dana 06.11.2016. godine (rođen ... godine), a tužioci su njegovi sin i ćerka koji su rešenjem O 158/17 od 09. 03.2017. godine, oglašeni za zakonske naslednike na njegovoj zaostavštini. Sada pok. VV je bio učesnik narodno-oslobodilačkog rata od 01.01.1943. godine, a po završetku rata je radio je kao ... . Uhapšen je 04.08.1950. godine i osuđen od strane Vojnog suda u Beogradu 26.10.1950. godine (presudu je potvrdio Vrhovni vojni sud u Beogradu 21.12.1950. godine) na 12 godina lišenja slobode sa prinudnim radom, zbog krivičnih dela izdaje, pripadništva zločinačkoj organizaciji i bekstva iz vojske sa ciljem prebacivanja u inostranstvo u stadijumu pripremnih radnji, uz koju mu je izrečena i sporedna kazna gubitka građanskih prava za vreme od 3 godine i gubitka čina potporučnika Jugoslovenske armije. Kaznu je izdržavao u Staroj Gradiški, Bileći, na ostrvima Sveti Grgur, Ugljen i Golom otoku; u zatvoru je proveo ukupno 6 godina i 4 meseca, (2310 dana). Nakon izlaska iz zatvora tužilac godinu dana nije mogao da se zaposli, a zatim je radio kao nekvalifikovani radnik još 15 godina, dok nije penzionisan 1974. godine. Ubrzo po izlasku iz zatvora (1957. godine), tužilac se oženio i dobio dvoje dece. Pravnosnažnim rešenjem Okružnog suda u Nišu Reh.br.12/06 od 13.07.2007. godine usvojen je tužiočev zahtev za rehabilitaciju i utvrđeno da su ništave od trenutka njihovog donošenja presude Vojnog suda u Beogradu Sud.br.780/50 od 26.10.1950. godine i Vrhovnog vojnog suda u Beogradu II Sud.br. 1711/50 od 21.12.1950. godine i da su ništave sve njihove pravne posledice. Tužilac je pre podnošenja tužbe 21.08.2012. godine, podneo zahtev za rehabilitaciono obeštećenje Ministarstvu pravde RS-Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje tražeći naknadu materijalne i nematerijalne štete, ali o tom zahtevu do dana podnošenja tužbe nije odlučeno. Tužbom u ovoj parnici zahtevao je isplatu nematerijalne i materijalne štete u označenim vidovima. Tužena je po pravnosnažnoj delimičnoj presudi P 1028/14 od 21.07.2015. godine u ovom parničnom postupku, obeštetila VV za nematerijalnu štetu nastalu u vezi sa istim događajem. Na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je (metodom plate uporednog radnika- poručnika) visina materijalne štete koju je pretrpeo sada pok. VV za vreme lišenja slobode. Veštak je utvrdivši platu poručnika za utuženi period u iznosu od 53.549,00 dinara, podelio tu platu prema satnici i utvrdio visinu izgubljenje zarade u redovno radno vreme u iznosu od 3.930.112,00 dinara, za prekovremeni rad u iznosu od 8.703.817,00 dinara i za rad u dane državnih praznika u iznosu 241.059,00 dinara, koji obračun je veštak izvršio sa uvećanjem u odnosu na osnovnu zaradu (od 110% za rad u dane državnih praznika i 26% za prekovremeni rad). Visina materijalne štete na ime izgubljene zarade-plate za vreme nezaposlenosti od godinu dana (12 meseci po prestanku lišenja slobode) utvrđena je u iznosu od 642.588,00 dinara, a na ime razlike u platama koje je trebao da dobije u visini plate majora i one koje je ostvarivao (za period od 15 godina) u iznosu od 7.915.140,00 dinara. Visina na ime razlike u penziji koju bi sada pok. VVostvarivao prema uporednoj penziji pukovnika i one koju je primao utvrđena je u iznosu od 41.274,14 dinara, mesečno, što za njegov penzijski staž od 42 godine i 3 meseca predstavlja iznos od ukupno 20.925.988,98 dinara. Poseban penzijski staž (se rehabilitovanom licu računa u dvostrukom trajanju) koji za period lišenja slobode od 6 godina i 4 meseca iznosi 12 godina i 8 meseci, plus godinu dana za vreme nezaposlenosti, čini period od 13 godina i 8 meseci, što pomnoženo sa mesečnom penzijom predstavlja iznos od 4.711.041,04 dinara.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da postoji obaveza tužene za isplatu materijalne štete nastale usled neosnovanog lišenja slobode primenjujući odredbe člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), nalazeći da pravo na naknadu materijalne štete koje pripada sada pok. VV po osnovu navedene odredbe zakona, spada u njegovu zaostavštinu u smislu odredbe člana 1. stav 2. Zakona o nasleđivanju i da stoga tužiocima koji su oglašeni za njegove zakonske naslednike pripada pravo na naknadu materijalne štete u vidu rehabilitacionog obeštećenja. Polazeći od iznosa za prekovremeni rad i rad u dane državnih praznika utvrđenih nalazom i mišljenjem sudskog veštaka, nižestepeni sudovi su zaključili da tužiocima pored ostalog, pripada tražena naknada na ime uvećane zarade za rad na dan praznika koji je neradni dan od 110% i uvećanje za prekovremeni rad od 26% na osnovu člana 108. ZOR, zbog čega je delimično usvojen tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete na ime prekovremenog rada u iznosu od 8.703.817,00 dinara i na ime rada u dane državnih praznika u iznosu od 241.059,00 dinara. Odbili su zahtev za naknadu materijalne štete na ime gubitka penzije za period protivzakonitog lišenja slobode sada pok. VV u iznosu od 4.711.041,00 dinara, zaključivši da se to pravo kao pravo na poseban penzijski staž (u dvostrukom trajanju) na osnovu članova 22. i 23 . Zakona o rehabilitaciji ostvaruje kod Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje kao posebnog pravnog lica,pa tužena nije pasivno legitimisana u ovoj parnici.

Osnovano se revizijom tužioca ukazuje da je pogrešno primenjeno materijalno pravo prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete na ime gubitka penzije za vreme lišenja slobode. Dok tužena osnovano ukazuje na pogrešno primenjeno materijalno pravo prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete na ime prekovremenog rada i na ime rada u dane državnih praznika.

Izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova u pogledu zahteva za naknadu štete na ime gubitka penzije za vreme lišenja slobode se za sada ne može prihvatiti jer nije pouzdano utvrđeno da li se sada pok. VV obraćao Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje-RF PIO sa zahtevom da mu se prizna posebni penzijski staž. Odredbom člana 22. Zakona o rehabilitaciji je propisano da se rehabilitovanom licu priznaje vreme lišenja slobode kao poseban penzijski staž u dvostrukom trajanju (stav 1.) a istom licu se priznaje i vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode kao poseban staž u efektivnom trajanju - najduže dve godine, ako je nezaposlenost nastupila zbog povrede prava i sloboda u smislu tog zakona (stav 2.). Prema članu 23. istog Zakona, rehabilitovano lice kome je priznat poseban staž iz člana 22. ovog zakona u trajanju od najmanje osam godina ima pravo na mesečnu novčanu naknadu (poseban dodatak), u visini od 50% od prosečne mesečne plate u Republici Srbiji u prethodnoj godini (stav 1.). Obračun, usklađivanje i isplatu posebnog dodatka vrši Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje ( stav 2.).

Prema tome, poseban penzijski staž ne predstavlja staž osiguranja koji prema odredbama Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ulazi u penziju. Odredbama ovog zakona, kao ni odredbama Zakon o rehabilitaciji nije propisano da se pravo na poseban penzijski staž priznaje po sili zakona ili po službenoj dužnosti, već u postupku pred nadležnim Fondom PIO. Zato rehabilitovano lice u smislu citiranih odredbi Zakona o rehabilitaciji, treba da se obrati Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje sa zahtevom da mu se prizna pravo na poseban penzijski staž, da bi potom ostvariloo pravo na isplatu posebnog dodatka. Zbog toga je u ovom slučaju neophodno da se prethodno utvrdi relevantna činjenica da li se sada pok. VV obraćao sa zahtevom mu se prizna posebni penzijski staž po odredbama Zakona o rehabilitaciji i Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Evropski sud za ljudska prava je u predmetu Popović i drugi protiv Srbije (predstavka 75915/12) izrazio stav da ako je država propisala izričit pravni put za ostvarivanje određenog prava, sudovi ne moraju da prihvate da im se radi ostvarivanja tih prava nametne nadležnost.

Takođe, za sada se ne može prihvatiti izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova u pogledu usvajajuće odluke o zahtevu za naknadu materijalne štete na ime prekovremenog rada i na ime rada u dane državnih praznika, s obzirom na to da tužioci nisu dokazali da se radilo o potraživanju koje se prema redovnom toku stvari moglo ostvariti u smislu članova 189. stav 1. i 3. i 190. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO). Ovo imajući u vidu period na koji se odnosi tražena naknada i da se prekovremeni rad i rad u dane državnih praznika u periodu protivzakonitog lišenja slobode nije posebno vrednovao prema radno-pravnim propisima.

Zato će prvostepeni sud u ponovnom postupku pouzdano utvrditi relevantnu činjenicu da li se sada pok. VV obraćao RF PIO sa zahtevom da mu se prizna posebni penzijski staž. Dok će za deo tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete na ime prekovremenog rada i na ime rada u dane državnih praznika, oceniti da li se radi o potraživanju koje se prema redovnom toku stvari moglo ostvariti prema merodavnim propisima važećim u predmetnom periodu.

Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer zavisi od konačnog ishoda ovog spora.

Na osnovu svega izloženog, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Odrebom člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji propisano je da rehabilitovano lice ima pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i sloboda, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi (stav 1.) Prema članu 20. stav 1. ovog Zakona rehabilitovano lice ima pravo na poseban penzijski staž, mesečnu novčanu naknadu (poseban dodatak), zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja, pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stava 1. ovog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu, kao i pravo na rehabilitaciono obeštećenje.

Pravilno je zauzeto pravno stanovište nižestepenih sudova da se odgovornost tužene zasniva na članu 172.ZOO i da tužiocima kao zakonskom naslednicima rehabilitovanog lica na osnovu člana 189. ZOO pripada pravo na traženu naknadu materijalne štete u visini dobitaka koje bi on mogao ostvariti prema redovnom toku stvari da nije bio u zatvoru. Pok. VV je u vreme hapšenja i izdržavanja kazne bio poručnik i osnovano se moglo očekivati da će on nastaviti da radi u vojnoj službi (što je sprečeno neosnovanim lišenjem slobode) nakon čega je radio na slabije plaćenim poslovima, što upućuje na zaključak da bi tokom perioda koji je proveo u zatvoru on nastavio da radi sa istim činom, te da bi očekivano ostvario zaradu u utvrđenom iznosu od 3.930.112,00 dinara.Pripala bi mu i materijalna šteta na ime izgubljene zarade za vreme nezaposlenosti od godinu dana u utvrđenom iznosu od 642.588,00 dinara, a na ime razlike plate za period od 15.godina u utvrđenom iznosu od 7.915.140,00 dinara, prema očekivanoj plati majora i one koju je primao kao nekvalifikovani radnik. Takođe su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da mu pripada i razlika u penziji u utvrđenom iznosu od ukupno 20.925.000,00 dinara.

Zato je pobijana odluka zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava. Pravilno je tužena obavezana da tužiocima kao zakonskim naslednicima sada pokojnog rehabilitovanog lica isplati navedene iznose na ime izgubljene zarade za period neosnovanog lišenja slobode, na ime izgubljene zarade-plate za vreme nezaposlenosti po prestanku lišenja slobode, na ime razlike u platama pre i posle štetnog događaja i razlike u penziji, čiju visinu je sud utvrdio na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana donošenja prvostepene presude. Osim toga, tužena u obrazloženju revizije koju izjavljuje zbog pogrešne primene materijalnog prava osporava samo pravo zakonskih naslednika rehabilitovanog lica na materijalno obeštećenje .

Pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužiocima kao zakonskim naslednicima pok. VV, pripada pravo na naknadu materijalne štete. Prema članu 1. stav 2. Zakona o nasleđivanju, zaostavštinu čine sva nasleđivanju podobna prava koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti. Ovo s obzirom na to da je rehabilitovano lice VV , preminuo u toku ovog postupka (06.11.2016. godine) nakon što je podneo tužbu (a prethodno vansudski zahtev) kojom je zahtevao naknadu materijalne štete. U ovakvoj situaciji kada je rehabilitovano lice za života pokrenulo parnični postupak u kojem je postavilo zahtev za isplatu novčane naknade materijalne štete nastale zbog povrede prava i sloboda (ili podnelo vansudski zahtev za rehabilitaciono obeštećenje Komisiji za rehabilitaciono obeštećenje zahtevajući naknadu materijalne štete) pravo na tu naknadu materijalne štete pripada i njegovim zakonskim naslednicima jer onda to predstavlja njegovo imovinsko pravo (a ne lično pravo) koje je podobno za nasleđivanje.

Iz tog razloga nisu osnovani revizijski navodi tužene da pravo na obeštećenje za materijalnu štetu pripada isključivo rehabilitovanom licu, a ne i njegovim naslednicima u smislu člana 26. stav 1. Zakona o rehabilitaciji.

Iz izloženih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić