Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina i Marine Milanović, članova veća, u parnici tužioca“Societe Generale banka Srbija“ AD Beograd, koju zastupa dr Nemanja Aleksić, advokat iz ..., protiv tuženih AA i BB, iz ..., Opština ..., koje zastupa Milan Pavlović, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 6725/18 od 10.05.2019. godine, u sednici veća održanoj dana 10.09.2021. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 6725/18 od 10.05.2019. godine i presuda Višeg suda u Užicu P 57/16 od 22.05.2018. godine, i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Užicu P 57/16 od 22.05.2018. godine, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obavežu tuženi da solidarno isplate tužiocu iznos od 41.237.228,67 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 08.08.2015. godine pa do isplate. Istom presudom je obavezan tužilac da na ime troškova postupka solidarno plati tuženima iznos od 750.000,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 6725/18 od 10.05.2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena navedena presuda Višeg suda. Istom presudom odbijen je zahtev tuženih za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremeno je izjavio reviziju tužilac zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tuženi su podneli odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku i nalazi da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, poljoprivredni proizvođači kao fizička lica, udruženi u OZZ „Ari Nova“ sa sedištem u Arilju su odlučili da zajednički investiraju u izgradnju hladnjače sa savremenom opremom. Tuženi AA je bio član zadruge, a tužena BB je njegova supruga. Zadruga je kao korisnik kredita 12.09.2007. godine zaključila ugovor o dugoročnom kreditu sa „A bankom“AD Beograd, Filijala ..., (kasnije registrovana kao „KBC banka“), u iznosu od 500.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. Tuženi su potpisali blanko menicu kojom je pored ostalih instrumenata izvršeno obezbeđenje navedenog kredita. Aneksi ugovora su zaključeni 28.08.2009. godine i 28.12.2011. godine kojima je menjana visina duga, uslovi vraćanja i visina ugovorene kamate sa evidentiranim zaduženjem zadruge na dan 28.04.2014. godine od 875.201,59 evra. „KBC banka“ je 27.11.2013. godine zaključila sa tužiocem ugovor o prenosu potraživanja kao sastavni deo prethodno zaključenog ugovora o kupovini poslovanja. Tužilac je kao prijemnik preuzeo potraživanje prethodnika prema OZZ „Ari Nova“ Arilje po navedenom ugovoru o dugoročnom kreditu i pokrenuo izvršni postupak radi naplate preostalog duga 13.08.2015. godine protiv tuženih na osnovu verodostojne isprave – menice izdate 12.09.2007. godine, popunjene na iznos od 41.237.228,67 dinara, sa rokom dospeća 07.08.2015. godine „bez izveštaja“ i „bez protesta“. Tuženi nisu osporili da su potpisali blanko menicu, priloženu uz predlog za izvršenje i menična ovlašćenja za ispunjavanje menice, ističući da nisu bili upoznati sa ugovorom o kreditu i aneksima i da su verovali da se menicom garantuje predaja voća i omogućava zadruzi stvaranje obrtnih sredstava.

Nižestepeni sudovi su odbili kao neosnovan tužbeni zahtev primenom člana 32. u vezi člana 37. stav 1., člana 52. stav 1. i 107. Zakona o menici i člana 997. i 998. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da menica sadrži niz formalnih i sadržinskih nedostataka, da je podneta neblagovremeno, da je menični sporazum – ovlašćenje manjkav, jer ne sadrži tačnu oznaku menice, seriju i broj, iznos obaveze za koju je izdata, da tužilac nije dobio validno ovlašćenje za popunjavanje blanko meničnog blanketa, da menična obaveza nije nastala, da su tuženi menicu potpisali pred direktorom zadruge, da im banka nije dostavila opomenu pre pokretanja izvršnog postupka, da im nije prezentovala menicu na isplatu, da postoji nesaglasnost između menice i meničnog sporazuma, da je menica izdata kao sopstvena, a popunjena kao trasirana i da se tuženi nisu ugovorom obavezali kao menični dužnici, niti jemci.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pobijana odluka je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, usled čega činjenično stanje nije u potpunosti utvrđeno.

Postupak u ovoj pravnoj stvari je pokrenut u formi predloga za izvršenje na osnovu verodostojne isprave – menice, čija autentičnost tokom parnice nije bila sporna. Ugovorom o dugoročnom kreditu između „A banke“ i OZZ „Ari Nova“ Arilje od 12.09.2007. godine, propisana je članom 12, koji reguliše instrumente obezbeđenja ugovora, obaveza korisnika kredita, zadruge, da dostavi pored ostalog banci jedanaest ličnih menica zadrugara akceptiranih od strane supružnika. Nije sporno da je tuženi AA bio član OZZ „Ari Nova“, jedan od osnivača i da je tužena BB njegova supruga. Sporna menica je izdata kao sredstvo obezbeđenja naplate obaveza zadruge iz navedenog ugovora o kreditu. Menica je izdata kao trasirana, blanko menica, koja sadrži identifikacione podatke i potpise tuženih kao akceptanata, meničnih dužnika a način popunjavanja menice ne isključuje status tuženih kao meničnih dužnika, koji su priznali novčanu obavezu. Takođe uz menicu su izdata menična ovlašćenja, sporazumi o ispunjavanju blanko potpisane menice, čija autentičnost takođe nije bila sporna. Pogrešna je ocena nižestepenih sudova o nevalidnosti ovlašćenja, za potpisivanje blanko menice i time nevaljanosti menice isticanjem da sporazumi o ispunjavanju blanko potpisane menice kao prateći dokumenti imaju nedostatke, ne sadrže tačnu oznaku menice, seriju i broj već samo naznaku „menica br. AA“, ne sadrže iznos obaveze za koji se menica izdaje i ne mogu se povezati obaveze tuženih sa meničnim blanketom. Naime, sporazumi o ispunjavanju blanko potpisane menice, ovlašćenja koja su potpisali tuženi sadrže identifikacione podatke tuženih kao meničnih dužnika, konstataciju da se ovlašćenja izdaju za popunjavanje menice kao sredstvo obezbeđenja ugovora o kreditu, označenog po broju i datumu sa izričito specificiranom sadržinom prava, koja se priznaje banci, davaocu kredita. Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, izostanak broja menice ne čini menično ovlašćenje ništavim, ako se radi o jednoj izdatoj menici, kako proizilazi iz spisa, pri čemu ovlašćenja sadržinski u svemu odgovaraju podacima iz pravnog posla koje obezbeđuje. Stoga, izostanak serijskog broja menice nije nedostatak zbog koga bi se menični dužnici mogli osloboditi menične obaveze. Menična ovlašćenja sadrže saglasnost tuženih kao meničnih dužnika za ispunjenje menice, upisivanje mesta i datuma izdavanja menice, datuma dospeća, ukupnog iznosa menične svote, odricanje prava prigovora na način ispunjavanja menice pri čemu je menični poverilac ovlašćen da bezuslovno, neopozivo, bez protesta i vansudski izvrši naplatu dospelih a nenaplaćenih potraživanja sa računa meničnih dužnika, iz njihovih novčanih sredstava, kao i da se sudskim putem naplati iz njihove druge imovine (pokretne i nepokretne). Na izneti način ovlašćenja za popunjavanje menice nisu morala da sadrže visinu novčane obaveze a upisivanje menične svote od strane meničnog poverioca ograničeno je isključivo iznosom nenaplaćenog potraživanja iz ugovora o kreditu u koji su uključene kamate, naknade i pripadajući troškovi. Zbog pogrešne ocene punovažnosti meničnih ovlašćenja sporna je i neprihvatljiva ocena osnovanosti istaknutih meničnih prigovora.

Kod ocene blagovremenosti podnošenja menice na isplatu izostala je pravilna primena člana 52. stav 1. Zakona o menici kojim je propisano da se protekom rokova: za podnošenje menice po viđenju ili na određeno vreme po viđenju, za podizanje protesta zbog neakceptiranja ili zbog neisplate i za podnošenje na isplatu menice koja sadrži odredbu „bez troškova“ imalac menice gubi sva prava protiv indosanata, protiv trasanta i protiv ostalih obveznika izuzev akceptanata. Naime, prema sadržini sporne menice tuženi su menični dužnici, akceptanti i prema njihovom statusu na njih se ne odnose pravne posledice gubitka prava usled propuštanja rokova, propisanih citiranim odredbama.

Sporna je i paušalna ocena da tuženi nisu bili upoznati sa obavezama koje su preuzeli menicom, niti je to bila njihova stvarna volja, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja a posebno izričitu sadržinu meničnih ovlašćenja, nesporne potpise tuženih i prijem jednog primerka sporazuma o ispunjavanju blanko potpisane menice (proizilazi iz sadržine sporazuma). Sa iznetih razloga odlučne činjenice za presuđenje ove pravne stvari su ostale sporne usled čega su nižestepene odluke morale biti ukinute.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će otkloniti ukazane nepravilnosti i polazeći od punovažnosti sporazuma o ispunjavanju blanko potpisane menice ponovo ceniti istaknute menične prigovore i doneti pravilnu i na zakonu zasnovanu odluku.

Sa iznetih razloga, odlučeno je kao u izreci rešenja na osnovu člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupu. Ukinuta je i odluka o troškovima parničnog postupka jer zavisi od ishoda glavne stvari.

Predsednik veća-sudija

Slađana Nakić Momirović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić