Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac, Dragane Marinković, Božidara Vujičića i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., koju zastupa punomoćnik Mihajlo Bulajić advokat iz ..., protiv tužene Nacionalne službe za zapošljavanje Beograd-Filijala Prokuplje, radi uplate doprinosa, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Prokuplju Gž br. 107/19 od 31.10.2019. godine, u sednici veća održanoj 05.03.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

PRIHVATA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje izjavljenoj u smislu člana 404. ZPP.

PREINAČUJE SE rešenje o troškovima postupka sadržano u presudi Višeg suda u Prokuplju Gž br. 107/19 od 31.10.2019. godine, u stavu drugom izreke, tako što se odbija žalba tužene i potvrđuje presuda Osnovnog suda u Prokuplju P br. 1038/18 od 26.09.2018. godine u stavu trećem izreke.

OBAVEZUJE SE tužena da tužilji naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 12.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema rešenja.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Prokuplju P br. 1038/18 od 26.09.2018. godine, stavom prvim izreke odbijen je prigovor stvarne nenadležnosti suda izjavljen od strane tužene. Stavom drugim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilje i obavezana tužena da joj izvrši uplatu doprinosa za socijalno osiguranje nadležnim fondovima PIO, po stopi koja bude važila na dan uplate, na osnovice bliže navedene u ovom stavu izreke u novčanom iznosu i na osnovicu prema presudi P br. 1038/18 od 26.09.2018. godine. Stavom trećim obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 21.000,00 dinara.

Viši sud u Prokuplju je presudom Gž br. 107/19 od 31.10.2019. godine, odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio presudu Osnovnog suda u Prokuplju P br. 1038/18 od 26.09.2018. godine u stavu drugom izreke. Stavom drugim preinačeno je rešenje o troškovima postupka iz stava trećeg izreke prvostepene presude, tako što je umesto obavezivanja tužene da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 21.000,00 dinara odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Protiv pravnosnažnog rešenja o troškovima postupka sadržanog u drugostepenoj presudi, tužilja je izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava. Reviziju izjavljuje s pozivom na član 404. stav 1. ZPP, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11 ... 55/14) propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Odlučujući o posebnoj reviziji na osnovu člana 404. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, zbog potrebe tumačenja prava, masovnosti ove vrste sporova i različitog presuđenja u pogledu naknade troškova parničnog postupka zbog čega je nužno ujednačavanje sudske prakse.

Tužilja je bila korisnik novčane naknade za slučaj nezaposlenosti na osnovu rešenja tužene. Tužena je pravnosnažnom i izvršnom presudom Osnovnog suda u Prokuplju P br. 839/16 od 02.06.2016. godine obavezana da tužilji na ime manje isplaćene novčane naknade za slučaj nezaposlenosti isplati iznose bliže navedene u pomenutoj presudi sa zakonskom zateznom kamatom. Međutim, kako za navedene iznose manje isplaćene novčane naknade tužena nije izvršila uplatu doprinosa za PIO, to tužilja trpi štetu zbog čega je podnela tužbu sudu. Pošto je uspela u sporu prvostepeni sud je dosudio tužilji troškove postupka i to na ime sastava tužbe od strane punomoćnika 6.000,00 dinara, na ime zastupanja na dva održana ročišta u iznosu po 7.500,00 dinara za svako, što sve ukupno iznosi 21.000,00 dinara, odmerene prema vrednosti spora i AT važeći u vreme donošenja sudske odluke (tužilju je zastupao advokat).

Suprotno, drugostepeni sud je zaključio da iako je tužilja uspela u parnici u kojoj je potraživala novčanu naknadu, imala je mogućnost da potražuje doprinose za PIO, a da je prilikom odlučivanja o troškovima postupka sud trebalo da uzme u obzir samo potrebne troškove postupka, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu u tom delu tako da svaka stranka snosi svoje troškove.

Na pravilno utvrđeno činjenično stanje nepravilno su primenjena pravila troškova postupka.

Pravičnost je vrhunski kriterijum (i ideja) i prožima celokupno pravo, a u presuđenju može da se primeni kada zakon upućuje na njegovu primenu ili izuzetno kada se radi o pravnoj praznini.

U konkretnom slučaju pravne praznine nema, pa se u imovinskopravnim sporovima odluka o troškovima ne donosi po osnovu pravičnosti. Samo u porodičnim odnosima sud vodi računa o „razlozima pravičnosti“ prilikom odlučivanja o troškovima (član 207. Porodičnog zakona), što ovde nije slučaj, jer se radi o imovinskom sporu, a ne porodičnom.

Po pravilu stranka koja izgubi spor dužna je da protivnoj stranci naknadi parnične troškove. Ona ima pravo da joj se naknade nužni i potrebni troškovi da bi se postigla zaštita, pri čemu sud ceni sve okolnosti (član 154. ZPP).

U ovom slučaju tužena je izgubila spor i pravilno je od strane prvostepenog suda obavezana da protivnoj stranci naknadi troškove. U toku postupka tužena nije isticala da tužilja ima kod istog suda više parnica sa istovrsnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom. Jedino u tom slučaju bi prvostepeni sud bio ovlašćen da eventualno i pored uspeha u tekućoj parnici odbije zahtev za naknadu troškova, jer tužilja bi u slučaju takozvanog „cepanja potraživanja“ zloupotrebljavala pravo i postupila suprotno načelu savesnosti i poštenja iz člana 9. ZPP u vezi člana 12. ZOO.

Nesavesno postupa ona stranka ako iz istog činjeničnog stanja i po istom pravnom osnovu potraživanje razdvaja na više delova i time drugoj stranci svesno prouzrokuje nerazumno visoke troškove. Ali kao što je istaknuto, tužena nije istakla prigovor da tužilja vodi više sporova radi naplate naknade odnosno da je u postupku u kojem je potraživala novčanu naknadu za slučaj nezaposlenosti mogla da potražuje i doprinose za PIO i da postupa nesavesno, odnosno vrši zloupotrebu prava, pa odbijanje zahteva za naknadu troškova ili eventualno smanjenje iz istaknutih razloga u ovoj parnici nije moguće.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Tužena je obavezana da tužilji naknadi troškove revizijskog postupka u visini od 12.000,00 dinara, koji obuhvataju troškove za sastav revizije od strane advokata u iznosu od 12.000,00 dinara na osnovu Tarifnog broja 13. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Sl. glasnik RS“ br. 121/12).

Predsednik veća – sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić