Presudom Višeg suda u Somboru Gž 1388/17 od 22.02.2018. godine, stavom prvim izreke, žalba tužioca je usvojena i presuda Osnovnog suda u Vrbasu P 706/2015 od 03.07.2017. godine preinačena na taj način što je obavezan tuženi da solidarno sa tuženom VV tužiocu na ime regresa isplati iznos od 271.828,31 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom obračunatom proporcionalnom metodom i to na iznos od 242.270,28 dinara počev od 04.07.2012. godine pa do dana isplate, a na iznos od 29.558,03 dinara počev od 30.09.2014. godine pa do dana isplate, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, kao i obavezan tuženi da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 42.500,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti pa do isplate, u roku od osam dana pod pretnjom prinudnog izvršenja. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu nadoknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 42.474,00 dinara, u roku od osam dana pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Predložio je da se o reviziji odlučuje na osnovu odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, radi ujednačavanja sudske prakse.

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13/US, 74/13-US i 55/14 – u daljem tekstu: ZPP), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija). Prema stavu 2. navedenog člana, o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. tog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

U konkretnom slučaju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, postoji potreba odlučivanja o reviziji tuženog kao posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu isplate regresnog zahteva, zbog čega je na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući osnovanost revizije u smsilu člana 408. ZPP Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se posebno ne ukazuje na druge bitne povrede parničnog postupka iz kojih se ovaj vanredni pravni lek može izjaviti u smislu člana 407. stav 1. tač. 2. i 3. navedenog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 29.09.2011. godine oko 14,45 časova u ..., dogodila se saobraćajna nezgoda na način što je VV upravljala putničkim motornim vozilom marke „...“ i kretala se kolovozom ulice ... od pravca ulice ... u pravcu ulice ..., te dolaskom do kućnog broja ... vršila radnju skretanja ulevo, s`tim da nije propustila putničko vozilo registarskih oznaka ... kojim je upravljao GG i kretao se iz suprotnog smera, a koji je zadržavao pravac kretanja, kojom prilikom je vozilo kojim je upravljala VV prednjim levim delom putničkog vozila udarila u levi bočni deo vozila kojim je upravljao GG. Nakon nezgode od strane nadležne policijske stanice u Vrbasu 02.10.2011. godine, sačinjen je zapisnik o uviđaju saobraćajne nezgode. Istim zapisnikom je konstatovano da je VV vlasnik putničkog motornog vozila kojim je upravljala, i koje je u trenutku nezgode bilo osigurano kod tužioca po polisi osiguranja od 20.10.2010. godine, sa rokom trajanja do 20.10.2011. godine, koju je zaključio tuženi kao ugovarač. Putničko motorno vozilo kojim je upravljala VV je u momentu nezgode bilo formalno registrovano na tuženog, a koji je isto u aprilu mesecu 2011. godine prodao DD iz ... . U međuvremenu, DD je nekoliko meseci pre predmetne nezgode navedeno vozilo „...“ prodao ĐĐ - suprugu VV, tako što je ĐĐ nakon saznanja da DD prodaje vozilo otišao do njega, kojom prilikom su ugovarali prodaju i ĐĐ je na ruke DD predao iznos od 650 evra na ime kupoprodajne cene i preuzeo vozilo i ključeve od istog, saobraćajnu dozvolu i polisu osiguranja. Putničko vozilo „...“ je u trenutku nezgode bilo u vlasništvu ĐĐ iz ..., a spornom prilikom je njime upravljala njegova supruga VV, koja u tom trenutku nije imala položen vozački ispit. Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu, Sudska jedinica u Vrbasu P 10964/11 od 17.05.2012. godine tuženi AA1 DOO ..., je obavezan da tužiocu GG, po njegovoj tužbi od 02.12.2011. godine, isplati materijalnu i nematerijalnu štetu koju je pretrpeo kritičnom prilikom, a koja presuda je preinačena presudom Višeg suda u Smederevu Gž 1480/13 od 12.02.2014. godine tako što je smanjena visina tužbenog zahteva. Tužilac je u skladu sa presudom Višeg suda u Smederevu Gž 1480/13 od 12.02.2014. godine na račun punomoćnika oštećenog dana 30.09.2014. godine uplatio iznos od 29.558,00 dinara koji iznos obuhvata iznos od 5.000,00 dinara na ime glavnog duga, odnosno naknade materijalne štete, i iznos od 2.220,29 dinara na ime kamate i iznos od 29.337,14 dinara na ime troškova postupka. Presudom zbog izostanka Osnovnog suda u Vrbasu P 578/15 od 03.03.2016. godine obavezana je tužena VV da ovde tužiocu na ime regresa isplati iznos od 271.828,31 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na način bliže opisan u izreci presude, a koja presuda je postala pravnosnažna, s obzirom da VV nije izjavila žalbu.

Odlučujući o tužbenom zahtevu tužioca, prvostepeni sud je na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja odbio tužbeni zahtev tužioca nalazeći da tužilac može osnovano isticati regresni zahtev povodom isplate naknade štete oštećenom licu, samo prema licu koje je odgovorno za nastalu nezgodu, ali ne i protiv tuženog koji nije faktički vlasnik vozila kojim je prouzrokovana materijalna šteta i koji je dokazao da je pravo svojine preneo trećem licu, a koje je potom pravo svojine preneo na supruga učesnice saobraćajne nezgode VV. S`tim u vezi, po zaključku prvostepenog suda tuženi se ne može smatrati vlasnikom i imaocem predmetnog putničkog vozila kao opasne stvari u smislu odredbe člana 178. Zakona o obligacionim odnosima, niti su u odnosu na istog ispunjeni uslovi za zasnivanje odgovornosti u smislu odredbi člana 28. stav 2. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, kao i u čl. 919. stav 1, 414. stav 1. i 423. stav 1. ZOO, zbog čega je odbio tužbeni zahtev tužioca u odnosu na tuženog BB.

Drugostepeni sud je, odlučujući o žalbi tužioca, pobijanom presudom preinačio prvostepenu presudu i usvojio tužbeni zahtev tužioca sa obrazloženjem da se u ovoj pravnoj situaciji ne može primeniti odredbe člana 176. Zakona o obligacionim odnosima, već odredba člana 174. ZOO, kojom je predviđeno da za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, jer se shodno odredbi člana 173. ZOO opasnom stvari smatra putničko vozilo. Po zaključku drugostepenog suda odredbom člana 176. stav 1. ZOO je predviđen izuzetak od ovog pravila, da umesto imaoca stvari, a isto kao i on odgovara lice kome je imalac poverio stvar da se sa njome služi ili lice koje je inače dužno da je nadgleda, a nije kod njega na radu. Ceneći navedenu odredbu postoji odgovornost tuženog kao imaoca opisane stvari, pored odgovornosti VV kao lica koje je kritičnom prilikom u vreme saobraćajne nezgode upravljala predmetnim vozilom, a u odnosu na koju je doneta presuda na osnovu izostanka od 03.03.2016. godine. Drugostepeni sud nalazi da je shodno citiranim zakonskim odredbama na tuženom i teret dokazivanja da je ispunjen neki od uslova predviđenih članom 177. ZOO koji propisuju oslobađanje od odgovornosti imaoca opasne stvari, pa kako tuženi do zaključenja glavne rasprave postojanje ni jednog od ovih uslova nije dokazao, to je obavezan da tužiocu isplati štetu koju je on isplatio trećem licu, nastupnjem osiguranog slučaja - saobraćajne nezgode, koju je skrivila tužena VV upravljajući predmetnim putničkim vozilom, bez saobraćajne dozvole, koja je vlasništvo tuženog, te je odlučio kao u izreci.

Međutim, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, na tako utvrđeno činjenično stanje drugostepeni sud je pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 34. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano je da se pravo svojine na pokretnoj stvari stiče na osnovu pravnog posla i predajom te stvari u državinu sticaoca. Odredbom člana 67. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi, osim ako je zakonom drugačije određeno.

Dakle, kako je vozilo pokretna stvar, to je za sticanje prava svojine potrebno da je zaključen pravni posao i da je vozilo predato u državinu sticaoca. Shodno načelu konsesualizma predviđenom u članu 67. stav 1. ZOO, takav pravni posao ne mora biti zaključen u pismenoj formi. Sada važeći Zakon o osnovama bezbednosti saobraćaja na putevima, propisuje kao jedan od uslova da se vozilo upiše u jedinstveni registar vozila i da se izda saobraćajna dozvola, da postoje dokazi o poreklu i vlasništvu vozila u pisanoj formi, dok Zakon o obaveznom osiguranju u saobraćaju u članu 32. propisuje da ako se u toku važenja ugovora o osiguranju od autoodgovornosti promeni vlasnik motornog vozila, prava i obaveze iz tog ugovora prelaze na novog vlasnika i traju do isteka tekućeg perioda osiguranja.

Imajući u vidu izneto, ne može se prihvatiti zaključak drugostepenog suda da s obzirom da je iz saobraćajne dozvole utvrđeno da je vozilo registrovano na tuženog, da je on samim tim i vlasnik vozila i solidarno odgovoran za nastalu štetu osiguravaču.

Naime, polazeći od odredbe člana 34. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, te člana 454. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da se ugovorom o prodaji obavezuje prodavac da prenese na kupca pravo svojine na stvari i da mu u tu svrhu stvar preda, proizlazi da je za zaključenje ugovora o kupoprodaji pokretnih stvari dovoljna predaja stvari, odnosno da se pravo svojine stiče predajom te stvari i da za punovažnost zaključenja ugovora o prodaji pokretnih stvari nije obavezna pismena forma, kako to pogrešno zaključuje drugostepeni sud u pobijanoj presudi, već je dovoljno i usmena saglasnost o bitnim elementima ugovora. Iz ovako zaključenog usmenog ugovora o kupoprodaji predmetnog motornog vozila, pravilno prvostepeni sud zaključuje da se tuženi ne može smatrati vlasnikom i imaocem predmetnog putničkog vozila kao opasne stvari u smislu odredbe člana 178. ZOO, niti da su u odnosu na njega ispunjeni uslovi za zasnivanje odgovornosti u smislu odredbe člana 28. stav 2. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju, kao i čl. 919. stav 1, 414. stav 1. i 423. stav 1. ZOO, s`obzirom da tužilac može osnovano isticati regresni zahtev povodom isplate naknade štete oštećenom licu samo prema licu koje je odgovorno za nastalu nezgodu, a ne i protiv tuženog koji nije faktički vlasnik vozila kojim je prouzrokovana materijalna šteta, a koji je u toku postupka dokazao da je pravo svojine preneo trećem licu, koje je potom pravo svojine preneo na supruga učesnice saobraćajne nezgode - VV. Osim toga, član 32 Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju propisuje da ako se u toku važenja ugovora o osiguranju od autoodgovornosti promeni vlasnik motornog vozila, prava i obaveze iz tog ugovora prelaze na novog vlasnika i traju do isteka tekućeg perioda osiguranja, što dalje znači da su navedena prava bez postojanja pismenog ugovra o kupoprodaji i registraciji istog na novog vlasnika prešla sa tuženog na novog vlasnika. Polazeći od izloženog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je žalba tužioca izjavljena protiv prvostepene presude neosnovana, a da je revizija tuženog izjavljena protiv drugostepene presude osnovana zbog pogrešne primene materijalnog prava u pobijanoj presudi.

Na osnovu iznetog, primenom člana 416. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Sud je primenom člana 165. ZPP, obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka i to na ime sastava revizije iznos od 12.000,00 dinara, kao i na ime takse na reviziju i takse na odluku po reviziji u iznosu od po 30.473,10 dinara, te odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić