Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1845/16 od 22.09.2016. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tuženih BB, VV i GG i potvrđena presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P 2354/11 od 26.02.2016. godine u delu u kojem je odlučeno o tužbenom zahtevu i o zahtevu tužioca za naknadu parničnih troškova. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tuženih BB, VV i GG i zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv drugostepene presude tuženi BB, VV i GG izjavili su reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu R3 4/17 od 02.02.2017. godine predloženo je Vrhovnom kasacionom sudu da o reviziji tuženih BB, VV i GG izjavljenoj protiv drugostepene presude odluči na osnovu odredbe člana 395. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse u primeni člana 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

Vrhovni kasacioni sud je prihvatio razloge Apelacionog suda za odlučivanje o reviziji tuženih BB, VV i GG kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 395. ZPP, pa je odlučio kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o reviziji u smislu člana 399. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženih BB, VV i GG nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 9. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenim činjenicama, tužilac je kao kupac sa tuženim DD i ĐĐ i EE, kao prodavcima, zaključio punovažan ugovor o kupoprodaji nepokretnosti dana 27.10.2010.godine. Predmet ugovora o kupoprodaji je pravo svojine na nepokretnostima upisanim u LK.br. ... KO ... ..., koje su u vlasništvu prodavaca, i to sa udelom od po ¼ dela koje ima EE i DD, i sa udelom od 2/4 koji ima ĐĐ. Tužilac kao kupac je u potpunosti isplatio kupoprodajnu cenu, stupio je u posed nepokretnosti krajem novembra 2010. godine i platio je porez na promet apsolutnih prava. Nakon toga, Osnovni sud u Zrenjaninu je u izvršnom postupku, po predlogu za izvršenje izvršnih poverilaca, a ovde tuženih BB, VV i GG od 08.12.2010.godine, doneo rešenje o izvršenju I 6128/2010 od 08.12.2010. godine, kojim je određeno izvršenje zabeležbom postojanja izvršenja, procenom i prodajom ¼ idealnog dela predmetne nepokretnosti izvršnog dužnika tuženog DD. Tužilac je kao treće lice podneskom od 14.04.2011. godine podneo prigovor na rešenje o izvršenju na delu predmetne nepokretnosti, te je rešenjem Osnovnog suda u Zrenjaninu od 15.11.2011. godine upućen na parnicu.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nižestepeni sudovi su na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbeni zahtev tužioca da je nedopušteno izvršenje koje je dozvoljeno rešenjem Osnovnog suda u Zrenjaninu I 6128/10 od 08.12.2010. godine, i to na ¼ idealnog dela nepokretnosti koju je tužilac kupio od tuženog DD.

Odredbom člana 50 stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“ br. 31/11, 99/11, 109/13, 55/14, 139/14 i 106/15), koja je bila na snazi u vreme zaključivanja ugovora o kupoprodaji i izjavljivanja prigovora, propisano je da lice koje tvrdi da u pogledu predmeta izvršenja ima pravo koje sprečava izvršenje, može sve do okončanja izvršnog postupka da izjavi prigovor sudu, kojim traži da se izvršenje na tom predmetu proglasi nedopuštenim.

Polazeći od citirane odredbe člana 50. stav 1. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, tužilac kao kupac predmetne nepokretnosti ima ovlašćenje da kao treće lice izjavi prigovor da se predmet izvršenja proglasi nedopuštenim i pored činjenice da nije upisan u javnim knjigama kao vlasnik nepokretnosti. Naime, zakon propisuje da treće lice može izjaviti prigovor ukoliko ima pravo na predmetu izvršenja koje sprečava izvršenje, odnosno zakonom nije propisano da isključivo vlasnik nepokretnosti može izjaviti prigovor kao treće lice. Pravila o tužbi radi nedopustivosti izvršenja iz člana 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju štite ne samo imaoca prava svojine, već i tzv. vanknjižnog vlasnika koji ima punovažan osnov (ugovor) za sticanje prava svojine i koji se nalazi u državini nepokretnosti.

Tužilac, u konkretnom slučaju, ima punovažan pravni osnov za sticanje prava svojine na nepokretnostima koje su predmet izvršenja. Zaključivanjem punovažnog ugovora o kupoprodaji koji je overen pred nadležnim sudom 27.10.2010.godine i u postupnosti izvršen, i to u momentu kada na kupljenim nepokretnostima nije postojala zabrana takvog sticanja nepokretnosti s obzirom da izvršni postupak još uvek nije bio započet, tužilac je postao vanknjižni vlasnik na spornim nepokretnostima. Tuženom DD nije bilo zabranjeno da raspolaže svojim svojinskim udelom od ¼ na spornim nepokretnostima, jer je odredbom člana 20. stav 7. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano da ne proizvode pravno dejstvo raspolaganja imovinom koja izvršni dužnik učini nakon prijema rešenja o izvršenju, odnosno zaključka kojim se određuje izvršenje.

Pravilno ocenjuje drugostepeni sud u pobijanoj presudi da, s obzirom na vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji i donošenja rešenja o izvršenju, predmetni ugovor nije ni fiktivni ni simulovani pravni posao, niti je zaključen na štetu trećih lica, kao i da je tužilac savesni držalac spornih nepokretnosti koje od trenutka njihove predaje u posed predstavljaju imovinu tužioca, a ne prodavca DD. Iako je tužilac vanknjižni vlasnik spornih nepokretnosti, on uživa pravnu zaštitu koja pripada vlasniku kako u odnosu na treća lica, tako i u odnosu na prodavca DD (i druge prodavce) u slučaju isticanja reivindikacionog zahteva. U opisanoj situaciji je nužno odstupanje od pravila iz člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa („Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, „Službeni list SRJ“, br. 29/96 i „Službeni glasnik RS“, br. 115/05) kojim je propisano da se svojina na nepokretnostima na osnovu pravnog posla stiče upisom u javne knjige ili na drugi odgovarajući način određen zakonom, jer to odstupanje proizlazi iz odredaba člana 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju kojima se na podnošenje prigovora i tužbe radi nedopustivosti izvršenja ovlašćuje treće lice koje polaže prava na predmetu izvršenja, a ne samo zemljišnoknjižni vlasnik nepokretnosti koja je predmet izvršenja. U protivnom, prinudnim izvršenjem bi moglo biti povređeno pravo na imovinu trećih lica zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije - u ovom slučaju imovinska prava na spornim nepokretnostima tužioca kao njihovog vanknjižnog vlasnika.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud smatra da su pravno neutemeljeni revizijski navodi kojima se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava u pobijanoj presudi.

Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 405. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Imajući u vidu da revidenti nisu uspeli u ovoj parnici i da je njihova revizija odbijena, saglasno odredbi člana 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odbijen je njihov zahtev za naknadu troškova parničnog postupka.

Predsednik veća-sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić