Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 300/2021 od 17.03.2021. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Nišu P 806/2020 od 06.10.2020. godine u stavu četvrtom i petom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se prema tuženom utvrdi da je tužilac po osnovu punovažnog ugovora o kupoprodaji i održajem, kao zakoniti i savestan držalac postao vlasnik dela ranije KP .../... KO ...– ..., a sada dela KP ... KO ... u udelu od 102/485 u merama i granicama taksativno navedenim u tom stavu, što bi tuženi bio dužan da prizna i trpi da se tužilac na osnovu te presude uknjiži kao vlasnik označenog dela od 102/485 od KP ... KO ... kod RGZ – SKN ...; stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u ukupnom iznosu od 60.000,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 87/18), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na druge bitne povrede postupka koje bi bile od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je na osnovu ugovora o kupoprodaji zaključenog 10.01.1976. godine i overenog pred Opštinskim sudom u Nišu pod Ov. br. .../... dana 27.03.1980. godine, kupio od BB iz ... deo KP ... KO ... – ... u površini od 15 ari i 4 m2. U vreme kupovine KP ... KO ...– ... je cela imala površinu od 52,06 ari, a kasnijom parcelacijom podeljena je na više parcela, između ostalog i na KP .../... površine 495 m2. Rešenjem Sekretarijata za finansije Gradske uprave Grada Niša od 04.08.1999. godine izuzeto je u korist Grada Niša iz poseda ranijih vlasnika, gradsko građevinsko zemljište u KO „Niš – ...“, radi realizacije urbanističkog plana „MZ selo ...“ i to KP .../... od 495 m2, državna svojina, korisnik na delu od 102 m2 ovde tužilac, a na preostalom delu od 393 m2 VV čiji je pravni sledbenik BB i određeno da će se visina naknade za izuzetu nepokretnost odrediti u posebnom postupku pred tim Sekretarijatom, odnosno Opštinskim sudom u Nišu, po pravnosnažnosti rešenja. Tužilac je protiv tog rešenja izjavio žalbu koja je odbijena rešenjem Ministarstva finansija, a zatim protiv tog rešenja podneo tužbu koja je odbijena presudom Vrhovnog suda Srbije U 4395/05 od 04.07.2005. godine, tako da je rešenje od 04.08.1999. godine tada postalo pravnosnažno. Iz uverenja SKN Niš od 16.06.2007. godine utvrđeno je da je zbog promena granica između KO ... – ... i KO ..., KP .../... dobila novi broj i to ... KO .... . Izuzeto zemljište nije privedeno nameni za koju je izuzeto, niti je tužiocu isplaćena naknada za izuzeto zemljište. Tužilac nepokretnost sve vreme nesmetano koristi u merama i granicama utvrđenim na osnovu nalaza i mišljenja veštaka geometra i to kao prolaz u zapadni deo svog dvorišta, a takođe se na istom nalazi i deo pomoćne zgrade i stara karoserija autobusa.

Prvostepeni sud je, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja zaključio da je tužilac kao savestan i zakoniti držalac traženog dela KP ... u trajanju dužem od 10 godina (računajući od dana donošenja rešenja o izuzimanju zemljišta 04.08.1999. godine, pa do dana utuženja 19.07.2018. godine) na istom stekao pravo svojine po osnovu redovnog održaja, pa je primenom člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa odlučio kao u stavu četvrtom izreke svoje presude.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u stavu četvrtom i petom izreke, tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca zaključujući da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo jer u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, jer tužilac nije ni savestan ni zakoniti držalac predmetne nepokretnosti.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda neosnovano revident osporava pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda.

Odredbom člana 28. stav 2. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da savestan i zakoniti držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 10 godina, a stavom 4. istog člana propisano je da savestan držalac nepokretne stvari na koju drugi ima pravo svojine stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina.

Odredbom člana 72. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa stavom 1. propisano je da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, a stavom 2. da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova.

Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da tužilac nema punovažan pravni osnov za sticanje prava svojine od momenta donošenja navedenog rešenja o izuzimanju nepokretnosti od 04.08.1999. godine koje je postalo pravnosnažno donošenjem presude Vrhovnog suda Srbije U 4395/05 od 07.04.2005. godine, iz čega proizilazi da od tada njegova državina nije zakonita, jer navedeno rešenje nije ukinuto ni izmenjeno.

Tužilac je protiv navedenog rešenja o izuzimanju nepokretnosti od 04.08.1999. godine vodio upravni postupak, a onda i upravni spor koji je okončan donošenjem navedene presude Vrhovnog suda Srbije, pa nije mogao opravdano biti u uverenju da je deo nepokretnosti u čijoj je državini, njegova, iz čega proizilazi da tužilac nije ni savestan držalac iste.

Navedenim odredbama člana 28. stav 2. i člana 72. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa regulisano je sticanje prava svojine nepokretnosti redovnim održajem. Održaj je način originarnog sticanja subjektivnih stvarnih prava na osnovu državine određenog kvaliteta i protekom određenog roka. Za sticanje prava svojine redovnim održajem potrebna je zakonita i savesna državina stvari i protek roka od 10 godina za nepokretne stvari. Zakon u odredbi člana 72. bliže određuje zakonitu i savesnu državinu, pa tako propisuje da je zakonita ona državina koja se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja. To je državina koja je stečena na osnovu punovažnog pravnog posla, što u konkretnom slučaju suprotno navodima revizije nije ispunjeno, jer je predmetna nepokretnost izuzeta tužiocu pravnosnažnim rešenjem od 04.08.1999. godine.

Imajući u vidu navedeno, da je za sticanje prava svojine na nepokretnosti putem održaja nužan uslov i postojanje savesnosti tužioca, a da je u ovom slučaju tužilac imao saznanje o rešenju kojim mu je izuzeta nepokretnost, to tužilac nije dokazao da je imao savesnu državinu koja vodi sticanju prava svojine.

Kod navedenog, nisu od uticaja revizijski navodi kojima se ukazuje da je sporna nepokretnost bila predmet navedenog ugovora o kupoprodaji. Tužiocu predmetna nepokretnost nije oduzeta po odredbama Zakona o eksproprijaciji, već po odredbi člana 27. Zakona o građevinskom zemljištu („Sl. Gl. SRS“ br. 23/90), na čiju primenu upućuje odredba čl. 34. stav 2. Zakona o građevinskom zemljištu („Sl. Gl. RS“ br. 44/95), pa kako je odredbom člana 36. Zakona o građevinskom zemljištu („Sl. Gl. SRS“ br. 23/90) propisano da ranijem sopstveniku gradskog građevinskog zemljišta kome je zemljište oduzeto u smislu člana 27. Zakona, pripada pravo na naknadu za oduzeto zemljište po propisima Zakona o eksproprijaciji, to tužilac ima pravo da pred nadležnim organima ili u posebnom postupku ostvaruje to pravo, kako je određeno i u rešenju Sekretarijata za finansije Gradske uprave Grada Niša od 04.08.1992. godine (stav 2.), kako je to pravilno utvrdio drugostepeni sud.

Iz navedenih zakonskih razloga neosnovani su revizijski navodi o pogrešnoj primeni materijalnog prava, jer u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 28. stav 2. i člana 72. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa.

Na osnovu iznetih razloga, primenom člana 414. stav 1.ZPP odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić