Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Požegi P2-166/13 od 21.08.2012. godine utvrđeno je da tužilja samostalno vrši roditeljsko pravo prema maloletnom G.V., rođenom …. godine. Tuženi je obavezan da doprinosi izdržavanju deteta sa iznosom od 8.000,00 dinara mesečno. Stavom trećim izreke ove presude uređen je način održavanja ličnih odnosa deteta i oca, tako da dete sa ocem provodi svaki drugi vikend u A., od subote od 10,00 sati do nedelje u 15,00 sati; jedan vikend u dva meseca od petka od 15,00 časova do nedelje u 15,00 časova majka će odvoditi dete kod tuženog u B. i vraćati ga po dogovoru roditelja; dete će kod oca provoditi rođendan jedne godine, a druge godine kod majke, kao i Božić, Uskrs i krsnu slavu roditelja. Tuženi je podneo predlog za izvršenje obaveze u pogledu realizacije načina održavanja ličnih odnosa sa detetom utvrđenog ovom pravnosnažnom i izvršnom presudom, i rešenjem I 3265/12 od 29.11.2012. godine usvojeno je predloženo izvršenje, i tužilja i tuženi su postigli sporazum u pogledu realizacije načina ostvarivanja ličnih odnosa deteta i oca za februar, mart i maj 2013. godine. Tužbom od 09.04.2013. godine, tužilja je u ovom sporu tražila da se izmeni način održavanja ličnih odnosa deteta sa ocem, utvrđen stavom trećim ranije pravnosnažne presude, tako da tuženi viđa dete svake druge subote u mesecu od 12,00 do 15,00 časova u prostorijama Centra za socijalni rad A., ili pod nadzorom odgovornog lica tog Centra. Prema nalazu i mišljenju stručnog tima Centra za socijalni rad A. od 06.06.2013. godine, model ostvarivanja ličnih odnosa deteta i oca regulisan ranijom pravnosnažnom presudom nikada nije funkcionisao, pa je tuženi podneo predlog za izvršenje u januaru 2013. godine i u tom postupku su roditelji postigli sporazum u pogledu viđanja deteta i oca, prema kom sporazumu je tuženi viđao dete u A. do marta meseca 2013. godine, a od tada prestaje viđanje deteta sa ocem. Prilikom opserviranja preuzimanja deteta od strane oca, u ovom centru nije uočena osnovanost navoda tužilje u pogledu ispoljavanja straha deteta od oca, s obzirom da dete pri susretu sa ocem nije pružalo otpor, a uočeno je da tuženi zna da animira dete i otvoreno mu pokazuje emocije. Navedeno je da Centar za socijalni rad u A. ne raspolaže infomracijama koje ukazuju na potrebu ostvrivanja ličnog odnosa deteta i tuženog u kontrolisanim uslovima. Iz izveštaja Gradskog centra za socijalni rad Odeljenje N.B. od 04.07.2013. godine utvrđeno je da je tuženi apsolvent F.f. u B., a izdržava se od privatnog rada iz oblasti svoje struke. Živi u dvosobnom stanu u suvlasništvu njegovog polubrata. Tuženi ispoljava zadovoljavajuće kapacitete kao roditelj, i ispoljava spremnost i motivisanost za kontinuirane i sadržajne kontakte sa detetom, kao i za poboljšanje komunikacije sa tužiljom, jer mu je najvažniji interes deteta. Po oceni ovog Centra za socijalni rad, ne postoje kontraindikacije za ostvarivanje modela viđenja deteta sa ocem usvojenog ranijom pravnosnažnom presudom. Veštaci neuropsihijatar i psiholog izvršili su psihološko ispitivanje i testiranje tuženog dana 01.04.2014. godine i naveli da nema indicija koje bi ukazivale na postojanje duševnog oboljenja ili drugog težeg psihijatrijskog poremećaja kod tuženog, da je tuženi emotivno vezan za dete i pokazuje izrazitu zainteresovanost i želju da održava redovni kontakt sa detetom, te da je prema raspoloživim podacima on u dosadašnjem roditeljskom angažovanju pokazao adekvatne vaspitne veštine, pa ne postoji potreba da se lični odnosi sa detetom odvijaju u kontrolisanim uslovima. Dopunskim nalazom i mišljenjem veštaka neuropsihijatra i psihologa, po izvršnom uvidu u specilalističke izveštaje Vojno lekarske komisije od 16.05. i 18.05.2000. godine, navedeno je da je sadržaj ove medicinske dokumentacije u saglasnosti sa njihovim obrazloženim nalazom i mišljenjem, te da nema konstatacije da tuženi boluje od bilo kakve duševne bolesti i teže duševne poremećenosti. Iz dopunskog nalaza i mišljenja ovih veštaka od 13.10.2014. godine, nakon obavljenog razgovora sa majkom deteta i opserviranja ponašanja deteta u prisustvu majke i oca, utvrđeno je da je dečak dobrih kognitivnih sposobnosti, uključuje se u razgovor sa odraslima, pripadnik je vršnjačke grupe u predškolskoj ustanovi koju pohađa i njegov psihofizički razvoj odgovara uzrastu. Dečak ne pokazuje otpor na teme vezane za oca, emotivno je vezan za oba roditelja, u susretu sa ocem je spontan, opušten, bez straha, pa nema potrebe da se lični odnosi deteta i oca odvijaju u kontrolisanim uslovima.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno je u nižestepenim presudama primenjeno materijalno pravo kada je odbijen tužbeni zahtev tužilje da se uredi način ostvarivanja ličnih odnosa deteta sa ocem na način naveden izrekom prvostepene presude.

Prema čl. 6. i 266. stav 1. Porodičnog zakona, sud je uvek dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u sporu za zaštitu prava deteta. Prema članu 61. stav 1. ovog zakona, dete ima pravo da održava lične odnose sa roditeljem sa kojim ne živi. U najboljem interesu deteta je da se održavanje ličnih odnosa sa roditeljima održava bez ograničenja i mešanja organa državnih vlasti.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da nema razloga koji bi opravdavali određivanje načina održavanja ličnih odnosa deteta sa tuženim kao ocem, na način koji je tužilja tužbom u ovom sporu tražila. Naime, iz izveštaja nadležnih organa starateljstva i veštaka utvrđeno je da je tuženi psihički zdrav, ima adekvatne roditeljske kapacitete, emotivno je vezan za dete i pokazuje izuzetnu zainteresovanost i želju da sa detetom održava redovne kontakte, kao i da u interesu deteta prevaziđe probleme u komunikaciji sa tužiljom. S obzirom da je utvrđeno da dete ne pokazuje strah niti otpor prema tuženom, već da se raduje susretu sa ocem kome slobodno ispoljava emotivnu vezanost, te da iz svih nalaza stručnih lica proizilazi da nema potrebe da se lični odnosi deteta i oca odvijaju u kontrolisanim uslovima, to je neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se kontakt deteta sa ocem odvija isključivo u prostorijama Centra za socijalni rad u A. ili pod nadzorom odgovornog lica tog centra, budući da ovakav model viđenja sa ocem ne bi bio u najboljem interesu deteta. Stoga se neosnovano revizijom ističe pogrešna primena materijalnog prava i navodi da prilikom donošenja nižestepenih presuda nije uzet u obzir najbolji interes maloletnog deteta.

Bez uticaja su navodi revizije da tužilja nema materijalnih sredstava da bi dete vodila u B. radi viđanja sa ocem, iz razloga što tužilja nije tražila izmenu ranije pravnosnažne presude u tom delu, već je u ovom postupku tražila da se viđanje deteta sa ocem održava isključivo u kontrolisanim uslovima u prostorijama Centra za socijalni rad, odnosno pod nadzorom tog organa. Stoga se revizijom neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Snežana Andrejević,s.r.