U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zvezdane Lutovac, predsednika veća, Jelene Borovac i Dragane Marinković, članova veća, u parnici tužilaca AA, BB, obojica iz ..., čiji je punomoćnik Marija Bogojević, advokat u ... i VV iz ..., čiji je punomoćnik Vladimir Prijović, advokat u ... protiv tužene „Eurobank“ Akcionarsko društvo Beograd iz Beograda, koga zastupa Aleksandar Đorđević, advokat u ..., radi nedopustivosti izvršenja, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž. 9267/2018 od 04.04.2019. godine, u sednici veća održanoj 09.09.2020. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu broj Gž. 9267/2018 od 04.04.2019. godine, u stavu dva i tri, tako što se žalba tužilaca AA i VV odbija kao neosnovana i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Mladenovcu, sudska jedinica u Sopotu br. P 334/2017 od 03.07.2018. godine.

OBAVEZUJU SE tužioci AA i VV da tuženom na ime troškova revizijskog postupka isplate iznos od 27.640,00 dinara, u roku od 15 dana.

O b r a z l o ž e nj e

Osnovni sud u Mladenovcu, sudska jedinica u Sopotu je presudom br. P 334/2017. godine od 03.07.2018. godine, odbio tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da se utvrdi da je nedozvoljeno izvršenje na njivi VI klase, površine 9 ari i 69 m2, potez „...“, zemljište građevinsko područje, broj parcele ..., upisane u list nepokretnosti broj ... KO ..., određeno rešenjem Osnovnog suda u Mladenovcu, sudska jedinica u Sopotu broj I.Iv 129/16 od 26.08.2016. godine, kao neosnovan. Drugim stavom izreke su obavezani tužioci da tuženom na ime troškova parničnog postupka isplate iznos od 57.000,00 dinara, u roku od 15 dana.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom broj Gž. 9267/2018 od 04.04.2019. godine prvim stavom izreke odbio žalbu tužioca BB i u odnosu na njega je potvrdio presudu Osnovnog suda u Mladenovcu, sudska jedinica u Sopotu broj P 334/2017 od 03.07.2018. godine. Drugim stavom izreke je preinačio naznačenu presudu u njenom prvom stavu izreke, tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilaca AA i VV, oboje iz ... protiv tuženog i utvrdio je da je nedozvoljeno izvršenje na njivi VI klase, površine 9 ari 69 m2, potez „...“, zemljište u građevinskom području, broj parcele ..., upisane u list nepokretnosti broj ... KO ..., određeno rešenjem Osnovnog suda u Mladenovcu, sudska jedinica u Sopotu broj I.Iv 129/16 od 26.08.2016. godine. Trećim stavom izreke je preinačeno rešenje o troškovima postupka tako što je obavezana tužena da tužiocu AA iz ... isplati iznos od 108.480,00 dinara, a tužilji VV iznos od 61.660,00 dinara, u roku od 15 dana.

Protiv drugog i trećeg stava izreke presude Apelacionog suda u Beogradu broj Gž. 9267/2018 od 04.04.2019. godine, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Tužioci su dali odgovor na reviziju i postavili su zahtev da im se nadoknade troškove te parnične radnje.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. i 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011 i 55/2014), pa je ocenio da je revizija tuženog dozvoljena i da je osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti, niti bitne povrede na koje revident neosnovano ukazuje da su učinjene u postupku pred drugostepenim sudom.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac BB je otac tužioca AA i VV. BB je knjižni vlasnik parcele ..., potez „...“, njiva VI klase, površine 9 ari i 69 m2 u KO ..., na kojoj je sazidao kuću na osnovu građevinske dozvole od 29.12.1978. godine. Kuća se sastoji iz dva stana. BB je po jedan stan u toj kući poklonio svojoj deci, sudski overenim ugovorima broj Ov3 – 6838/2013 od 13.12.2013. godine – ćerki, ovde tužilji VV i broj Ov3- 6957/13 od 19.12.2013. godine, sinu, ovde tužiocu AA. BB je za sebe zadržao pravo plodouživanja na oba stana.

Na predlog ovde tužene od 26.08.2016. godine prvostepeni sud je istog dana doneo rešenje o izvršenju protiv dužnika BB broj I.Iv 129/16 kojim je dužnik obavezan da isplati izvršnom poveriocu, ovde tuženom, iznos od 47.357.547,60 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30.07.2016. godine do isplate i troškovima izvršnog postupka od 140.196,00 dinara. Određeno je da ukoliko izvršni dužnik ne izmiri svoju obavezu da će se izvršiti zabeležba rešenja o izvršenju, utvrđenjem vrednosti nepokretnosti i prodajom nepokretnosti u privatnoj svojini izvršnog dužnika opisane parcele broj ... u KO ... . Javni izvršitelj je rešenjem I.Iv 1457/16 od 26.02.2017. godine, odbio prigovor AA i VV kojim su tražili da se utvrdi nedozvoljenim izvršenje na predmetnoj nepokretnosti. Izvršni dužnik BB je 06.04.2017. godine sa ćerkom i sinom AA i VV, podneo tužbu u ovom postupku sa tužbenim zahtevom da se utvrdi da je nedopušteno pomenuto izvršenje na parceli ... KO ..., s obzirom na to da su tužioci AA i VV vlasnici u po ½ zgrade izgrađene na navedenoj parceli po osnovu poklona od svog oca – tužioca BB i da su stoga vlasnici i navedene parcele.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da se tužioci AA i VV nisu uknjižili u katastru nepokretnosti kao vlasnici ni parcele niti poklonjenih im stanova u katastru nepokretnosti (na osnovu zaključenih ugovora o poklonu), te je njihov otac BB (dužnik), upisan kao isključivi vlasnik parcele broj ... koja je predmet prinudnog izvršenja. U odnosu na tužioca BB je odbio tužbeni zahtev zato što nije aktivno legitimisan za podnošenje tužbe, jer prema članu 111. Zakona o izvršenju i obezbeđenju samo treće lice (a ne i izvršni dužnik) mogu pokrenuti parnični postupak protiv izvršnog poverioca radi utvrđenja da je izvršenje na predmetu nedozvoljeno. Prema tužiocima AA i VV je odbio tužbeni zahtev jer nemaju stvarnih prava na nepokrtnosti koja bi sprečila prinudno izvršenje.

Suprotno, drugostepeni sud je zaključio da iako tužioci BB i VV nisu bili upisani u registar katastra nepokretnosti kao vlasnici parcele ni stanova u zgradi koja je na toj parceli izgrađena, to nije imalo uticaja na donošenje odluke, jer ovi tužioci imaju pravni osnov sticanja nepkretnosti (ugovori o poklonu) i nalaze se u posedu nepokretnosti, te vrše svoja vlasnička prava, pa je zaključio da su oni savesni sticaoci i da su sve te činjenice od značaja da se utvrdi da njihova prava sprečavaju izvršenje u skladu sa članom 50. Zakona o izvršenju i obezbeđenju, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu tako što je usvojio tužbeni zahtev tužilaca AA i VV, te proglasio da je nedopušteno predmetno izvršenje Osnovnog suda u Mladenovcu broj I.Iv 129/16 od 26.08.2016. godine.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da zaključak drugostepenog suda nije pravilan.

Odredbom člana 60. Zakona o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“ broj 72/09... 15/2015) je propisano da se svojina i druga stvarna prava na nepokretnostima stiču, prenose i ograničavaju upisom u katastar nepokretnosti (konstitutivnost upisa), a da prestaju brisanjem upisa (stav 1.). Odredbom člana 62. istog zakona je predviđeno da su podaci upisani u katastar nepokretnosti istiniti i pouzdani i da niko ne može snositi štetne posledice zbog tog pouzdanja. Načelo obaveznosti je prdviđeno lanom 61. istog zakona, te obavezuju imaoca prava nepokretnosti da podnese zahtev za upis prava svojine u katastar nepokretnosti.

Odredbom člana 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa je propisano da se na osnovu pravnog posla, pravo svojine na nepokretnosti stiče upisom u javne knjige ili na drugi odgovarajući način predviđen zakonom. Tužioci AA i VV su imali pravni osnov za sticanje prava svojine jer su ugovorima o poklonu zaključenim sa svojim ocem BB u decembru 2013. godine stekli pravo za upis u javne knjige da su postali vlasnici nepokretnosti. Međutim, to pravo nisu iskoristili, te nisu ni postali vlasnici, budući da je za sticanje vlasništva neophodno da njihovo pravo bude upisano u javne knjige (član 33. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa). Iz tog razloga je zaključak drugostepenog suda da je tužiocima dovoljan ugovor o poklonu kao pravni osnov i da to predstavlja pravo svojine koje sprečava izvršenje na nepokretnosti, u suprotnosti sa napred navedenim odredbama materijalnog prava. Poklonoprimci, ovde tužioci AA i VV nisu nikada podneli zahtev za upis prava svojine na stanovima koji su im poklonjeni kao ni parcele na kojoj se zgrada nalazi, pa je njihov otac i dalje ostao vlasnik parcele koja je predmet prinudnog izvršenja (a zgrada sa dva stana koja je na toj parceli sazidana nije nikada ni bila uknjižena).

Tuženi, poverilac u odnosu na BB se pouzdao u javne knjige katastra nepokretnosti prema kojima je samo BB upisan kao vlasnik predmetne parcele na kojoj je i traženo prinudno izvršenje. Stoga tuženi ne može da snosi posledice zbog tog pouzdanja, kao i svako drugo savesno treće lice, a nemarnost tužilaca koji nisu podneli zahtev za uknjižbu nadležnoj službi za katastar nepokretnosti, ne mogu biti razlog za proglašenje rešenja o izvršenju, nedopustivim. Zato je neosnovan zahtev ovih tužilaca kojim se traži da se utvrdi da je izvršenje na spornoj nepokretnosti nedopušteno, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud. Ne mogu se prihvatiti ni razlozi drugostepenog suda da su tužioci AA i VV savesni držaoci vangruntovnih stanova zbog kojih je sprovođenje prinudnog izvršenja na parceli na kojoj se zgrada nalazi nedopustivo, zato što su ovi tužioci, deca dužnika BB (koji je zaključio ugovor o kreditu sa tuženim na iznos od 117.000 evra), te je prilikom zaključenja ugovora o poklonu njihov otac znao za dug prema tuženoj banci, a i tužiocima je ta činjenica morala biti poznata, ali su ipak zaključili besteretni ugovor kojim se njihov otac lišava nepokretnosti i time osujećuje prava poverioca u naplati duga.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tuženog osnovana, pa je odlučio kao u izreci na osnovu člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Kako je revident uspeo u revizijskom postupku pripada mu i pravo na naknadu troškova revizijskog postupka po troškovniku koji je opredelio, a to je iznos od 12.000,00 dinara za sastav revizije, za taksu na reviziju 6.040,00 dinara i za taksu na revizijsku presudu 9.060,00 dinara, što sve ukupno čini 27.640,00 dinara. Troškovi postupka su dosuđeni na osnovu člana 165. stav 2, 153. stav 1, 154. i 163. Zakona o parničnom postupku, te na osnovu tarifnog broja 16. Tarife o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 121/12), te prema tarifnom broju 1. tačka 5. i broj 2. tačka 11. Taksene tarife Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 28/94... 106/15, 95/18).

Tužilac BB je nepotrebno podneo odgovor na reviziju i tražio troškove te parnične radnje zato što tuženi nije izjavio reviziju u odnosu na njega jer je njegov tužbeni zahtev pravnosnažno odbijen.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić