U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa Nikola Šijan, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije, Ministarstvo pravde, Beograd, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Novom Sadu, radi naknade štete, odlučujući o revizijama tužioca i tužene izjavljenim protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1794/2018 od 11.10.2018. godine, u sednici veća održanoj dana 17.09.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJAJU SE kao neosnovane revizije tužioca i tužene izjavljene protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1794/2018 od 11.10.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P 395/2016 od 19.02.2018. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P 395/16 od 25.06.2018. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev i obavezana tužena da tužiocu na ime naknade materijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode isplati sledeće iznose:

-na ime smanjenja imovina usled negativnih kursnih razlika „Hypo Alpe Adria Bank“ AD Beograd za uzeta sredstva stambenog kredita i to na ime glavnice iznos od 2.956.125,01 dinara, na ime zakonske zatezne kamate do 30.06.2017. godine iznos od 2.281.269,12, dinara sa zakonskom zatezom kamatom na glavnicu od 30.06.2017. godine pa do konačne isplate (tačka 1. tužbenog zahteva)

-na ime povećanja obaveza prema zaposlenim radnicima u Agenciji „BB“ zbog tužbi zaposlenih za neisplaćene zarade, a koje je nastalo zbog nemogućnosti isplata zarada zaposlenim i to na ime zakonske zatezne kamate obračunate do 30.06.2017. godine na iznose iz tužbi radnika samo za period potraživanja nakon pritvaranja tužioca iznos od 1.347.807,50 dinara (tačka 2. tuženog zahteva),

-na ime povećanja obaveza prema Poreskoj upravi po osnovu zatezne kamate na poreske obaveze koje tužilac nije mogao plaćati u zakonskim propisanim rokovima zbog neosnovanog lišenja slobode i to na ime plaćene zakonske zatezne kamate Poreskoj upravi na ime glavnice iznos od 563.669,37 dinara, na ime zakonske zatezne kamate na iznos plaćene zakonske zatezne kamate Poreskoj upravi do 30.06.2017. godine iznos od 496.990,82 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na glavnicu od dana 30.06.2017. godine pa do konačne isplate (tačka 3. tužbenog zahteva),

-na ime povećanja obaveza prema Metals banci AD Novi Sad, odnosno Razvojnoj banci Vojvodine po osnovu kratkoročnog kredita iznos od 2.400.000,00 dinara, na ime zakonske zatezne kamate na iznos glavnice iznos od 5.361.754,84 dinara, na ime zakonske zatezne kamate na iznos redovne kamate po kreditu do 30.06.2017. godine iznos od 5.598.437,03 dinara (tačka 4. tužbenog zahteva)

-smanjenja imovine usled raskida ugovora o finansijskom lizingu „Hypo Alpe Adria Leasing“ DOO Beograd i to na ime glavnice, plaćeni iznosi glavnica rata 1.465.610,81 dinara, na ime zakonske zatezne kamate na iznos uplaćenih rata do 30.06.2017. godine iznos od 1.732.472,71 dinar, na ime glavnice, prefakturisani troškovi iznos od 133.441,60 dinara, na ime zakonske zatezne kamate obračunate na iznos prefakturisanih troškova do 30.06.2017. godine iznos od 46.741,47 dinara, na ime glavnice gubitak od prodaje predmetnog vozila iznos od 3.448.040,29 dinara, na ime zakonske zatezne kamate obračunate na iznos finansijskog gubitka od prodaje predmetnog vozila do 30.06.2017. godine iznos od 1.207.767,48 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na glavnicu počev od dana 30.06.2017. godine pa do konačne isplate (tačka 5. tužbenog zahteva)

-na ime izmakle koristi tužioca na dan 30.06.2017. godine po osnovu neto dobiti koja je ostvarivana u agenciji do štetnog događaja za tužioca a koja se osnovano mogla očekivati prema redovnom toku poslovanja do dana zatvaranja agencije 20.11.2013. godine i to na ime glavnice iznos od 53.780.117,39 dinara, na ime zakonske zatezne kamate obračunate na glavnicu do 30.06.2017. godine iznos od 30.304.258,08 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na glavnicu počev od 30.06.2017. godine pa do konačne isplate (tačka 6. tužbenog zahteva)

-na ime izmakle koristi tužioca zbog nemogućosti ostvarivanja prihoda po osnovu ugovora o delu zaključenog sa „Tapel DOO“ Novi Sad po zvanično srednjem kursu NBS i to na ime glavnice iznosa od 3.625.458,00 dinara, na ime zakonske zatezne kamate do dana 30.06.2017. godine iznos od 3.391.941,04 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na glavnicu počev od 30.06.2017. godine pa do konačne isplate (tačka 9. tužbenog zahteva)

-na ime izmakle koristi tužioca zbog nemogućnosti ostvarivanja prihoda po osnovu ugovora o kupoprodaji poljoprivrednog proizvoda, pšenice roda 2009. godine zaključenog sa VV po osnovu člana 6. ovog ugovora i to na ime glavnice iznos od 1.403.343,00 dinara (dinarska protivvrednost iznosa od 15.000 evra po srednjem kursu na dan 05.05.2014. godine) sa zakonskom zateznom kamatom na glavnicu počev od 30.06.2017. godine pa do konačne isplate (tačka 10. tužbenog zahteva). Istom presudom u stavu drugom izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime troškova postupka isplati iznos od 469.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti presude pa do konačne isplate. Stavom trećim izreke odbijen je tužbeni zahtev sa delom kojim tužilac potražuje isplatu na ime povećanja obaveza prema zaposlenim radnicima u Agenciji „BB“ zbog tužbi zaposlenih za neisplaćene zarade, a koje je nastalo zbog nemogućnosti isplate zarada zaposlenima u Agenciji „BB“ i to na ime sudskih troškova u iznosu od 256.647,46 dinara, na ime zakonske zatezne kamate na sudske troškove do 30.06.2017. godine u iznosu od 320.100,93 dinara kao i delom kojim tužilac potražuje zakonsku zateznu kamatu od dana presuđenja pa do konačne isplate na dosuđeni iznos obračunate i uglavničene kamate na iznose po tužbama zaposlenih za period nakon pritvaranja tužioca (tačka 2. tužbenog zahteva), zatim sa delom potraživane zakonske zatezne kamate počev od 30.06.2017. godine pa do isplate na dosuđene iznose obračunate kamate na ime povećanja obaveza prema Metals banci AD Novi Sad, odnosno Razvojnoj banci Vojvodine AD Novi Sad, po osnovu kratkoročnog kredita iznos od 2.400.000,00 dinara (tačka 4. tužbenog zahteva), kao i sa viškom tužbenog zahteva u delu kojim tužilac potražuje izmaklu korist na dan 30.06.2017. godine po osnovu neto dobiti koja je ostvarivana u agenciji do štetnog događaja za tužioca i koja se osnovano mogla očekivati prema redovnom toku poslovanja preko dosuđenog iznosa glavnice od 53.780.117,39 dinara pa do traženog iznosa glavnice od 92.516.265,63 dinara (tačka 6. tužbenog zahteva), zatim sa delom tužbenog zahteva kojim tužilac potražuje na ime izmakle koristi zbog nemogućnosti izvršavanja odborničke funkcije tužioca za ceo period isteka mandata 2012. godine prema važećim cenama u vreme veštačenja i to na ime glavnice, izgubljene odborničke naknade u iznosu od 433.596,08 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do konačne isplate (tačka 7. tužbenog zahteva), zatim sa delom tužbenog zahteva kojim tužilac potražuje na ime izmakle dobiti tužioca po ugovorima koji su zaključeni a nisu realizovani u 2008. godini i to u periodu od 01.01.2009. godine do roka važnosti odnosno do 20.11.2013. godine i to na ime glavnice – izmakle dobiti iznos od 25.904.432,02 dinara, na ime zakonske zatezne kamate obračunate na navedeni iznos do dana 30.06.2017. godine iznos od 14.207. 985,12 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na glavnicu počev od 30.60.2017. godine pa do konačne isplate (tačka 8. tužbenog zahteva), kao i sa delom tužbenog zahteva koji se odnosi na izmaklu korist zbog nemogućnosti ostvarivanja prihoda po osnovu ugovora o kupoprodaji poljoprivrednog proizvoda – pšenice roda 2009. godine zaključenog sa VV po osnovu člana 6. ovog ugovora i to sa delom kojim je uglavničena kamata na ovaj iznos glavnice i potraživana u ukupunom iznosu od 605.940,16 dinara (tačka 10. tužbenog zahteva), kao i sa delom kojim tužilac potražuje na ime izmakle koristi tužioca zbog nemogućnosti rada i ostvarivanja prihoda po osnovu ugovora o kupoprodaji poljoprivrednog proizvoda – pšenice roda 2009. godine zaključenog sa VV po osnovu nerealizovane dogovorene proizvodnje pšenice 2009. godine na dan 12.08.2009. godine (kada je tužilac pušten iz pritvora) i na dan 30.06.2017. godine na ime glavnice – izmakle dobiti po ugovoru iznos od 1.754.178,75 dinara na ime zakonske zatezne kamate na ovaj iznos glavnice do 30.06.2017. godine iznos od 2.072.988,13 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na glavnicu počev od dana 30.06.2017. godine pa do konačne isplate (tačka 11. tužbenog zahteva) kao i sa viškom zakonske zatezne kamate potraživane na troškove postupka i to preko dosuđene od dana izvršnosti presude do isplate pa do tražene do dana donošenja presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1794/2018 od 11.10.2018. godine u stavu prvom izreke žalba tužioca je delimično usvojena i prvostepena presuda u pobijanom odbijajućem delu odluke o isplati izmakle koristi zbog nemogućnosti obavljanja odborničke funkcije (tačka 7. tužbenog zahteva) preinačena i tužena obavezana da tužiocu po ovom osnovu isplati iznos od 1.250,00 dinara (naknada za oktobar 2008) sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.11.2008. godine do isplate, iznos od 1.250,00 dinara (naknada za novembar 2008 godine) sa zakonskom zateznom kamatom od 01.12.2008. godine do isplate, izos od 7.500,00 dinara (naknada za decembar 2008. godine) sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.01.2009. godine do isplate i iznos od 6.250,00 dinara (naknada za februar 2009. godine) sa zakonskom zateznom kamatom od 01.03.2009. godine do isplate. U preostalom pobijanom odbijajućem delu odluke o primarnom i o eventualnom tužbenom zahtevu žalba tužioca je odbijena i prvostepena presuda u navedenom delu potvrđena. Istom presudom u stavu drugom izreke žalba tužene je delimično usvojena i prvostepena presuda preinačena odbijanjem tužbenog zahteva za isplatu iznosa navedenih u prvostepenoj odluci: i to u stavu 2. alineja 1. (kojim je odlučeno u tački 1. tužbenog zahteva); u stavu 2. alineja 2. izreke (kojim je odlučeno o tački 2. tužbenog zahteva); u stavu 2. alineja 3. izreke (kojim je odlučeno o tački 3. tužbenog zahteva); u stavu 2. alineja 4. izreke (kojim je odlučeno o tački 4. tužbenog zahteva); u stavu 2. alineja 5. (kojim je odlučeno o tački 5. tužbenog zahteva); u stavu 2. alineja 6. izreke preko iznosa od 4.903.963,59 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 12.08.2009. godine do isplate, do ukupnog iznosa dosuđenog navedenim stavom, (kojim je odlučeno o tački 6. tužbenog zahteva ); u stavu 2. alineja 7. izreke preko iznosa od 5.017 evra sa kamatom obračunatom po stopi propisanoj zakonom o zateznoj kamati počev od 19.02.2018. godine do isplate i sve u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate do ukupnog iznosa dosuđenog navedenim stavom (kojim je odlučeno o tački 9. tužbenog zahteva); i u s tavu 2. alineja 8. izreke (kojim je odlučeno o tački 8. tužbenog zahteva). Stavom trećim izreke u preostalom usvajajućem nepreinaečnom delu, kojim je odlučeno o isplati iznosa od 4.903.963,59 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 12.08.2009. godine do isplate, o isplati iznosa od 5.017 evra sa kamatom obračunatom po stopi propisanoj Zakonom o zateznoj kamati počev od 19.02.2018. godine do isplate i sve u dinarskoj protivvrednosti na dan isplate kao i o troškovima prvostepenog postupka žalba tužene je odbijena i citirana prvostepena presuda ispravljena rešenjem potvrđena. Četvrtim stavom izreke obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove postupka u iznosu od 56.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno su izjavili revizije tužilac i tužena zbog bitnih povreda odredaba parničnog potupka i pogrešne primene materijalnog prava i to tužilac u odbijajućem delu zahteva i tužena u usvajajućem delu potraživanja.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužene.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku i nalazi da revizije nisu osnovane.

U sprovedenom postupku nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u postupku po reviziji vodi računa po službenoj dužnosti. Revizijama se neosnovano ukazuje na bitnu povredu parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku jer navedena povreda postupka nije revizijski razlog u smislu člana 407. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac rođen 1962. godine, neosuđivan, se u periodu od 01.10.2008. godine do 12.08.2009. godine nalazio u pritvoru po odlukama Posebnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu kao okrivljeni za krivična dela zločinačno udruživanje i zloupotreba službenog položaja, u javnosti poznato kao slučaj „građevinska mafija“. Presudom Višeg suda u Beogradu K-Po1 br. 191/10 od 01.11.2012. godine tužilac je oslobođen optužbe za izvršenje navedenih krivičih dela a Apelacioni sud u Beogradu je odlučujući o žalbama presudom Kž1 Po1 9/13 od 04.10.2013. godine potvrdio oslobađajuću krivičnu presudu protiv tužioca. Privremenom merom od 29.12.2008. godine radi obezbeđenja oduzimanja imovinske koristi od tužioca kao okrivljenog bilo je naloženo bankama kod kojih je tužilac imao otvorene dinarske i devizne račune uskraćivanje isplate novčanih sredstava do iznosa od 16.555.612,00 dinara. Tužilac se od 1999. godine bavio detektivskim poslovima. Registrovao je 1994. godine Agenciju „BB“ sa sedištem u ..., koja se bavila poslovima obezbeđenja objekata i ličnosti a u vreme lišenja slobode tužioca imala je međunarodne sertifikate za različite poslove i otvorene poslovne jedinice u ... i ..., tridesetak stalno zaposlenih radnika i 10 do 40 angažovanih lica po privremenim ugovorima. Agencija tužioca je obezbeđivala kulturne manifestacije u organizaciji izvršnog odbora Gradske uprave Novog Sada i Kulturnog centra Novog Sada, vršila je usluge fizičkog obezbeđenja za transport novca i druge poslove za NBS Filijalu u Novom Sadu, Atlas banku, Vojvođansku banku, obezbeđivala je menze i studentske domove u Novom Sadu, objekte za JP „Zavod za izgradnju Novi Sad“, AD „Danubijus“ i dr., vršila je i detektivske poslove i obezbeđenje javnih ličosti. Tužilac je 25.02.2008. godine podigao stambeni kredit kod „Hypo Alpe Adria Bank“ u iznosu od 73.000 CHF sa rokom otplate 20 godina koji je otplaćivan preko računa Agencije „BB“. Kod Metals banke tužilac je u ime agencije podigao za potrebe agencije kratkoročni kredit 15.07.2008. godine u iznosu od 2.400.000,00 dinara na period od šest meseci. Dana 13.12.2007. godine tužilac je zaključio ugovor o finansijskom lizingu sa „Hypo Alpe Adria Leasing“ radi kupovine vozila za poterbe Agencije „BB“. Tužilac je imao registrovano poljoprivredno gazdinstvo od 03.08.2005. godine. Posedovao je 30 hektara zemlje u Banatu, koja je obrađivana mehanizacijom i donosila prihode. Dana 05.08.2008. godine između tužioca kao individualnog poljoprivrednog proizvođača – prodavca i VV kao kupca zaključen je ugovor o kupoprodaji pšenice, roda od 2009. godine, očekivanih 150 tona po ceni od 175 evra po toni u dinarskoj protivvrednosti, sa 30 hektara zemljišta tužioca. Prema članu 6. navedenog ugovora u slučaju neisporuke pšenice prodavac se obavezao da isplati dupli iznos primljene kapare. Tužilac je po ovom osnovu isplatio kupcu iznos od 15.000 evra prema priznanici dana 05.05.2014. godine. Tužilac je poklonio svoje zemljište deci tokom 2010. godine zadržavanjem prava doživotnog plodouživanja.

U periodu od 2006. do 2008. godine tužilac je bio odbornik u SO ... a u sazivu od 2008-2012 godine odborničku funkciju je obavljao počev od 11.07.2008. godine sa pravom na naknadu uvećanu za putne troškove do razrešenja 24.03.2009. godine kada je aktivirana njegova ostavka. Od 31.07.2008. godine tužilac nije prisustvovao sednicama. Poslovanje tužioca je vođeno preko računa a tužilac je do odlaska u pritvor izmirivao redovno obaveze prema zaposlenima, po osnovu kredita, lizinga i poreske obaveze. Tužilac je lično vodio poslove kao preduzetnik. U agenciji ga je zamenjivao GG a i bratanac DD je bio ovlašćen za organizaciju i zaključenje poslova. Pre lišenja slobode tužioca Agencija „BB“ je imala brojne zaključene ugovore o pružanju usluga fizičkog obezbeđenja i učestvovala je na tenderima za buduće poslove. Nakon hapšenja tužioca klijenti su počeli da otkazuju ugovore tako da su neki od ugovora bliže označeni prvostepenom presudom otkazani od strane naručilaca, a neki su sporazumno raskinuti, poverioci su počeli da aktiviraju menice, račun agencije je bio blokiran, zaposleni nisu primali zarade, rate kredita nisu plaćene i bilo je kašnjenja sa isplatom poreskih obaveza. Nakon izlaska iz pritvora tužilac je prodao jednosoban stan radi plaćanja rata za stambeni kredit, zatim prebacio sredstva sa računa Poljoprivrednog gazdinstva za otplatu kredita ali je sve bilo nedovoljno za dalji period i banka je 2011. godine raskinula ugovor i tražila preosatli iznos duga. Vozilo uzeto na lizing je oduzeto a dug za vozilo nije plaćen. Tužilac je nastavio da obrađuje zemljište nakon izlaska iz pritvora ali je godišnja proizvodnja za 2008/09 godinu propala. Nakon okončanja krivičnog postupka računi tužioca su odblokirani ali na njima nije bilo značajnih sredstava. Agencija „BB“ je prestala sa radom 20.11.2013. godine. Radnici Agencije „BB“ su parničnim tužbama tražili naknadu zarade i drugih primanja iz radnog odnosa a sudovi su doneli 12 presuda zbog propuštanja, tri presude i izdali četiri platna naloga kojima su tužilac i Agencija „BB“ obavezani na isplatu zarade i drugih naknada iz radnog odnosa sa kamatom i troškovima postupka. U navedenim postupcima nije korišćeno pravo žalbe. Početkom 2010. godine supruga tužioca je osnovala DOO „AA1“ detektiv i obezbeđenje koje je nakon okončanja krivičog postupka prema tužiocu preregistrovano na ime tužioca. Tužilac je 25.09.2008. godine kao izvršilac zaključio sa DOO „Tapel“ iz Novog Sada kao naručiocem ugovor o delu za period od 25.09.2008. do 25.09.2013. godine za novčanu naknadu 500 evra neto mesečno u dinarskoj protivvrednosti. Navedeni ugovor naručilac je otkazao 05.10.2008. godine nakon hapšenja tužioca.

Tužilac se 31.12.2013. godine obratio Komisiji za naknadu štete Ministarstva pravde sa zahtevom za naknadu štete. Delom pravnosnažom presudom u ranijem toku ove parnice (P 225/14 od 24.03.2016. godine Gž 2789/16 od 19.10.2016. godine) tužiocu je na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode dosuđen ukupan iznos od 1.200.000,00 dinara sa kamatom.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je pobijanom presudom primenjeno materijalno pravo delimičnim preinačenjem prvostepene presude i delimičnim odbijanjem žalbi stranaka i potvrđivanjem odluke. Navodi revizija o pogrešnoj primeni materijalnog prava nisu osnovani.

Prema članu 14. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“ br. 70/01...“Službeni glasnik RS“ br. 20/09) lice koje je bez osnova osuđeno za krivično delo ili je bez osnova lišeno slobode ima pravo na rehabilitaciju, pravo na naknadu štete od države kao i druga prava utvrđena zakonom. Prema članu 560. stav 1. tačka 1. istog zakona pravo na naknadu štete pripada i licu: koje je bilo u pritvoru a nije došlo do pokretanja krivičnog postupka, ili je postupak obustavljen pravnosnažnim rešenjem, ili je pravnosnažnom presudom oslobođen od optužbe ili je optužba odbijena. Kako se tužilac nalazio u pritvoru u periodu od 01.10.2008. godine do 12.08.2009. godine i nezakonitim postupanjem nije skrivio ni doprineo lišenju slobode pri čemu je po okončanju krivičnog postupka oslobođen optužbe, tužilac zbog neosnovanog lišenja slobode spada u zakonsku kategoriju lica kojima nečelno pripada pravo na naknadu štete. Citirane odredbe Zakonika o krivičnom postupku predstavljaju specijalan propis za naknadu štete licima neosnovano lišenim slobode, koji isključuje primenu opštih odredbi iz člana 172. Zakona o obligacionim odnosima. Za štetu zbog neosnovanog lišenja slobode država odgovara bez obzira na krivicu i oštećeno lice nije u obavezi da dokazuje propuste u radu ili greške u radu organa već samo postojanje opštih, građansko pravnih pretpostavki i to postojanje štete i uzročnu vezu između nastale štete i neosnovanog lišenja slobode. Stoga za naknadu štete po ovom osnovu kumulativno moraju biti ispunjeni zakonski uslovi ne samo iz krivičnog prava već i građansko pravni uslovi propisani Zakonom o obligacionim odnosima. Pobijanom presudom pravilno se drugostepeni sud ograničio na razmatranje štete zbog neosnovanog lišenja slobode i njene naknade a ne vođenje krivičnog postupka uopšte, jer je tokom krivičnog postupka svako okrivljeno lice zaštićeno pretpostavkom nevinosti a krivični postupak u ovom slučaju je vođen od strane ovlašćenog organa, bez nepravilnog i nezakonitog rada i u zakonitoj proceduri.

Prema članu 155. Zakona o obligacionim odnosima šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). Prema članu 189. stav 1. i 3. istog zakona oštećenik ima pravo kako na naknadu obične štete, tako i na naknadu izmakle koristi. Pri oceni visine izmakle koristi uzima se u obzir dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije je ostvarenje sprečeno štetnikovom radnjom ili propuštanjem. Iz citiranih odredbi proizilazi integralni princip naknade materijalne štete i određene specifičnosti pri odmeravanju naknade obične štete i izmakle koristi. Kod odmeravanja materijalne štete u vidu izmakle koristi uzima se u obzir samo konkretni dobitak koji se mogao osnovano očekivati prema redovnom toku stvari ili prema posebnim okolnostima, a čije ostvarenje je sprečeno štetnikovom radnjom odnosno propuštanjem. Stoga dobitak očekivan po subjektivnoj proceni da će nastupiti nije od značaja već samo onaj dobitak koji se prema objektivnim okolnostima i razumnoj verovatnoći mogao osnovano očekivati. Vodeći računa o visini materijalne štete koju je tužilac pretpeo neosnovanim lišenjem slobode pravilno je apelacioni sud ocenio da je prvostepeni sud za pojedine vidove materijalne štete izveo pogrešan zaključak o postojanju uzročno posledične veze između eventualno pretrpljene štete i neosnovanog lišenja slobode.

Pravilno je pobijanom odlukom delimično preinačena prvostepena presuda dosuđenjem naknade štete tužiocu u visini naknade koja pripada odbornicima za prisustvo na sednicama za period trajanja pritvora do aktiviranja ostavke tužioca i postavljanja drugog odbornika. Tužilac u navedenom periodu nije prisustvovao sednicima iz objektivnih razloga i odsustvo sa sednice je bilo direktno prouzrokovano boravkom u pritvoru. Sticanje propisanih odborničkih naknada tužilac je prema redovnom toku stvari mogao osnovano da očekuje usled čega izostanak ovih primanja predstavlja izmaklu korist, koja pripada tužiocu u dosuđenim iznosima. U preostalom delu potraživanja za period nakon prestanka odborničke funkcije tužioca po ovom osnovu pravilno je pobijanom odlukom prvostepena presuda potvrđena u odbijajućem delu tužbenog zahteva jer je pravilno ocenjen izostanak uzročno posledične veze između gubitka, primanja i pritvora tužioca. Potpisom blanko ostavke tužilac je morao biti svestan prava partije kojoj pripada na njeno aktiviranje iz neograničenih razloga i nezavisno od njegove volje. Stoga se revizijama stranaka neosnovano osporava pobijana odluka u ovom delu tužbenog zahteva.

Neosnovano se revizijom tužioca osporava pobijana odluka u delu zahteva za naknadu štete zbog gubitka zarade u poljoprivredi. Tužilac je po ovom osnovu istakao dva zahteva: za naknadu štete zbog nemogućnosti ostvarenja prihoda po osnovu ugovora o kupoprodaji pšenice, roda 2009. zaključenim sa VV u smislu člana 6. ugovora u visini isplaćene dvostruke kapare od 15.000 evra u dinarskoj protivvrednosti (koji je prvostepeni sud usvojio u delu glavnice dosuđenjem isplate iznosa od 1.403.343,00 dinara sa kamatom od 30.06.2017. godine dok je odbijen deo zahteva na ime uglavničene kamate na iznos glavnice na dan 30.06.2017. godine od 605.940,00 dinara) i zahtev za naknadu izmakle koristi zbog nemogućnosti roda i ostvarenja prihoda po osnovu istog ugovora zaključenim sa VV nerealizovanjem dogovorene proizvodnje pšenice 2009. godine na dan 12.08.2009. godine i 30.06.2017. godine u iznosu glavnice izmakle dobiti po ugovoru od 1.754.178,75 dinara sa kamatom na ovaj iznos do 30.06.2017. godine u iznosu od 2.072.988,00 dinara sa kamatom na ime glavnice od 30.06.2017. godine do isplate (koji je prvostepenom presudom odbijen u celosti). Pravilno je pobijanom presudom preinačena prvostepena odluka odbijanjem zahteva u usvajajućem delu i potvrđivanjem u odbijajućem delu. Kod utvrđenih činjenica da zbog boravka tužioca u pritvoru nije ostvaren rod pšenice u 2009. godini, što podrazumeva da tužilac nije imao angažovanja ni rashode u proizvodnji, jer nisu pruženi dokazi na ovu okolnost i da ugovor sa VV nije izvršen od strane tužioca, vraćanjem iznosa od 7.500 evra primljenog od VV na ime kapare tužiocu nije prouzrokovana šteta i nema zakonskih uslova za obavezivanje tužene na naknadu dok je u preostalom delu zahteva za dinarsku protivvrednost iznos od još 7.500,00 evra po članu 6. ugovora za isplatu udvojene kapare pravilno ocenio drugostepeni sud da se radi o dobrovoljnoj isplati, koju tužilac nije bio u obavezi da izvrši jer je objektivno zbog boravka u pritvoru bio sprečen da izvrši ovu ugovornu obavezu. Nije sporno da navedeni ugovor predstavlja dokaz da je za tužioca nastala šteta u vidu izgubljene koristi od nerealizovane proizvodnje pšenice 2009. godine, međutim tužilac nije dokazao mogući izgubljeni neto prihod, odnosno koliku zaradu je mogao da ostvari da je obrađivao svoje imanje u vreme pritvora, visinu štete usled čega je i u prestalom delu pravilno pobijanom presudom odlučeno potvrđivanjem prvostepene presude.

Postavljenim tužbenim zahtevom tražena je naknada šteta u visini izgubljene koristi po osnovu izgubljene neto dobiti Agencije „BB“ od štetnog događaja do ostvarenja prvog uslova za penziju tužioca u vidu glavnog duga od 92.516.265,63 dinara, kamate obračunate na navedeni iznos do 30.06.2017. godine u iznosu od 30.304.258,08 dinara sa kamatom na ime glavnice od 30.06.2017. godine pa do isplate. Prvostepenom presudom je prema nalazu i mišljenju veštaka usvojen tužbeni zahtev za iznos od 53.780.117,00 dinara koji se odnosi na izgubljenu neto dobit agencije za period do zatvaranja agencije 20.11.2013. godine sa kamatom a preko navedenog iznosa tužbeni zahtev je odbijen. Pobijanom presudom delimično je preinačena prvostepena odluka u usvajajućem delu odbijanjem tužbenog zahteva preko iznosa od 4.903.963,59 dinara sa kamatom od 12.08.2009. godine dok je u preostalom delu prvostepena presuda potvrđena. Pravilno je pobijenom presudom ocenjeno da su ispunjeni zakonski uslovi samo za naknadu štete usled izgubljene dobiti nastale raskidom šest ugovora zaključenih sa agencijom neposredno pre lišenja slobode tužioca i raskinutih od strane naručilaca odmah nakon hapšenja tužioca na osnovu kojih bi agencija ostvarila neto dobit tokom boravka tužioca u pritvoru od 4.903.963,59 dinara da je lišenje slobode tužioca izostalo. Prema sadržini i datumu zaključenih ugovora i razlozima raskida, tužilac je prema redovnom toku stvari mogao osnovano očekivati dobit koje je lišen jer je hapšenjem tužioca, odlukama naručilaca izvršenje ugovora onemogućeno. Međutim u ostalom delu potraživanja po ovom osnovu pravilno je prvostepena presuda u usvajajućem delu preinačena odbijanjem tužbenog zahteva i potvrđenjem u odbijajućem delu. Prema utvrđenim okolnostima slučaja preko dosuđenog iznosa nije dokazana uzročno posledična veza između štete nastale gubitkom neto dobiti agencije i lišenja slobode tužioca i pravilno je ocenjeno da ne postoji odgovornost tužene usled gašenja agencije „BB“ novembra 2013. godine i gubitka neto prihoda agencije u periodu od lišenja slobode tužioca do gašenja agencije odnosno sticanja uslova za penziju tužioca. U ovom slučaju nije sporno da je agencija tužioca pre njegovog lišenja slobode poslovala pozitivno, da je imala zaključene brojne ugovore i da je istupala na tenderima i dobijala nove poslove. U postupku je utvrđen bilans uspeha agencije pre pritvaranja tužioca, sadržina privremene mere iz krivičnog postupka zabranom isplate određenih sredstava i blokade računa agencije ali istovremeno i činjenice da je agencija zaključila i neke nove ugovore tokom pritvora tužioca, da sudski nisu osporavani zahtevi za raskid ugovora među kojima je bilo i onih koji su godinama uspešeno izvršavani, da je agencija sporazumno raskidala neke od ugovora iako je kadrovski bila sposobna da obavlja poslove i tokom odsustva tužica, da je GG iako lišen slobode kada i tužilac pušten iz pritvora 18.12.2008. godine, da je u agenciji radio i bratanac tužioca DD ovlašćen za organizaciju i zaključenje poslova a posebno da je supruga tužioca početkom 2010. godine osnovala privredno društvo iste delatnosti kao agencija „BB“ sa nazivom „AA1“ koja je u sebi sadržala ime tužioca i njegove agencije. Novoosnovano društvo je pozitivno poslovalo i tužilac ga je preregistrovao na svoje ime što čini pogrešnom ocenu prvostepenog suda da je ugled tužioca boravkom u pritvoru bio narušen u meri koja je onemogućila dalje poslovanje Agencije „BB“. Pravilan je i zaključak drugostepenog suda da svi ugovori o fizičko tehničkom obezbeđenju nisu bili vezani za ličnost tužioca i da posle dugogodišnje uspešne saradnje nije bilo razloga za raskid pojedinih ugovora. Stoga i pored poremećaja u poslovanju nije dokazana nužnost prestanka rada agencije „BB“ niti uzročno posledična veza zatvaranja agencije sa boravkom tužioca u pritvoru. U odnosu na ugovor zaključen sa DOO „Tapel“ koji jeste bio vezan za ličnost tužioca pravilno je dosuđena naknada štete za period boravka tužioca u pritvoru dok je u odbijajućem delu revizija tužioca neosnovana.

Pravilna je ocena drugostepenog suda da tužilac nije dokazao adekvatnu uzročnost između ponašanja tužene i nastale štete zbog neblagovremenog plaćanja stambenog kredita ugovorenog sa „Hypo Alpe Adria Bank“ u dinarskoj protivvrednosti švajcarskog franka, na ime obaveza prema Metals banci po kratkoročnom kreditu, za obaveze prema zaposlenim radnicima u Agenciji „BB“ zbog raskida ugovora o finansijskom lizingu i drugih raskinutih ugovora agencije, zaključenih 2008. godine, nerealizovanih do roka važnosti kao i nemogućnost obavljanja posla nakon izlaska iz pritvora, neplaćanja zarade radnicima i povećanje obaveza prema Poreskoj upravi, prema kojoj je docnja sa isplatom poreskih obaveza nastupila nakon izlaska tužioca iz pritvora. Osnovano je isticanje drugostepenog suda da tužilac u postupku nije pružio dokaze na okolnost koliki je bio iznos sredstava na njegovim računima u momentu lišenja slobode niti dokazao da je do blokade računa 29.12.2008. godine imao sredstava na računu ili bi ih stekao u visini dovoljnoj da može blagovremeno da izmiri sve preuzete dospele obaveze. Pozitivno poslovanje tužioca pre boravka u pritvoru ne podrazumeva da je svaki gubitak imovine tužioca u narednom periodu posledica lišenja slobode obzirom da tužilac sve nabrojane poslove u kojima je bio angažovan nije sam obavljao i na pasivno ponašanje u pogledu pravne zaštite svojih imovinskih interesa nakon izlaska iz pritvora. Postojanje štete i njena visina moraju da se dokumentuju dokazima koji nesumnjivo potvrđuju umanjenje u imovini oštećenog što je u ovom slučaju u navedenom delu izostalo.

Razloge koje je za svoju odluku naveo drugostepeni sud kao pravilne i na zakonu zasnovane prihvata i Vrhovni kasacioni sud u celosti ne obrazlažući svoju odluku dalje shodno članu 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Sa iznetih razloga odlučeno je kao u izreci presude na osnovu člana 414. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić