Vrhovni kasacioni sud je ispitao revizijom pobijanu drugostepenu presudu na način propisanim članom 408. ZPP, pa je ocenio da revizija tužene BB nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravni prethodnik tužioca Hipo Alpe Adria Bank (sada „Addiko Bank“) je sa privrednim društvom „Port Land“ iz Novog Sada zaključila dana 23.10.2009. godine ugovor o restrukturiranju kredita – dugoročnog kredita L20-501/09 kojim je privrednom društvu kao korisniku kredita odobren dugoročni kredit u iznosu od 215.000,00 evra radi restrukturiranja inicijalnog ugovora o dugoročnom kreditu L20-356/08 zaključenog između istih ugovornih strana 04.09.2008. godine. Radi obezbeđenja izvršenja ugovornih obaveza korisnika kredita ovde tuženi AA, zastupnik i direktor privrednog društva, korisnika kredita i BB zaključili su sa bankom ugovore o solidarnom jemstvu i to AA dana 23.10.2009. godine, a BB 15.10.2009. godine. Ovim ugovorom jemci su se obavezali da odgovaraju za celokupnu obavezu glavnog dužnika, primaoca kredita kao jemci platci. U tu svrhu izdali su potpisane blanko menice i istovremeno menično punomoćstvo banci za ispunjavanje potpisanih menica.

Rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St 1283/12 od 23.10.2012. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom „Port Land“ u kom postupku je banka 03.01.2013. godine prijavila razlučno potraživanje iz ugovora o restrukturiranju kredita zaključenog sa stečajnim dužnikom 23.09.2009. godine. Potraživanje pravnog prethodnika tužioca priznato je zaključkom o konačnoj listi potraživanja 27.02.2013. godine u iznosu od 31.291.109,93 dinara kojim je banci priznato razlučno pravo na lokalu broj 1 u prizemlju kao razlučnom hipotekarnom poveriocu drugog reda. Potraživanje banke utvrđeno je na dan 23.10.2012. godine i čini ga glavnica od 205.208,20 evra, redovna kamata od 27.060,05 evra i zatezna kamata od 29.559,44 evra odnosno ukupno 261.827,60 evra što po prodajnom kursu NBS na dan 23.10.2012. godine iznosi 31.291.109,93 dinara.

U toku stečajnog postupka Hipo Alpe Adria Bank je kao ustupilac sa Heta Real Estate (sadašnji naziv „Project One“ DOO), kao prijemnikom 29.11.2013. godine zaključila ugovor o ustupanju potraživanja, neizmirene obaveze primaoca kredita, glavnog dužnika „Port Land“ iz Novog Sada u stečaju iz ugovora o restrukturiranju kredita – dugoročnog kredita L-20-501/09 od 23.10.2009. godine koji na taj dan iznose 303.680,02 evra u dinarskoj protivvrednosti po prodajnom kursu NBS na dan plaćanja. Ovim ugovorom prijemniku su ustupljena i sva sporedna prava u vidu instrumenata obezbeđenja po navedenom ugovoru među kojima ugovori o jemstvu i blanko menice ovde tuženih.

Visina potraživanja iz ugovora o restrukturiranju kredita – dugoročnog kredita na dan 30.09.2015. godine iznosi 205.208,20 evra (24.573.497,26 dinara) na ime glavnice, redovna kamata 27.060,05 evra (3.240.416,63 dinara) i zatezna kamata 83.055,31 evro (9.945.798,62 dinara) što ukupno iznosi 315.323,56 evra odnosno 37.759.712,52 dinara, obračunato po srednjem kursu NBS na dan 30.09.2015. godine.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su obavezali tužene da tužiocu solidarno isplate neplaćeni iznos ugovora o restrukturiranju kredita L20-501/09 od 23.10.2009. godine i to na ime glavnog duga 24.573.497,26 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.10.2015. godine pa do isplate, na ime neplaćene obračunate redovne kamate iznos od 3.240.416,63 dinara i na ime neplaćene obračunate zakonske zatezne kamate iznos od 9.945.768,62 dinara. Pravilno zaključujući da su se ovde tuženi kao jemci platci zaključenim ugovorima o jemstvu obavezali da će izmiriti poveriocu, ovde tužiocu kao prijemniku obaveze primaoca kredita a po osnovu vraćanja kredita koji je pravni prethodnik tužioca odobrio privrednom društvu „Port Land“ nižestepeni sudovi su obavezali tužene na izvršenje obaveza iz ugovora o jemstvu.

Kako je nad glavnim dužnikom iz ugovora o kreditu, primaocu kredita otvoren postupak stečaja a on nije izmirio svoje obaveze vraćanja kredita to je tužilac, kome su ustupljena potraživanja i sredstva obezbeđenja iz neplaćenog kredita, ovlašćen da zahteva ispunjenje obaveza iz oba ugovora o jemstvu, a time i ugovora o jemstvu koje je zaključila tužena BB sa ustupiocem a kojim se obavezala da kao jemac platac, a to znači jednako kao i glavni dužnik i istovremeno sa njim, isplati, odnosno vrati dugovani iznos datog kredita.

Otvaranjem stečajnog postupka nad glavnim dužnikom, primaocem kredita, ugovor o jemstvu ne gubi svoju kauzu i ne prestaje da proizvodi pravno dejstvo jer je upravo i zaključen da bi se umanjio rizik davaoca kredita da mu kredit neće biti vraćen usled neizmirenja ili nemogućnosti izmirenja od primaoca kredita. Prestankom postojanja glavnog dužnika, primaoca kredita ne znači da su ispunjene njegove obaveze pa stoga ostaje i obaveza vraćanja kredita tužiocu koji je u mogućnosti da aktivira sva sredstva obezbeđenja koja su uspostavljena u cilju osiguranja da bi kredit bio vraćen, a to u konkretnom slučaju znači i zahtevanje vraćanja kredita od jemca platca. Stoga pravilno nižestepeni sudovi usvajaju tužbeni zahtev u visini koju su pravilno utvrdili.

Činjenica da banka kao poverilac nije o otvaranju stečaja nad glavnim dužnikom, primaocem kredita obavestila jemce platce, a time i revidenta ne utiče na postojanje obaveze ovog jemca da, solidarno sa preostalim jemcem tužiocu isplati neisplaćena potraživanja već samo, s obzirom na odredbe člana 1007. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima utiče na mogućnost poverioca da odgovara za eventualnu štetu koju je jemcu prouzrokovao a u iznosu za koji bi se poverilac mogao naplatiti od glavnog dužnika što bi umanjilo obavezu jemca. Stoga ne obaveštavanjem jemca o postojanju stečajnog postupka nad glavnim dužnikom ne dolazi do gubitka prava poverioca na naplatu od jemca platca istog potraživanja, niti dovodi u pitanje jemstvo i postojanje dejstva ugovora o jemstvu zaključenog između tuženih kao jemaca plataca i banke kao davaoca kredita i ustupioca zbog čega pravilno zaključuju nižestepeni sudovi da nije osnovan prigovor tužene da nije u obavezi da izvrši obavezu glavnog dužnika za čije ispunjenje je jemčila ugovorom o jemstvu zaključenim sa davaocem kredita, pravnim prethodnikom tužioca. Stoga se neosnovano revizijom osporava pravilnost ovog činjeničnopravnog zaključka nižestepenih sudova i time pravilnost primene člana 1007. Zakona o obligacionim odnosima.

Navodi revizije tužene da obaveza jemca ne može biti veća od potraživanja banke, odnosno od obaveze glavnog dužnika utvrđenog u stečaju i time ukazivanje na pogrešnu primenu odredbe člana 1002. Zakona o obligacionim odnosima neosnovani su. Naime ovom zakonskom odredbom propisano da jemčeva obaveza po svom obimu ne može da bude veća nego što je obaveza glavnog dužnika, odnosno da jemac, a imajući u vidu da je ugovor o jemstvu akcesorni ugovor, po pravilu odgovara za ispunjenje cele obaveze za koju je dao jemstvo i da stoga njegovu odgovornost ne može da poveća ili oteža ni glavi dužnik, niti pak poverilac. Ovom odredbom takođe je propisana obaveza jemca da pored glavnog duga naknadi i troškove koje poverilac ima u vezi sa podmirenjem potraživanja kao i da odgovara za svako povećanje obaveze koje bi nastalo dužnikovom docnjom ili dužnikovom krivicom ukoliko ugovorom o jemstvu nije mu odgovornost ogaraničena ili isključena. To znači da jemac ima obavezu da isplati i zateznu kamatu ukoliko je predmet jemstva neka novčana obaveza, kao i da odgovara samo za onu ugovornu kamatu koja je dospela za isplatu posle zaključenja ugovora o jemstvu. Kod ovakve zakonske regulative pravilno zaključuje drugostepeni sud da je jemac u obavezi da plati i zateznu kamatu na iznos potraživanja ugovora o kreditu koji je dospeo nakon prijave potraživanja u stečaju jer se radi o povećanju obaveze nastale dužnikovom docnjom u plaćanju odnosno njegovom krivicom u smislu člana 1002. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima pa su suprotni navodi revizije bez osnova.

Neosnovano revident pobija aktivnu legitimaciju tužioca ukazivanjem da je prema odredbi člana 39. Zakona o zaštiti korisnika finansijskih usluga banka svoje potraživanje prema pravnom licu „Port Land“ mogla da ustupi samo drugoj banci a ne drugom pravnom licu. Ovo iz razloga što je članom 42b. Odluke o upravljaju rizicima banke („Službeni glasnik RS“, br. 45/11 ... 59/22), važeće u vreme zaključenja ugovora o ustupanju potraživanja između banke i tužioca, propisano ovlašćenje banaka da potraživanje od pravnog lica i preduzetnika koje je dospelo može da ustupi i drugom pravnom licu. Kako je u konkretnom banka ustupla potraživanje prema pravnom licu u stečaju, a ne potraživanje prema tuženima kao fizičkim licima to tužilac kao prijemnik ima pravo zahtevati od jemaca naplatu potraživanja iz ugovora o restrukturiranju kredita koje glavni dužnik nije isplatio. Posebno što ne postoji zakonska zabrana ustupanja potraživanja prijavljenog u stečaju ugovorom između stečajnog poverioca kao ustupioca i prijemnika tog potraživanja.

Imajući u vidu da su u svom prigovoru protiv rešenja o izvršenju tuženi kao izvršni dužnici izneli prigovore i iz pravnog posla, ugovora o jemstvu koji su zaključili sa pravnim prethodnikom tužioca, i kako se tužilac upustio u raspravljanje o pravnom poslu iz koga potiče potraživanje a nakon veštačenja preinačio tužbu tako što je umesto isplate meničnog duga tražio isplatu duga iz ugovora o kreditu u smislu člana 199. ZPP i pošto su se tuženi upustili u raspravljanje o novopostavljenom zahtevu za izvršenje ugovora, to se o zastarelosti potraživanja ne može ceniti primenom člana 78. Zakona o menici već primenom člana 371. Zakona o obligacionim odnosima jer se zahteva izvršenje ugovorne obaveze koja zastareva u opštem roku. Stoga su navodi revizije kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava prilikom ocene prigovora zastarelosti neosnovani.

Ostali navodi revizije predstavljaju ponavljanje žalbenih razloga o kojima je pravilne razloge dao drugostepeni sud, zbog čega iz Vrhovni kasacioni sud neće detaljno obrazlagati.

Sa svega iznetog na osnovu člana 414. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić