.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 3676/2020
03.09.2020. godina
Beograd
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Slađane Nakić Momirović, predsednika veća, Dobrile Strajina, Marine Milanović, Katarine Manojlović Andrić i Gordane Džakula, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ljiljana Rajić Čolić, advokat iz ..., protiv tužene Banca Intesa a.d. iz Beograda, čiji je punomoćnik Nemanja Aleksić, advokat iz ..., radi utvrđenja ništavosti i neosnovanog obogaćenja, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Kruševcu Gž 336/20 od 12.03.2020. godine, u sednici održanoj 03.09.2020. godine, doneo je
R E Š E NJ E
NE DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Kruševcu Gž 336/20 od 12.03.2020. godine.
ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tužene izjavljena protiv presude Višeg suda u Kruševcu Gž 336/20 od 12.03.2020. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Kruševcu P 1507/19 od 16.12.2019. godine, prvim stavom izreke, usvojen je tužbeni zahtev tužioca protiv tužene i utvrđeno da je ništav deo odredbe člana 1. Ugovora o kreditu-gotovinski broj ... od 01.08.2017. godine, sadržan u tački 3. alineja 5. priloga broj 1, obavezni elementi ugovora, koji predstavlja sastavni deo Ugovora o kreditu, koji glasi ,,Naknada banke-fiksna 5.000,00 RSD jednokratno“ apsolutno ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo, što je tužena dužna da prizna i trpi. Drugim stavom izreke, obavezana je tužena da tužiocu na ime sticanja bez osnova isplati iznos od 5.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 01.08.2017. godine, pa do konačne isplate. Trećim stavom izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati na ime troškova parničnog postupka iznos od 17.300,00 dinara.
Presudom Višeg suda u Kruševcu Gž 336/20 od 12.03.2020. godine, žalba tužene je odbijena kao neosnovana i presuda Osnovnog suda u Kruševcu P 1507/19 od 16.12.2019. godine je potvrđena.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju iz razloga sadržanih u odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku (,,Službeni glasnik RS“ broj 72/11, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/14 i 87/18).
Prema odredbi člana 404. Zakona o parničnom postupku revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).
Pravnosnažnom presudom utvrđena je ništavost odredbe ugovora o kreditu kojom je predviđeno pravo tužene banke da od tužioca kao korisnika kredita, naplati troškove obrade kredita u visini od 5.000,00 dinara jednokratno (u fiksnom iznosu) i obavezana je tužena da tužiocu isplati iznos koji mu je po ovom osnovu, odmah po isplati sredstava kredita naplatila, sa zakonskom zateznom kamatom od dana sticanja bez osnova do isplate, jer tužena nije dokazala na šta se odnose troškovi obrade kreditnog zahteva u visini od 5.000,00 dinara (u fiksnom iznosu) koji je tužiocu naplaćen.
Nižestepeni sudovi su na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja doneli odluku u skladu sa pravnim stavom Vrhovnog kasacionog suda o dozvoljenosti ugovaranja troškova kredita, usvojenim na sednici Građanskog odeljenja održanoj 22.05.2018. godine i izraženim u brojnim presudama Vrhovnog kasaconog suda. Prema ovom pravnom stavu banka ima pravo na naplatu troškova i naknada bankarskih usluga, pa odredba ugovora o kreditu kojom se korisnik kredita obavezuje da banci plati troškove kredita nije ništava pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita. Troškovi obrade kredita i puštanje kredita u tečaj, kao i drugi troškovi koje banka obračunava korisniku prilikom odobravanja kredita ili koji su poznati na dan obračuna i koje banka obračunava korisniku u toku realizacije ugovora o kreditu, mogu biti iskazani i naplaćuju se samo kroz obračun efektivne kamatne stope.
Iz navedenog razloga nisu ispunjeni uslovi da se u ovoj parnici prihvati odlučivanje o reviziji tužene kao o izuzetno dozvoljenoj.
Sa iznetih razloga na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.
Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije dozvoljena.
Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.
Odredbom člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.
U ovoj pravnoj stvari tužba je podneta 19.09.2019. godine, a vrednost predmeta spora u ovoj parnici je iznos od 5.000,00 dinara. Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti u kojem vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, revizija tužene nije dozvoljena primenom člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku.
Na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odlučeno je kao u stavu drugom izreke rešenja.
Predsednik veća – sudija
Slađana Nakić Momirović,s.r.
Za tačnost otpravka
upravitelj pisarnice
Marina Antonić
