Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Branka Stanića, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Ivana Šumkarac Mitrović, advokat u ..., protiv tužene BB iz ..., čiji je punomoćnik Aleksandra Anđelković, advokat u ..., radi izmene odluke o izdržavanju, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž2 639/18 od 25.04.2019. godine, u sednici veća održanoj 12.12.2019. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDAJU SE presuda Apelacionog suda u Beogradu broj Gž2 639/18 od 25.04.2019. godine u prvom stavu izreke i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P2 1718/17 od 15.03.2018. godine u prvom, drugom i četvrtom stavu izreke i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom broj P2 1718/17 od 15.03.2018. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca, pa je utvrdio da je 24.11.2015. godine prestala obaveza tužioca da tuženoj BB iz ... plaća iznos od 2.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate svakog petog u mesecu za tekući mesec na ruke tužene, koja obaveza je određena presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P2 6079/2010 od 24.09.2010. godine u devetom stavu izreke, što je tužena dužna da prizna i trpi (prvi stav izreke). Drugim stavom izreke je odlučeno da se ovom presudom menja deveti stav izreke pravnosnažne i izvršne presude Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P2 6079/2010 od 24.09.2010. godine, a da u ostalom delu pravnosnažna i izvršna presuda ostaje nepromenjena. Trećim stavom izreke je odbačena tužba tužioca sa zahtevom da se menja obaveza tužioca uspostavljena devetim stavom izreke pravnosnažne i izvršne presude Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P2 6079/2010 od 24.09.2010. godine Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P2 6079/2010 od 24.09.2010. godine da tuženoj doživotno plaća iznos od po 2.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate svakog petog u mesecu za tekući mesec na ruke tužene, te da se odredi da obaveza tužioca AA da tuženoj BB plaća iznos od po 2.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate svakog petog u mesecu za tekući mesec na ruke tužene koja je uspostavljena presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P2 6079/2010 od 24.09.2010. godine u devetom stavu izreke ima trajati pet godina počev od 24.11.2010. godine kao dana kada je brak stranaka razveden, što je tužena dužna da prizna i trpi. Četvrtim stavom izreke je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom broj Gž2 639/18 od 25.04.2019. godine odbio kao neosnovane žalbe parničnih stranaka i potvrdio presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P2 1718/17 od 15.03.2018. godine. Drugim stavom izreke je odbio kao neosnovanu žalbu tužene i potvrdio rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P2 1718/17 od 07.05.2018. godine kojim je odbijen predlog tužene za vraćanje u pređašnje stanje.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je izjavila blagovremenu reviziju, zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je dao odgovor na reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 i 55/2014), pa je ocenio da je revizija tužene dozvoljena i osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P2 6079/2010 od 24.09.2010. godine, donetoj na osnovu ugovora o podeli bračne tekovine od 17.09.2009. godine koji je overen pred sudom 18.02.2009. godine i aneksa tog ugovora zaključenim 24.09.2010. godine, prvim stavom izreke je razveden brak predlagača AA i BB. Petim i šestim stavom izreke je utvrđeno šta od nepokretne imovine pripada predlagaču BB. Sedmim stavom izreke je obavezan predlagač AA da snosi sve troškove lečenja predlagača BB potrebnih i neophodnih u bolnici u ... u .... Osmim stavom izreke je utvrđeno da je predlagač BB po osnovu sticanja u braku isključivi vlasnik slike ... nepoznatog autora. Devetim stavom izreke je obavezan predlagač AA da na ime suvlasničkog udela na zajedničkoj imovini i izdržavanja doživotno isplaćuje predlagaču BB mesečno paušalni iznos od 2.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i to svakog petog u mesecu za tekući mesec na ruke predlagaču BB ili na račun koji ona bude otvorila u te svrhe. Desetim stavom izreke je utvrđeno da predlagač BB ima pravo korišćenja automobila marke „...“ koji je kupljen na lizing. Jedanaestim stavom izreke je utvrđeno da je predlagač AA isključivi vlasnik na ostaloj nepokretnoj imovini koja se u momentu presuđenja vodi na predlagače, svih pokretnih stvari sem ličnih stvari predlagača BB i svih prava iz suvlasničkog udela u firmi „VV“.

Nakon donošenja presude o razvodu braka i podele imovine stranke su 24.11.2010. godine, zaključile i pred sudom overile Aneks II sporazuma o deobi bračne imovine kojim su izvršile izmenu ugovora o deobi bračne imovine u delu člana 3. tačka 5. na taj način što se u tački 5. brišu reči „na ime suvlasničkog udela na zajedničkoj imovini i izdržavanja“, tako da član 3. tačka 5. sada glasi „obavezuje se ugovarač AA da doživotno isplaćuje mesečno BB paušalni iznos od 2.500 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate i to svakog petog u mesecu za tekući mesec na ruke ugovaraču BB ili na račun koji ona bude otvorila u te svrhe. U drugom članu aneksa je navedeno da ugovorne strane saglasno konstatuju da su u celini izvršile deobu zajedničke imovine stečene u braku, te da nemaju više zajedničku imovinu, a članom 3. da su saglasne da se izmena vezana za brisanje reči „na ime suvlasničkog udela na zajedničkoj imovini i izdržavanja“ odnosi na stav 9. presude Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P2 6079/10 od 24.09.2010. godine.

Tužena je u vreme donošenja presude o razvodu braka bila zaposlena u preduzeću „VV“, te je u martu mesecu 2010. godine ostvarila zaradu od 25.506,64 dinara, a u decembru te godine u iznosu od 45.000,00 dinara. Rešenjem tog preduzeća od 16.12.2014. godine tuženoj je otkazan ugovor o radu zbog nedolaska na posao i neizvršavanja poslova radnog mesta. Utvrđeno je da tržišna vrednost 7/12 delova kuće i garaže u ilici ... u ..., koja je pripala tuženoj, iznosi 825.540 evra, a da je njena građevinska vrednost 195.585 evra. Udeo tužioca u preduzeću „VV“ iznosi 33 %. Tužena je naplatu sporne obaveze od 2.500 evra mesečno ostvarivala u više navrata u izvršnom postupku.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su zaključili da je obaveza tužioca sadržana u devetom stavu izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P2 6079/2010 od 24.09.2010. godine, u iznosu od 2.500 evra mesečno određena samo na ime izdržavanja tužene, te da je 24.11.2015. godine prestala obaveza tužioca na plaćanje iznosa od 2.500 evra mesečno jer je istekao period od pet godina od dana pravnosnažnosti presude kojom je ovo izdržavanje konstituisano, a na osnovu člana 163. stav 2. Porodičnog zakona. U obrazloženju ovog stanovišta je navedeno da dosuđeni iznos u momentu donošenja presude i zaključenja ugovora o podeli bračne tekovine nije bio opredeljen, tj. da se iz presude ne može nesumnjivo utvrditi na ime čega je konstituisana novčana obaveza kao i koliki iznos od 2.500 evra je dosuđen na ime izdržavanja, a koliki na ime suvlasničkog udela u zajednički stečenoj imovini. Zaključili su da su namere ugovornika kao bitnog elementa ugovora o podeli bračne tekovine od 17.02.2009. godine i njegovog aneksa I od 24.09.2010. godin, bile da tužilac tuženoj plaća iznos od 2.500 evra na ime izdržavanja. Takav zaključak je donet na osnovu iskaza saslušanih svedoka i činjenice da je tužena 24.11.2010. godine, potpisala aneks II ugovora o deobi bračne tekovine kojim je izmenjena tačka 5. ugovora i kojim su brisane reči koje su opredelile prirodu plaćanja iznosa od 2.500 evra. Takođe su cenili i činjenicu da je aneksom II od 24.11.2010. godine, konstatovana saglasnost ugovornika da su u celini izvršili deobu zajedničke imovine stečene u braku, te da više nemaju zajedničke imovine i da zato što je imovina podeljena cela suma od 2.500 evra predstavlja obavezu izdržavanja supružnika. Navedeno je da se ne može prihvatiti navod tužene da je obaveza sadržana u iznosu od 2.500 evra konstituisana na ime imovine preduzeća „GG“, koju su zajedno u braku stekli, s obzirom na to da u trenutku razvoda braka tužena ne bi imala pravo na utvrđenje suvlasničkog udela u tom preduzeću, jer je zajednička imovina supružnika uneta u privredno društvo kao osnivački ulog jednog supružnika postala imovina privrednog društva.

Vrhovni kasacioni sud ne prihvata pravno stanovište nižestepenih sudova jer je zasnovano na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Naime, nižestepeni sudovi su pogrešno zaključili da se aneksom II ugovora o podeli bračne tekovine zaključenim 24.11.2010. godine može izmeniti pravnosnažna presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P2 6079/10 od 24.09.2010. godine. Bez obzira na činjenicu što je presuda doneta na osnovu ugovora o podeli bračne tekovine koji su stranke zaključile 17.02.2009. godine, presuda se ne može menjati bilo kakvim ugovorom ili njegovim aneksom. Polazeći od tog pogrešnog zaključka nižestepeni sudovi su propustili da pravilno utvrde činjenično stanje, a koje se tiče toga koji deo od iznosa od 2.500 evra mesečno (na koju sumu je tužilac doživotno obavezan da plaća tuženoj na ime suvlasničkog udela na zajedničkoj imovini i izdržavanja) otpada na izdržavanje, a koji deo na udeo u suvlasničkoj imovini.

Naime, ugovor o deobi zajedničke imovine i aneks I je ugrađen u presudu i nakon pravnosnažnosti presude o razvodu braka sam sporazum gubi na značaju jer je presuda ta koja je doneta od nadležnog državnog organa i koja je postala pravnosnažna i izvršna, a njenim devetim stavom je obavezan tužilac da tuženoj plaća 2.500 evra mesečno na ime podele zajedničke imovine i izdržavanja i to doživotno. Tužena nije bila dužna da dokazuje da li postoji imovina koja nije podeljena, a na osnovu koje bi se po stavu nižestepenih sudova tužena mogla pozivati na obavezu plaćanja od strane tužioca po osnovu nepodeljene imovine. Pogrešan je taj zaključak nižestepenih sudova zato što je pravnosnažnom presudom imovina supružnika podeljena (bez konkretizacije imovine koja je pripala tužiocu) i istovremeno ustanovljena obaveza tužioca na mesečno plaćanje tuženoj i to na osnovu njihove saglasne volje jer su oni slobodnom voljom zaključili ugovor o deobi zajedničke imovine i sprazumno se razveli te rešili pitanja oko poveravanja deteta, dečijeg izdržavanja, imovinska pitanja podelom imovine i ustanovljenom doživotnom tužiočevom obavezom plaćanja fiksnog novčanog iznosa po dva osnova (na ime suvlačnikog udela na zajedničkoj imovini i izdržavanja). Prema tome, bilo je nužno da kod ovako postavljenog tužbenog zahteva prvostepeni sud utvrdi koju je imovinu tužilac dobio sporazumom o deobi jer ona nije navedena ni u ugovoru niti u presudi (kao što je navedena imovina koju je dobila tužena), da izvede dokaz procene vrednosti i jedne i druge imovine, prihode koje je tužena u vreme donošenja presude imala i koja su bila očekivana podelom imovine, kako bi mogao da proceni koji deo od ugovorenih 2.500 evra mesečno otpada na nadoknadu zajedničke imovine, a koji deo na ime izdržavanja supružnika, tužene. Ukoliko sud na osnovu izvedenih dokaza ne može sa sigurnošću da utvrdi tačan iznos koji otpada na izdržavanje tužene tada će visinu novčanog iznosa da odredi po slobodnoj oceni na osnovu člana 232. Zakona o parničnom postupku. Ceniće saglasnu volju supružnika ne samo u pogledu osnova plaćanja i visine iznosa već i obavezu doživotnog plaćanja ugovorenu sporazumom o deobi na osnovu kojeg je doneta pravnosnažna presuda. Tek kada tako postupi sud će moći da oceni da li su se stekli uslovi za primenu člana 163. stav 2. Porodičnog zakona i izmenu pravnosnažne presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu broj P2 6079/2010 od 24.09.2010. godine u pogledu izdržavanja supružnika.

Vrhovni kasacioni sud je iz navedenih razloga ocenio da je revizija tužene osnovana, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić