Neosnovano je ukazivanje tuženih u reviziji da drugostepeni sud nije pravilno utvrdio činjenično stanje jer je cenio samo argumente tužioca bez ocene iskaza tuženih, s obzirom da drugostepeni sud iz činjenica koje je prvostepeni sud utvrdio iz izvedenih dokaza, a pre svega iz izveštaja Centra za socijalni rad, izvodi drugačiji zaključak o postojanju ugroženosti žrtve, da bez obzira što žrtva ne strahuje za svoj život njena psihička ravnoteža je ugrožena, posebno što tuženi konstantno krše zabrane koje im je sud izrekao. Stoga je drugostepeni sud iz činjenica koje je utvrdio prvostepeni sud i koje drugostepeni sud prihvata kao pravilno i potpuno utvrđene zaključio o postojanju nasilja u porodici kao bitnoj činjenici za pružanje zaštite od nasilja u porodici, na šta je ovlašćen članom 394. tačka 3. ZPP, pa su ovakvi navodi revidenta bez osnova.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi i žrtva VV, sestra tuženog AA i zaova tužene BB, i njena ćerka maloletna GG zajedno sa tuženima i njihovom maloletnom decom žive u porodičnoj kući u Ulici ... broj ... u ... . U ovu porodičnu kuću, u kojoj su tuženi već živeli, žrtva VV se sa maloletnom ćerkom doselila 2019. godine još za života oca DD, a nakon razvoda braka, od kada i počinju problemi i nesuglasice najpre između maloletne dece tuženih i maloletne ćerke žrtve, a potom i njihovih roditelja. Presudom Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P2 144/20 od 23.04.2021. godine prema tuženoj BB izrečena je mera zaštite od nasilja u porodici tako što joj je zabranjeno da dalje uznemirava članove porodice svekra DD i VV, sada ..., i naloženo da se uzdržava od svakog drskog, zlonamernog i bezobzirnog ponašanja kojim se ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo članova porodice, dok je AA pravnosnažnom presudom istog suda K 77/21 od 26.01.2023. godine oglašen krivim zbog osnovane sumnje da je u periodu od februara 2020. do 17.11.2020. godine izvršio krivično delo nasilja u porodici i ugrozio integritet člana porodice svoje sestre VV tako što je sestru prilikom jednog verbalnog sukoba pokušao da udari šakom, pa je zakačio naočare za vid i gađao torbama, a zatim dana 17.11.2020. godine oko 21.10 u toku verbalne rasprave udario otvorenom šakom u predelu lica zbog čega su joj spale naočare za vid i jedno staklo od istih, pa mu je izrečena uslovna osuda tako što mu je utvrđena kazna zatvora u trajanju od tri meseca i istovremeno određeno da istu neće izdržati ukoliko u roku od jedne godine po pravnosnažnosti ne izvrši novo krivično delo. Uzrok poremećenih odnosa između tuženih i žrtve VV su narušeni imovinski odnosi pošto je otac tuženog AA i žrtve VV sada pok. DD testamentom ostavio kuću ćerki VV, sa čim se tuženi nije složio i što osporava u sudskim postupcima.

Tuženi onemogućavaju žrtvu i njenu maloletnu ćerku da koriste električne uređaje u kući, isključuju bojler kako ne bi imale tople vode, a u novembru 2022. godine isključivali su joj električnu energiju gašenjem električnih osigurača, ne održavaju higijenu, u zajedničkoj sudoperi ostavljaju prljavo posuđe, tuženi spava noću na trosedu u dnevnoj sobi gde je krevet uvek neraspremljen, garderoba i obuća tuženih razbacana je po kući, a od žrtve i njene ćerke zahtevano je da ne koriste sudoperu i u kuhinju ne ulaze posle 22 časa. Tužena BB izbacuje obuću žrtve i njene maloletne ćerke, hranu iz frižidera, a tuženi AA je kroz terasu bacao posuđe koje je žrtva koristila i uzeo ključ od poštanskog sandučeta, zbog čega žrtva nema uvid u svoju poštu. Na ročištu za glavnu raspravu održanom 05.10.2023. godine tuženi su priznali tužbeni zahtev u delu kojim im se zabranjuje da na bilo koji način uznemiravaju članove porodice žrtvu VV i njenu maloletnu ćerku GG i da se uzdržavaju od svakog drskog, zlonamernog i bezobzirnog ponašanja kojim ugrožavaju njihov telesni integritet, duševno zdravlje i spokojstvo.

Iz izveštaja Centra za socijalni rad Gornji Milanovac utvrđeno je da su između žrtve VV i tuženih porodični odnosi toksični i povremeno nasilni, da ovakvi odnosi, uglavnom iz spektra psihičkog nasilja, traju više godina i to sa tendencijom tuženih da na različite načine ugrožavaju žrtvino spokojstvo. Žrtva u verbalnoj i neverbalnoj ekspresiji ispoljava opštu teskobu, odsečena je od životnih tokova koji u njenoj percepciji i u normama socijalnog okruženja predstavljaju normalnu svakodnevnicu, a njena deca retko dolaze kod nje, ne može da dovede prijatelje i kolege kući, ne može bez osećaja neprijatnosti ili anticipacije incidenta da koristi prostor kuće i kućne aparate. Zbog takve situacije, u porodičnom dogovoru sa bivšim suprugom odlučeno je da ćerka GG živi sa ocem kod koga boravi od novembra 2023. godine, te je sa svega toga po mišljenju centra svrsishodno izreći tuženima meru zaštite od nasilja u porodici izdavanjem naloga za iseljenje iz porodičnog stana, s obzirom da drsko i bezobzirno ponašanje tuženih ima i odlike psihičkog nasilja čime se ugrožava spokojstvo i mir žrtve što je kulminiralo činjenicom da su tuženi snimali u kontinuitetu žrtvu kako koristi kupatilo u porodičnoj kući. Tužena BB smatra da je žrtva kriva za sve probleme u porodici i na nju projektuje odgovornost za psihičko nasilje koje VV preživljava i koja je, iako poseduje lične snage koje je do sada koristila kao strategiju preživljavanja, zbog njihovog trajanja psihički i emotivno iscrpljena. Istrajnost porodičnog problema je dovelo do značajnih promena u životnom funkcionisanju žrtve koje je obeleženo brigom, povlačenjem i odricanjem. Pored toga, Osnovni sud u Gornjem Milanovcu je rešenjem Np 49/24 od 11.06.2024. godine, na predlog tužioca u ovoj parnici izrekao hitnu meru privremenog udaljenja mogućeg učinioca, ovde tuženih, iz stana u ... u Ulici ... broj ... , koja je produžena rešenjem od 27.05.2024. godine na period od još 30 dana od dana isteka hitnih mera izrečenim naređenjem.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja i činjenice da ova situacija traje od 2019. godine, kao i da je Grupa za koordinaciju i saradnju Gornjeg Milanovca ocenila da je za sprečavanje nasilja potrebna prostorna udaljenost žrtve i tuženih, prvostepeni sud je zaključio da je, pošto žrtva ne strahuje za svoj život, dovoljna mera za zaštitu od ugrožavanja verbalnim nasiljem zabrana takvog ponašanja zbog čega je odbio zahtev za određivanje mere zaštite od nasilja u porodici iseljenjem tuženih iz porodične kuće u kojoj žive sa žrtvom nasilja.

Drugostepeni sud nije prihvatio ovakvo pravno stanovište prvostepenog suda već je, a pošto je iz utvrđenih činjenica o postojanju psihičkog nasilja koje je kod žrtve izazvalo blagi stepen duševne patnje zaključio da je odgovarajuća mera za zaštitu od nasilja u porodici prostorna udaljenost žrtve i nasilnika, kako je to predložila i Grupa za koordinaciju i saradnju koja je postupala u ovoj životnoj situaciji, primenom odredbi članova 10., 197. stav 1. i 198. Porodičnog zakona odredio traženu meru zaštite od nasilja iseljenjem tuženih iz porodične kuće u kojoj žive sa žrtvom.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je pravno stanovište drugostepenog suda, zbog čega revidenti neosnovano ukazuju na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Nasilje u porodici definisano odredbom člana 197. stav 1. Porodičnog zakona kao ponašanje u kome jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice. Karakterisični vidovi nasilja (imenovani oblici nasilja) određeni su stavom 2. istog člana uz određivanje da se nasiljem u porodici smatra i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje koje jedan član porodice ispoljava prema drugom članu porodice (neimenovani oblici nasilja).

Polazeći od zakonske definicije nasilja u porodici i utvrđenog činjeničnog stanja, pravilan je zaključak drugostepenog suda da se u konkretnom slučaju radi o kontinuiranom porodičnom nasilju prema žrtvi VV, sestri i zaovi tuženih.

Naime, iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da žrtva duži vremenski period trpi verbalno i fizičko nasilje od strane tuženih kojima je u drugom sudskom postupku izrečena hitna mera udaljenja iz prostora gde živi žrtva i zabrana uznemiravanja i ugrožavanja fizičkog i psihičkog integriteta žrtve. Postojanje psihičkog nasilja prema žrtvi, koje tuženi vrše u kontinuitetu od 2020. godine i za koje ponašanje su sankcionisani od strane nadležnih organa, rezultovalo je duševnom patnjom žrtve, što potvrđuju nadležni Centar za socijalni rad u svom stručnom mišljenju datom na osnovu člana 270. Porodičnog zakona, kao i Grupa za koordinaciju i saradnju zadužena za sprečavanje nasilja u porodici, zato što postoje poremećeni porodični odnosi zbog nerešenih imovinskih odnosa. U takvoj situaciji, pravilno je drugostepeni sud zaključio da je potrebno izreći meru zaštite od nasilja u porodici u smislu odredbe člana 198. stav 2. tačka 1 Porodičnog zakona u cilju zaštite žrtve i to ne samo kao sankciju tuženima za učinjenu povredu već prevashodno iz preventivnih razloga, a radi sprečavanja budućeg nasilja i uznemiravanja te obezbeđenja spokojstva i bezbednosti žrtve nasilja, posebno u situaciji kada je od strane nadležnog organa procenjeno da je kao rešenje kritične situacije potrebno prostorno udaljiti žrtvu i nasilnike iseljenjem tuženih iz kuće u ... . Stoga su suprotni navodi revizije neosnovani.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković