Protiv pravnosnažnog rešenja o troškovima postupka sadržanog u drugostepenoj presudi, tužilja je izjavila reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Reviziju izjavljuje s pozivom na član 404. stav 1. ZPP, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Odlučujući o posebnoj reviziji na osnovu člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, zbog potrebe tumačenja prava, masovnosti ove vrste sporova i različitog presuđenja u pogledu naknade troškova parničnog postupka zbog čega je nužno ujednačavanje sudske prakse.

Tužilja je bila korisnik novčane naknade za slučaj nezaposlenosti na osnovu rešenja tužene od 08.10.2013. godine koja je presudom Osnovnog suda u Prokuplju P 4417/15 od 12.01.2016. godine obavezana da tužilji na ime manje isplaćene novčane naknade za slučaj nezaposlenosti isplati iznose bliže navedene u pomenutoj presudi sa zakonskom zateznom kamatom. Međutim kako za dosuđene iznose manje isplaćene novčane naknade tužena nije izvršila uplatu doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje, tužilja trpi štetu zbog čega je podnela tužbu sudu. Pošto je uspela u sporu prvostepeni sud je tužilji dosudio troškove postupka i to na ime sastava tužbe od strane punomoćnika 6.000,00 dinara, na ime zastupanja na dva održana ročišta u iznosu od po 7.500,00 dinara, što sve ukupno iznosi 21.000,00 dinara, odmerene s obzirom na vrednost spora i AT važeću u vreme donošenja sudske odluke (tužilju je zastupao advokat).

Suprotno drugostepeni sud je zaključio da iako je tužilja usplela u parnici u kojoj je potraživala novčanu naknadu, imala je mogućnost da potražuje doprinose za PIO, i da je prilikom odlučivanja o troškovima postupka sud trebalo da uzme u obzir samo potrebne troškove postupka, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu u tom delu tako da svaka stranka snosi svoje troškove.

Na tako utvrđeno činjenično stanje nepravilno su primenjena pravila troškova postupka.

Pravičnost je vrhunski kriterijum (i ideja) i prožima celokupno pravo. U presuđenju može da se primeni kada zakon upućuje na njegovu primenu ili izuzetno kada se radi o pravnoj praznini.

U konkretnom slučaju pravne praznine nema, pa se u imovinskopravnim sporovima odluka o troškovima ne donosi po osnovu pravičnosti. Samo u porodičnim odnosima sud vodi računa o „razlozima pravičnosti“ prilikom odlučivanja o troškovima (član 207. Porodičnog zakona), što ovde nije slučaj jer se radi o imovinskom sporu, a ne porodičnom.

Po pravilu stranka koja izgubi spor dužna je da protivnoj stranci naknadi parnične troškove. Ona ima pravo da joj se naknade nužni i potrebni troškovi da bi se postigla zaštita, pri čemu sud ceni sve okolnosti (član 154. ZPP).

U ovom slučaju tužena je izgubila spor i pravilno je od strane prvostepenog suda obavezana da protivnoj stranci naknadi troškove. U toku postupka tužena nije isticala da tužilja ima kod istog suda više parnica sa istovrsnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom. Jedino u tom slučaju bi prvostepeni sud bio ovlašćen da eventualno i pored uspeha u tekućoj parnici odbije zahtev za naknadu troškova, jer tužilja bi u slučaju takozvanog „cepanja potraživanja“ zloupotrebljavala pravo i postupila suprotno načelu savesnosti i poštenja iz člana 9. ZPP u vezi člana 12. ZOO.

Nesavesno postupa ona stranka ako iz istog činjeničnog stanja i po istom pravnom osnovu potraživanje razdvaja na više delova i time drugoj stranci svesno prouzrokuje nerazumno visoke troškove. Ali kao što je istaknuto, tužena nije istakla prigovor da tužilja vodi više sporova radi naplate naknade odnosno da je u postupku u kojem je potraživala novčanu naknadu za slučaj nezaposlnosti mogla da potražuje i doprinose za PIO i da postupa nesavesno, odnosno vrši zloupotrebu prava, pa odbijanje zahteva za naknadu troškova ili eventualno smanjenje iz istaknutih razloga u ovoj parnici nije moguće.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužena je obavezana da tužilji naknadi troškove revizijskog postupka u visini od 12.000,00 dinara, koji obuhvataju troškove za sastav revizije od strane advokata u iznosu od 12.000,00 dinara na osnovu Tarifnog broja 13 Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ br. 121/12).

Predsednik veća-sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić