Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. Zakona parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužioca je dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 72/11, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu ZPP), pa nije bilo mesta oceni izuzetne dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. istog Zakona.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je rođen 1954. godine. Vojni rok je služio u periodu od 29.03.1973. do 28.06.1974. godine u ... . Učestvovao je u ratu u periodu od 01.10.1991. godine do 19.11.1991. godine, te kasnije od marta do oktobra 1993. godine. Kao vojni obveznik VP .. Novi Sad dana 16.10.1991. godine ranjen je u desnu potkolenicu prilikom izvršavanja ratnih zadataka na položaju u selu ... . Nakon ranjavanja sakriven u improvizovanom skloništu od slame, dana 21.10.1991. godine pronađen je od strane Narodne garde R. Hrvatske, prebačen je kao zarobljenik u Vukovarsku bolnicu, gde je lečen od 05.11.1991. godine, pri čemu je psihički zlostavljan, a iz bolnice je izašao 19.11.1991. godine, kada su medicinski centar u Vukovaru zauzele snage JNA. Prebačen je prethodno u poljsku bolnicu u ..., a 20.11.1991. godine na VMA Beograd. Rešenjem Sekretarijata za društvene delatnosti br. ../91 od 19.02.1992. godine tužiocu je priznato svojstvo ratnog vojnog invalida sedme grupe sa 50% invaliditeta, a rešenjem od 14.02.1994. godine istom je produženo svojstvo ratnog vojnog invalida sa pravom na ličnu invalidninu. Zbog navedenih događaja tužilac je imao psihičkih tegoba, te je počev od 1993. godine počeo da koristi kao terapiju različite lekove za smirenje i obraćao se lekaru. Tužiocu je dana 21.09.2017. godine od strane specijaliste neuropsihijatra utvrđena dijagnoza F43.2 odnosno navedeno je da boluje od posttraumatskog stresnog poremećaja – PTSP, kada se vidi dugotrajno perzistirajuće postojanje disfunkcije za koju se očekuje da će perzistirati u budućnosti, te je konstatovano da je stanje definitivno bez mogućnosti korekcije. Kod tužioca dominiraju anksioznost, niska frustraciona tolerancija, sniženo osnovno raspoloženje, nemir, pad motivacije, nesanica, flešbek momenti, loš san, otežano usnivanje, socijalna disfunkcija, bez mogućnosti poboljšanja bez obzira na eventualno primenjeno lečenje bilo kog vida ili oblika. Tužilac je u mirnodopskim uslovima bio druželjubiv, a psihički poremećaji kakvi su zabeleženi kod tužioca ukazuju da se intenzivni stresogeni faktori vezuju za ratna dejstva i isti su doveli do psihičkih poremećaja kod tužioca, bliže opisani u prvostepenoj presudi, a koja su rezultirala nastupanjem umanjenja životne aktivnosti tužioca u nivou od 30%. Presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P 1032/02 od 13.06.2002. godine, obavezana je tužena da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu, pored ostalog na ime umanjenja životne sposobnosti trajno i definitivno u procentu od 25% pri čemu je reč o naknadi nematerijalne štete po navedenom osnovu, a zbog zaostalih posledica zadobijenih fizičkih povreda tužioca i to u vreme ratnih dejstava 1991. godine koja presuda je postala pravnosnažna donošenjem presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž 3369/02 od 24.10.2002. godine.

Na tako utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud je primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o obligacionim odnosima, nakon ocene da potraživanje tužioca nije zastarelo u smislu člana 376. ZOO, usvojio tužbeni zahtev. Tužena je u smislu člana 173. i 174. ZOO po pravilima o objektivnoj odgovornosti u obavezi da tužiocu naknadi nematerijalnu štetu koju je tužilac u vreme ratnih dejstava kao vojnik u sastavu tadašnje JNA pretrpeo, u visini koju je primenom člana 200. istog Zakona odmerio kao pravičnu novčanu naknadu, imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, stresne, odnosno traumatične događaje koje je tužilac pretrpeo i stepen umanjenja živitne aktivnosti kao posledicu razvoja psihičkih poremećaja trajnog karaktera.

Odlučujući o žalbi tuženog, drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, ocenjujući da je osnovan prigovor zastarelosti tužiočevog potraživanja.

Odredbom člana 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja.

Šteta prouzrokovana pripadnicima bivše JNA u oružanim sukobima sa paravojnim formacijama bivših Republika SFRJ do dana njihovog međunarodnog priznanja od strane Generalne skupštine OUN od 22.05.1992. godine, prouzrokovana je krivičnim delom oružane pobune iz člana 124. KZ Jugoslavije, pa njeno potraživanje zastareva u roku od 15 godina, propisanom za zastarelost krivičnog gonjenja za to delo.

Imajući u vidu da je tužilac u oružanim sukobima na teritoriji Republike Hrvatske ranjen 16.10.1991. godine, a da se povlačenje jedinica JNA i priznanja Republike Hrvatske od strane Generalne skupštine Ujedinjenih nacija dogodilo u maju 1992. godine, to je pravilna ocena drugostepenog suda da je primenom člana 377. stav 1. ZOO potraživanje tužioca zastarelo, jer je tužilac tužbu sudu radi naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, kao posledice preživljenog na ratištu podneo 07.08.2018. godine, nakon isteka privilegovanog roka zastarelosti potraživanja.

Neosnovani su navodi revizije da rok zastarelosti potraživanja počinje da teče od 21.09.2017. godine, kada je prema nalazu veštaka medicinske struke oboljenje tužioca PTSP poprimilo konačan oblik, te da je tada postalo izvesno da je oboljenje definitivno i neizlečivo i da se posledice bolesti daljim lečenjem ne mogu otkloniti.

Na zastarelost potraživanja naknade štete prouzrokovane krivičnim delom nije od uticaja momenat saznanja za konačni obim štete, jer je reč o roku zastarelosti čijim protekom oštećeni apsolutno gubi pravo na potraživanje naknade štete. Kako nematerijalna šteta nije element bića krivičnog dela oružane pobune, početak toka roka zastarelosti krivičnog gonjenja se vezuje za vreme izvršenja krivičnog dela, a ne za trenutak kada je tužilac trpeo duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, kao kasnije nastupele posledice izvršenog krivičnog dela, koja ne utiče na zastoj i prekid zastarevanja krivičnog gonjenja.

Sa iznetih razloga, primenom člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci presude.

Predsednik veća-sudija,

Marina Milanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić