Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3332/19 od 19.11.2019. godine, ukinuta je prvostepena presuda i odlučeno da se platni nalog Osnovnog suda u Šapcu Pl. 21/14 od 30.04.2014. godine ukine, a zahtev tužilje je delimično usvojen i obavezana tužena BB da tužilji na ime glavnog duga isplati 329.876,90 dinara, sa zateznom kamatom od 13.02.2014. godine do isplate; preko dosuđenog do traženog iznosa od 544.502,28 dinara na ime glavnog duga sa zakonskom zateznom kamatom od 13.02.2014. godine do isplate i za isplatu iznosa od 70.037,36 dinara na ime obračunate, a neisplaćene zakonske zatezne kamate do 12.02.2014. godine zahtev u odnosu na tuženu BB je odbijen; odbijen je tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi AA da tužilji isplati 544.502,28 dinara na ime glavnog duga, sa zateznom kamatom od 13.02.2014. godine do isplate i da joj isplati 70.037,36 dinara, sa zateznom kamatom od 12.02.2014. godine do isplate; usvojen je protivtužbeni zahtev tuženih AA i BB i utvrđeno da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 12. ugovora o gotovinskom kreditu broj ...-...-...-...-... od 22.01.2007. godine koja glasi: „banka zadržava pravo da bez dalje i posebne saglasnosti dužnika revalorizuje preostali neplaćeni deo kredita u skladu sa svakom promenom srednjeg kursa evro u odnosu na kurs istog koji je važio na dan puštanja sredstava u tečaj“, koji ugovor je zaključen između pravnog prethodnika tužilje i VV, pravnog prethodnika tuženih, dok je odbijen protivtužbeni zahtev tužene BB kojim je tražila da se utvrdi ništavost ugovornih odredbi o kamatnoj stopi utvrđenoj putem konformne metode i odredbi o zateznoj kamati iz ugovoro o gotovinskom kreditu br. ...-...-...-...-... od 22.01.2007. godine i da se za taj iznos potraživanja tužilje prema tuženima umanji obaveza tuženih; obavezana je tužilja da tuženom AA na ime trošokva postupka plati 257.800,00 dinara, a u odnosu na tuženu BB određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove postupka; obavezana je tužilja da tuženima AA na ime troškova žalbenog postpuka plati 37.900,00 dinara, odbijeni su zahtevi tužilje i tužene BB za naknadu troškova žalbenog postupka. Dopunskim rešenjem Gž 3332/19 od 06.02.2020. godine dopunjeno je rešenje o troškovima drugostepenog postupka sadržano u presudi Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3332/19 od 10.11.2019. godine, tako što je tužilja obavezana da tuženom AA pored dosuđenog iznosa od 37.900,00 dinara isplati još i iznos od 18.400,00 dinara, ukupno 56.300,00 dinara, dok je odbijen zahtev tuženog AA za ispravku presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 3332/19 od 19.11.2019. godine.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, blagovremeno su izjavili revizije i to tužilja protiv odluke u odbijajućem delu, a tužena BB protiv odluke u usvajajućem delu, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da su revizije delimično osnovane.

U sprovedenompostupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između pravnog prethodnika tužilje i pravnog prethodnika tuženih VV zaključen je 22.01.2007. godine ugovor o gotovinskom kreditu, kojim je banka odobrila VV namenski kredit za refinansiranje dugova u visini od 370.000,00 dinara, sa rokom otplate 96 meseci i mesečnom kamatnom stopom u visini od 1,024%, uz depozit od 20%, sa mesečnom ratom od 6.072,25 dinara, uz efektivnu kamatnu stopu od 14.03%, a u svemu prema planu otplate koji je sastavni deo ugovora. Prema članu 12. ugovora banka je zadržala pravo da bez dalje i posebne saglasnosti dužnika revalorizuje preostali neplaćeni deo kredita u skladu sa svakom promenom srednjeg kursa evra u odnosu na kurs istog koji je važio na dan puštanja sredstava u tečaj. Istog dana zaključen je i ugovor o oročenom namenskom depozitu, čiji je predmet bio depozit u iznosu od 925 evra, koji deponent deponuje kod banke na račun kao sredstvo obezbeđenja potraživanja banke iz ugovora o gotovinskom kreditu, određeno je da će banka na deponovana sredstva plaćati kamatu prema tarifi banke važeće na dan zaključenja osnovnog ugovora, kao i da namenski depozit i kamata ostaju na računu banke do konačnog izmirenja svih obaveza deponenta nastalih iz osnovnog ugovora, a banka se obavezala da odmah po naplati potraživanja iz osnovnog ugovora oslobodi sredstva depozita i da ih zajedno sa pripisanom kamatom stavi na raspolaganje deponentu, a u slučaju da deponent ne izmiri svoje obaveze iz osnovnog ugovora banka je ovlašćena da bez posebne saglasnosti deponenta iz sredstava depozita i plasirane kamate naplati svoje dospelo potraživanje.

VV preminula je 23.06.2008. godine, i rešenjem Opštinskog suda u Šapcu od 22.10.2008. godine za njene naslednike oglašena su njena deca, tuženi AA na 2/3, a tužena BB na 1/3 nepokretne imovini, dok je BB u celosti nasledila akcije akcijskog fonda AD Beograd, AD Aerodrom „Nikola Tesla“ Beograd, NIS AD Novi Sad i „Telekom Srbija“ AD. U rešenju je konstatovano da je ostavilja imala dug po osnovu ugovora o gotovinskom kreditu. Tržišna vrednost nepokretnosti koje su ušle u ostavinsku masu iza pok. VV na dan 23.06.2008. godine ukupno iznosi 968.780,70 dinara, a vrednost nasleđenih akcija 6.950,00 dinara. Nakon što je VV preminula, tuženi AA je vratio dugove koje je njegova majka za života napravila, u ukupnom iznosu od 9.800 evra, o čemu su sačinjene priznanice i ugovor. Stanje duga po ugovoru o kreditu na dan 12.02.2014. godine iznosi 749.102,11 dinara, od čega je glavnica 315.239,97 dinara, ugovorena kamata 132.706,78 dinara, revalorizacija 96.555,53 dinara i zakonska zatezna kamata 204.599,83 dinara, a kada se oduzme iznos depozita sa kamatom dug iznosi 614.539,34 dinara.

Polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je delimično usvojio zahtev tužilje i obavezao tužene da tužilji na ime glavnog duga ukupno plate 315.239,90 dinara, sa kamatom od 13.02.2014. godine do isplate i 70.037,06 dinara na ime neisplaćene zakonske zatezne kamate obračunate do 12.02.2014. godine, do visine nasleđene imovine. Odlučujući o protivtužbenim zahtevima tuženih, prvostepeni sud je usvojio protivtužbeni zahtev tuženih i utvrdio da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 12. ugovora o gotovinskom kreditu od 22.01.2007. godine, dok je odbio protivtužbeni zahtev tužene BB kojim je tražila da se utvrdi ništavost ugovornih odredbi o kamatnoj stopi utvrđenoj putem konformne metode i odredbi o zakonskoj zateznoj kamati iz ugovora o gotovinskom kreditu od 22.01.2007. godine i da za taj iznos potraživanja tužilje prema tuženima umanji obavezu tuženih.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je drugostepeni sud zaključio da nisu ništave odredbe ugovora o načinu obračuna kamate konformnom metodom i zateznoj kamati, s obzirom da se radi o ugovornim odredbama, koje nisu protivne prinudnim propisima i stim u vezi pravilno odlučio kada je odbio, kao neosnovan protivtužbeni zahtev tužene BB, kojim je tražila da se utvrdi ništavost tih odredbi ugovora o kreditu.

Ugovorom o kreditu, koji je zaključen između pravnih prethodnika stranaka 22.01.2007. godine ugovoren je način obračuna ugovorene kamate i to konformnom metodom. S obzirom da je članom 400. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima propisano da se odredbe člana 400. stav 1. i 2., kojima je propisana zabrana anatocizma, ne odnose na kreditno poslovanje banaka i drugih bankarskih organizacija, to tužilja ima pravo na obračun ukupnog potraživanja na način kako je to ugovoreno, a sve do dana dospelosti potraživanja, a tek nakon toga, na ukupno obračunato potraživanje, primenom stope ugovorenih kamata i načina obračuna ugovorenih kamata, banka bi imala pravo da zahteva samo zakonsku zateznu kamatu obračunatu metodom prostog kamatnog obračuna. Osim toga, Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga („Službeni glasnik RS“ br. 36/2011), koji je donet nakon zaključenja ugovora o gotovinskom kreditu, ali čije se odredbe prema prelaznim i završnim odredbama tog zakona mogu primeniti u ovom slučaju, s obzirom da nije izvršena otplata iznosa po ugovoru o kreditu, u članu 19. propisuje da ugovor o kreditu mora da sadrži metod koji se primenjuje prilikom obračuna kamate, pri čemu se navodi mogućnost i konformne metode. Suprotno navodima revizije tužene BB, odlukom Ustavnog suda Už 82/09 od 12.07.2012. godine jeste utvrđeno da je konformni metod obračuna zakonske zatezne kamate neustavan, ali Zakon o visini stope zatezne kamate se odnosi na zateznu kamatu, a ne na ugovorenu kamatu.

Stoga su neosnovani navodi revizije tužene BB o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Osnovano se revizijom tužilje ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je usvojio protivtužbeni zahtev tuženih i utvrdio da je ništava i da ne proizvodi pravno dejstvo odredba člana 12. ugovora o gotovinskom kreditu od 22.01.2007. godine, koja glasi: „banka zadržava pravo da bez dalje i posebne saglasnosti dužnika revalorizuje preostali neplaćeni deo kredita u skladu sa svakom promenom srednjeg kursa evra u odnosu na kurs istog koji je važio na dan puštanja sredstava u tečaj“. Naime, prava i obaveze iz ugovora o kreditu propisana su članom 1065. Zakona o obligacionim odnosima. Saglasno toj odredbi ugovorom o kreditu se konstituiše obaveza banke – davaoca kredita da korisniku kredita stavi na raspolaganje određeni iznos novčanih sredstava na određeno vreme, za neku namenu ili bez namene, a korisnik kredita se obavezuje da banci plati ugovorenu kamatu i dobijeni iznos novca vrati u vreme i na način utvrđen ugovorom. Ugovor o kreditu se zaključuje u pisanoj formi, što znači da se u pisanom tekstu ugovora o kreditu mora utvrditi iznos kreditnih sredstava, uslovi davanja i korišćenja kredita i vraćanja primljenih novčanih sredstava po tom osnovu. Međutim, ugovor o kreditu je izraz volje ugovornih strana, zato su davalac i korisnik kredita ovlašćeni da svojom voljom propišu dodatne klauzule od značaja za način obračuna i otplatu kreditnih sredstava. Ugovorne odredbe o valutnoj klauzuli, regulisane su radi zaštite banke i očuvanja realne vrednosti odobrenog i isplaćenog dinarskog iznosa korisniku kredita. Konstituisanje valutne klauzule ima pravno utemeljenje u odredbi člana 15. Zakona o obligacioniim odnosima, jer se njenom primenom obezbeđuje očuvanje, odnosno uspostavlja jednakost uzajamnih davanja davaoca i korisnika kredita. Osim toga, ugovarnje valutne klauzule dopušteno je i u skladu sa članom 34. stav 8. Zakona o deviznom poslovanju, kao i sa članom 395. Zakona o obligacionim odnosima. Saglasno tim zakonskim odredbama, valutna klauzula predstavlja dozvoljen pravni posao ugovaranja u devizima u Republici Srbiji, s tim što se plaćanje vrši u dinarima po kursu valute vrednovanja u trenutku ispunjenja obaveze. Na taj način je opredeljen cilj valutne klauzule, kao instrumenta očuvanja realne vrednosti dinarskog iznosa kreditnih sredstava od umanjenja njihove vrednosti u odnosu na tržišni kurs određene strane valute na dan plaćanja. Stoga, suprotno zaključku drugostepenog suda, mogućnost ugovaranja valutne klauzule je propisana zakonom i nije protivna prinudnim propisima, jer ni jednom odredbom zakona nije zabranjeno ugovaranje takve klauzule. Stoga se ne može prihvatiti, kao pravilan zaključak drugostepenog suda da je vrednost uzimanja i davanja u konkretnom slučaju očuvana kroz ugovornu ili zateznu kamatu, jer je pravo poverioca na zateznu kamatu propisano za slučaj docnje dužnika u izvršenju novčane obaveze i nema za cilj očuvanje vrednosti novca, već predstavlja sankciju za dužnika, zbog neblagovremenog izvršenja novčane obaveze, a ugovorna kamata je naknada (dobit) banke za pruženu finansijsku uslugu.

Sa navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je primenom člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Suprotno navodima revizije, pravilno je odlučio drugostepeni sud kada je obavezao samo tuženu BB da tužilji na ime glavnog duga isplati 329.876,90 dinara, do visine vrednosti nasleđene imovine, a preko tog iznosa odbio kao neosnovan zahtev tužilje, kao i zahtev tužilje u odnosu na tuženog AA.

Naime, majka tuženih VV svoje obaveze iz ugovora o kreditu, koji je zaključila sa pravnim prethodnikom tužilje nije ispunila. Veštačenjem je utvrđeno da je visina glavnog duga 315.239,97 dinara, ugovorena kamata 132.706,78 dinara, revalorizacija 96.555,53 dinara, zakonska zatezna kamata 204.599,83 dinara, što ukupno iznosi 749.102,11 dinara, a kada se oduzme iznos depozita sa kamatom dug iznosi 614.539,34 dinara. VV je preminula 23.06.2008. godine, a tuženi su njeni zakonski naslednici. Ukupna vrednost nasleđenih nepokretnosti iza VV u vreme njene smrti je 968.780,70 dinara, a vrednost nasleđenih akcija 6.950,00 dinara. S obzirom da je tuženi AA nakon što je VV preminula, vratio njene dugove u ukupnom iznosu od 9.800 evra, što je znatno više od vrednosti nasleđene imovine, to je pravilna ocena drugostepenog suda da je u odnosu na ovog tuženog zahtev tužilje neosnovan. Međutim, kako je vrednost nasleđene imovine tužene BB 329.876,90 dinara, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilja ima pravo da samo u odnosu na tuženu BB potražuje dug do visine vrednosti nasleđene imovine. Ovo, jer naslednik shodno članu 222. Zakona o nasleđivanju odgovara za ostaviočeve dugove do visine svog naslednog dela. Kada ima više naslednika, oni odgovaraju solidarno za dugove ostavioca i imaju se izmiriti iz zaostavštine ostavioca, ali tako da svaki naslednik odgovara do visine vrednosti svog naslednog dela, pa je pravilan zaključak drugostepenog suda da je u ovom slučaju jedino tužena BB u obavezi da tužiocu isplati deo duga do visine njenog nasleđenog dela, s obzirom da je tuženi AA dokazao da je vratio dugove pokojne VV, a čija visina znatno prevazilazi visinu nasleđene imovine. Činjenica je da se utvrđivanje visine vrednosti zaostavštine moglo utvrditi i u izvršnom postupku, međutim, ovde se radi o specifičnoj situaciji, jer je u toku postupka na nesumnjiv način utvrđeno da je u odnosu tuženog AA nasleđena imovina iza smrti pok. VV iscrpljena isplatama poveriocima, pa bi u odnosu na njega vođenje bilo kakvog drugog postupka bilo bespotrebno, dok je zahtev u odnosu na tuženu BB delimično osnovan s obzirom da je pravilnom primenom materijalnog prava drugostepeni sud najpre utvrdio vrednost nasleđene imovine i visinu duga VV, pa stoga tužena BB odgovara za dug do visine nasleđene imovine.

Međutim, s obzirom da je utvrđeno da je vrednost nasleđene imovine BB 329.876,90 dinara, na koliko je i obavezana da plati tužilji, to se ne može prihvatiti kao pravilan zaključak drugostepenog suda da tužilja ima pravo na zakonsku zateznu kamatu od 13.02.2014. godine do isplate, s obzirom da bi dosuđeni iznos sa kamatom bio daleko viši od vrednosti nasleđene imovine, sa kojih razloga je Vrhovni kasacioni sud preinačio drugostepenu odluku u delu u kome je odlučeno o kamati i odbio, kao neosnovan zahtev tužilje za isplatu kamate na iznos od 329.876,90 dinara, od 13.02.2014. godine do isplate.

Sa napred navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom i drugom izreke, primenom člana 414. stav 1. i 416. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić