Protiv pravnosnažne drugostepene odluke predlagač je blagovremeno izjavio reviziju sa predlogom da se o istoj odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti i osnovanosti revizije na osnovu čl. 404, 408. i 420. stav 6. ZPP (''Službeni glasnik RS'' 72/11... 18/20) i člana 18. stav 3. Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“ broj 92/2011) Vrhovni kasacioni sud je našao da su ispunjeni zakonski uslovi da se o izjavljenoj reviziji predlagača odlučuje kao o izuzetno dozvoljenoj i da je izjavljena revizija osnovana.

Odredbom člana 404. ZPP je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava. O dozvoljenosti i osnovanosti te revizije odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

U konkretnom slučaju odlukom drugostepenog suda preinačena je prvostepena odluka i odbijen zahtev predlagača za rehabilitaciju sada pok. BB, zbog stava drugostepenog suda da iz izvedenih dokaza ne proizilazi da postoji zakonski osnov da se zahtev usvoji. Kako je takav stav zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava, a radi se o pravnom pitanju o kome postoje i drugačije odluke sudova, to je potrebno i da se obezbedi ravnopravnost građana u sličnim postupcima pred sudom, kao i da se ujednači praksa sudova po ovom pitanju, te je zbog svega toga i odlučeno kao u stavu prvom izreke rešenja.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, predlagač, koji je sin sada pokojnog BB, u podnetom predlogu za rehabilitaciju tražio je da se utvrdi da su nepunovažne radnje proglašenja osuđivanim sada pokojnog BB jer je on bio lišen osnovnih ljudskih i drugih prava iz političkih i ideoloških razloga bez sudske ili administrativne odluke, a tražio je da se proglase ništavim sve pravne posledice takve nepunovažne radnje lišenja tih prava uključujući i rešenja Sreskog suda u Obrenovcu I 124/50 od 15.08.1950. godine kojim je konfiskovana imovina sada pok. BB, te da se to lice smatra neosuđivanim. Zahtev se zasniva na činjenici da je rešenjem Sreskog suda u Obrenovcu I 124/50 imovina BB nepokretna i pokretna prešla u opštenarodnu imovinu, a u tom rešenju se ne navodi osnov po kom je BB osuđen. Pored navedenog rešenja predlagač je uz zahtev priložio i izveštaj Ministarstva unutrašnjih poslova, SUP Beograd od 09.02.1995. godine koji je upućen Skupštini opštine Obrenovac Komisiji za povraćaj oduzetog zemljišta iz čije sadržine proizilazi da je BB osuđivan dva puta i to presudom Sreskog suda u Obrenovcu K 717 od 27.12.1945. godine na novčanu kaznu u iznosu od 3.000,00 dinara i presudom istog suda K 438 od 11.10.1949. godine zbog špekulacije na pet godina lišenja slobode sa prinudnim radom. U tom izveštaju se navode da su ostale presude od 1958. do 1979. godine, njih ukupno 13 ali da se one ne odnose na dela za koja bi se mogla izreći kazna konfiskacije imovine. Porodica sada pok. BB bila je veoma bogata, a on se bavio privatnim poslom odnosno imao je mesarsku radnju. U postupku nisu pronađene krivične presude koje se navode u izveštaju SUP-a Beograd a koje su donete pre rešenja o konfiskaciji imovine.

Kod navedenih činjenica prvostepeni sud nalazi da je osnovan zahtev za rehabilitaciju jer presuda Sreskog suda u Obrenovcu K 438 od 11.10.1949. godine nije uručena BB, čime je on bio lišen prava na izjavljivanje pravnog leka, a takvo postupanje je protivno savremenim demokratskim sudskim postupcima koji podrazumevaju pravo na odbranu i pravo na žalbu, pa iz svega toga je prvostepeni sud zaključio da se radi o odluci koja je temeljena političkim i ideološkim razlozima.

Međutim, po mišljenju drugostepenog suda je neprihvatljiv stav prvostepenog suda koji ističe verovatnoću kojom se može objasniti razlog zbog koga je došlo do konfiskacije imovine, a da pri tome u rešenju nije označena presuda na osnovu koje je konfiskovana imovina sada pok. BB. Po mišljenju drugostepenog suda iako je Zakonom o rehabilitaciji ustanovljeno tzv. istražno načelo, to ne oslobađa podnosioce zahteva obaveze da dokazuju činjenice na kojima svoj zahtev temelje. Uzevši u obzir dokaze koji su izvedeni u prvostepenom postupku, drugostepeni sud smatra da nije utvrđeno da je sada pok. BB iz političkih i ideoloških razloga bez sudske i administrativne odluke proglašen osuđenim licem, niti da je bez pravnog osnova izvršena konfiskacija imovine usled ideoloških i političkih razloga. Zbog toga je drugostepeni sud i preinačio prvostepenu odluku na način kako je navedeno.

Osnovano se u reviziji predlagača ističe da drugostepeni sud prilikom donošenja svoje odluke nije pravilno primenio materijalno pravo.

Zakon o rehabilitaciji u članu 1. stav 1. propisuje da se tim zakonom uređuje rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga lišena života, slobode i drugih prava do dana stupanja na snagu tog zakona i to na teritoriji Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke kao i sudskom ili administrativnom odlukom organa Republike Srbije, te u nekim drugim slučajevima koji nisu od značaja za ovaj postupak. U konkretnom slučaju nije sporno da je rešenjem Sreskog suda u Obrenovcu I 124/50 od 15.08.1950. godine prešla konfiskovana imovina na opšte-narodnu imovinu. Na taj način BB je nesumnjivo lišen nekog prava, prava na imovinu, pa se sa tog aspekta na njega može odnositi pomenuta odredba Zakona o rehabilitaciji. Ono što takođe proizilazi iz pomenutog rešenja Sreskog suda u Obrenovcu to je da se radi o izvršenju (prelazu) konfiskovane imovine, što upućuje na zaključak da je tom aktu prethodio nekakav postupak koji je imao za posledicu konfiskaciju imovine bez obzira da li je o tome doneta formalna odluka ili nije. Na takav zaključak upućuje i Zakon o konfiskaciji imovine i o izvršenju konfiskacije („Službeni list FNRJ“ broj 40/45). Taj zakon, pored ostalog je propisao da konfiskaciju mogu izreći samo državni organi koji su za to zakonom ovlašćeni i samo u slučajevima koji su predviđeni zakonom. Da se može konfiskovati samo imovina onog lica protiv koga je doneta na zakonu osnovana odluka o konfiskaciji ma u čemu se ta imovina sastojala, kao i da državni organ koji pokreće postupak po delima i u slučajevima za koje zakon predviđa konfiskaciju pribavlja podatke o celokupnoj imovini lica protiv koga se taj postupak pokreće. Dakle konfiskacija imovine po svojoj pravnoj prirodi je sporedna kazna koja se izriče uz kaznu za određena zakonom propisana kažnjiva dela prema tada važećem zakonodavstvu.

Kada se ima u vidu navedeno proizilazi da je predlagač u konkretnom slučaju pružio dokaze da je njegov pravni prethodnik lišen prava na imovinu odlukom nadležnog državnog organa, s tim što on kod dokaza kojima raspolaže tvrdi da je to lišenje imovine bilo iz političkih i ideoloških razloga. Sud je dužan poštujući istražno načelo iz člana 13. Zakona o rehabilitaciji da utvrdi okolnosti pod kojima je došlo do konfiskacije imovine u konkretnom slučaju, a ne da zaključak zasniva na pretpostavci kao što je to radio prvostepeni sud ili da se drži tereta dokazivanja kao što to radi drugostepeni sud. Pri tome, drugostepeni sud i to pravilo iz člana 231. ZPP nije dosledno primenio jer ako bi se prihvatilo, uz svo ograničenje o kome je napred bilo reči, to pravilo nameće obavezu i protivnoj strani da dokazuje da u konkretnom slučaju nema osnova za rehabilitaciju iz člana 2. Zakona o rehabilitaciji, odnosno da se ne radi o kategoriji lica koja imaju pravo na rehabilitaciju.

Sve napred navedeno su razlozi zbog kojih je odlučeno kao u izreci na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će pri odlučivanju o izjavljenoj žalbi imati u vidu sve što je napred navedeno, pa će u skladu sa tim i doneti na zakonu zasnovanu odluku.

Predsednik veća – sudija

Božidar Vujičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić