Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku, primenom člana 408. u vezi 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11 i 55/14), pa je našao da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba parničnog postupka, pa nema ni povrede iz stava 1. istog člana, na koju se revizijom ukazuje.

Prema činjeničnom stanju na kom je zasnovana pobijana odluka, rešenjem Višeg suda u Vranju Ki 16/12 od 17.03.2012. godine, određeno je sprovođenje istrage protiv ovde tužioca i drugih lica, zbog sumnje da su kao saizvršioci učinili krivično delo zloupotrebe službenog položaja, kasnije prekvalifikovano u krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica i za krivično delo neovlašćenog organizovanja igara na sreću. Na osnovu punomoćja od 15.03.2012. godine tužioca i ostale osumnjičene zastupao je advokat Dragan Nikolić. Rešenjem Višeg suda u Vranju Ki 16/12 od 18.04.2016. godine, obustavljen je krivični postupak protiv tužioca (i drugih) zbog krivičnog dela zloupotrebe položaja odgovornog lica. Rešenjem istog suda od 15.06.2016. godine, odbijen je zahtev branioca ovde tužioca, advokata Dragana Nikolića, za naknadu troškova krivičnog postupka, uz zaključak suda da nema mesta primeni člana 264. stav 2. ZKP, te da je zahtev preuranjen, jer krivični postupak protiv okrivljenog AA nije okončan za krivično delo neovlašćeno organizovanje igara na sreću, pa se ne mogu izdvojiti troškovi u delu u kom je protiv njega obustavljeni krivični postupak - za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica. Ova odluka potvrđena je rešenjem istog suda Kv 113/16 od 26.07.2016. godine. Nakon obustave krivičnog postupka protiv tužioca za krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica, Viši javni tužilac u Vranju je predmet ustupio Osnovnom javnom tužiocu, koji je podneo optužni predlog protiv tužioca za krivično delo neovlašćenog organizovanja igara na sreću. Krivični postupak protiv tužioca nastavljen je i okončan pred Osnovnim sudom u Bujanovcu, koji je 13.12.2017. godine doneo presudu (K 319/16), kojom je odbijena optužba protiv ovde tužioca da je izvršio krivično delo neovlašćeno organizovanje igara na sreću. Odlučujući o zahtevu branioca ovde tužioca, advokata Dragana Nikolića, taj sud je 25.12.2017. godine doneo rešenje kojim mu je na ime troškova postupka dosuđeno 63.750,00 dinara, na teret budžetskih sredstava. Ovim rešenjem priznati su mu samo troškovi nagrade i nužni izdaci njegovog branioca za prisustvovanje pretresima koji su održani pred Osnovnim sudom u Bujanovcu. Troškovi koji su nastali pred drugim sudom i pred OJT nisu mu priznati, uz zaključak suda da se ti troškovi ne odnose na konkretan predmet, te da se okrivljenom mogu priznati samo troškovi koji su nastali pred tim sudom i u konkretnom predmetu. Protiv ovog rešenja ovde tužilac, kao okrivljeni i njegov branilac, nisu izjavili žalbu.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev, nalazeći da tužilac, protiv koga je vođen krivični postupak, ima pravo na troškove krivičnog postupka koji su mu dosuđeni u visini od 923.000,00 dinara, što predstavlja troškove zastupanja ovde tužioca, kao okrivljenog, u sprovedenom krivičnom postupku, čija visina je utvrđena po vrsti i strukturi preduzetih radnji u tom (krivičnom) postupku, koje je prvostepeni sud precizno utvrdio.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom presudom drugostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava preinačio prvostepenu odluku i odbio tužbeni zahtev.

Naime, odredbom člana 265. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“ br.72/11, ... i 35/19), određeno je da na teret budžetskih sredstava suda padaju troškovi krivičnog postupka iz člana 261. stav 2. tačka 1. do 6 ovog Zakonika, nužni izdaci okrivljenog i nužni izdaci i nagrada branioca i punomoćnika (član 103. stav 3.), kao i nagrada veštaka i stručnog savetnika, u slučaju kada je protiv okrivljenog obustavljen krivični postupak, kada se optužba odbije ili kada se okrivljeni oslobodi od optužbe. Stavom 6. istog člana, propisano je da ako zahtev za naknadu nužnih izdataka i nagrade iz stava 1. ovog člana ne bude usvojen ili sud o njemu ne donese odluku u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva, okrivljeni i branilac imaju pravo da potraživanja ostvaruju u parničnom postupku protiv Republike Srbije.

Imajući u vidu uslove za potraživanje u parničnom postupku naknade na ime nužnih troškova zastupanja u krivičnom postupku, predviđenih Zakonikom o krivičnom postupku, Vrhovni kasacioni sud nalazi da drugostepeni sud pravilnom primenom člana 265. stav 6. Zakonika, nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi za usvajanje zahteva tužioca.

Naime, pravilna primena navedene zakonske odredbe podrazumeva da okrivljeni, protiv koga je pravnosnažno obustavljen krivični postupak, pravo na naknadu troškova nastalih u tom postupku može ostvariti u parničnom postupku protiv Republike Srbije, ali samo u slučaju kada u krivičnom postupku njegov zahtev nije usvojen, odnosno kada je njegov zahtev odbijen, kao neosnovan ili u slučaju kada sud o tome ne donese odluku u roku od tri meseca od dana podnošenja zahteva.

U konkretnom slučaju, nakon okončanja krivičnog postupka protiv ovde tužioca, Osnovni sud u Bujanovcu je doneo odluku po zahtevu branioca ovde tužioca, kao okrivljenog, kojim je njegov zahtev delimično usvojen i kojim su mu na teret budžetskih sredstava suda dosuđeni troškovi u visini od 63.750,00 dinara, za radnje preduzete od strane branioca pred tim sudom. Prethodno, rešenjem Osnovnog suda u Vranju od 15.06.2016. godine, koje je postalo i pravnosnažno 26.07.2016. godine, jeste odbijen zahtev branioca ovde tužioca, kao (tamo) okrivljenog za naknadu troškova krivičnog postupka. Međutim, tim rešenjem nije cenjena osnovanost zahteva za naknadu troškova postupka, već je zahtev odbijen kao preuranjen, jer se u tom momentu nisu mogli izdvojiti troškovi nastali u vezi zastupanja tužioca u vezi krivičnog dela za koje je protiv njega obustavljen postupak, s obzirom da krivični postupak nije bio okončan i za drugo krivično delo koje mu je stavljeno na teret.

Dakle, o zahtevima za naknadu troškova krivičnog postupka nadležni sud je doneo odluke. Pri tom pravnosnažna odluka drugog suda, u konkretnom slučaju odluka Osnovnog suda u Bujanovcu, kojim je odlučeno o zahtevu ovde tužioca za naknadu troškova krivičnog postupka, doneta nakon njegovog okončanja, ne predstavlja prethodno pitanje o postojanju nekog prava ili pravnog odnosa, u smislu člana 12. ZPP, pa suprotno navodima revizije, zakonitost ovih odluka ne može biti predmet preispitivanja u parničnom postupku. Tužilac u tom postupku nije koristio svoje zakonom priznato pravo na pravno sredstvo, s obzirom da nije izjavio žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Bujanovcu od 25.12.2017. godine, kojim je odlučeno o njegovom zahtevu za naknadu troškova celokupnog krivičnog postupka. Zakonitoste te odluke može se ceniti samo po pravnim sredstvima zakonom predviđenim u tom postupku, dok odredba člana 265. stav 6. Zakonika o krivičnom postupku dozvoljava izuzetak od ovog pravila samo u slučaju da zahtev za naknadu nužnih izdataka i nagrada iz stava 1. istog člana ne bude usvojen, što to nije slučaju u ovoj pravnoj stvari.

Iz navedenog proizilazi da u konkretnom slučaju nije doneta odluka kojim se odbija, kao neosnovan, zahtev ovde tužioca za naknadu troškova krivičnog postupka, već je rešenjem Osnovnog suda u Vranju od 15.06.2016. godine njegov zahtev odbijen kao preuranjen, a odlukom Osnovnog suda u Bujanovcu od 25.12.2017. godine, donetom nakon što je okončan krivični postupak protiv ovde tužioca, kao okrivljenog, odlučeno je o njegovom zahtevu za naknadu troškova postupka, tako što je isti delimično usvojen. Protiv ove odluke tužilac (kao okrivljeni) nije koristio zakonom propisana pravna sredstva. Kako se u parničnom postupku ne može preispitivati zakonitost odluke donete u krivičnom postupku, to drugostepeni sud pravilno nalazi da nisu ispunjeni uslovi iz člana 265. stav 6. Zakonika o krivičnom postupku, što i tužbeni zahtev u ovoj pravnoj stvari čini neosnovanim, pa je kao takav pravilno odbijen pobijanom odlukom.

Prilikom odlučivanja Vrhovni kasacioni sud je imao u vidu navode revizije da je 29.12.2017. godine podneo zahtev Višem sudu u Vranju za naknadu troškova krivičnog postupka o kome nije odlučeno u zakonskom roku, ali nalazi da su isti bez uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari. Naime, pred Višim sudom u Vranju vođen je istražni postupak protiv tužioca, pa je nakon obustave postupka za krivično delo zloupotrebe položaja odgovornog lica, pred tim sudom doneto pravnosnažno rešenje od 15.06.2016. godine kojim je odlučeno o troškovima postupka (zahtev odbijen jer u tom momentu se nisu mogli izdvojiti troškovi nastali u vezi zastupanja tužioca u vezi krivičnog dela za koje je protiv njega obustavljen postupak). Krivični postupak protiv tužioca je nastavljen, vođen i okončan pred Osnovnim sudom u Bujanovcu, pa je tužilac svoje pravo na naknadu troškova celokupnog postupka mogao ostvarivati samo pred tim sudom. S obzirom da mu je Osnovni sud u Bujanovcu priznao samo troškove postupka nastale pred tim sudom, to tužilac ovo svoje pravo (na naknadu troškova celokupnog postupka) ne može ostvarivati ponovnim podnošenjem zahteva sudu pred kojim je postupak samo započeo, već ga je mogao štititi samo podnošenjem žalbe protiv rešenja kojim mu ovi troškovi nisu dosuđeni, što je tužilac propustio da učini.

Na osnovu iznetog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je pobijanom odlukom pravilnom primenom materijalnog prava tužbeni zahtev odbijen, kao neosnovan, pa je primenom člana 414. stav 1. ZPP, odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Vesna Popović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić