.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 3962/2020
11.02.2021. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: dr Dragiše B. Slijepčevića, predsednika veća, Jasmine Stamenković i dr Ilije Zindovića, članova veća, u parnici tužioca Čedomira Mihajlovića iz Leskovca, čiji je punomoćnik Milorad Marjanović, advokat iz Leskovca, protiv tužene Ljubinke Mitić – sada Cvetković (rođ. Mihajlović) iz Leskovca, Bobišta, čiji je punomoćnik Zvonimir Stanković, advokat iz Leskovca, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 4824/19 od 11.03.2020. godine, u sednici održanoj dana 11.02.2021. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE kao neosnovana revizija tužioca, izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž 4824/19 od 11.03.2020. godine u stavu II izreke.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P 892/19 od 09.09.2019. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev, pa je obavezana tužena da tužiocu naknadi materijalnu štetu zbog nekorišćenja 1/3 naslednog dela imovine u iznosu od 1.850.000,00 dinara - na ime mesečne zakupnine za garsonjeru u prizemlju i garsonjeru na spratu porodične kuće i u iznosu od 30.142,40 dinara na ime izgubljenih godišnjih prihoda za ekonomsku 2002. i 2003. godinu zbog neobrađivanja 1/3 delova katastarske parcele broj 13020 KO Leskovac. U stavu drugom izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 90.138,00 dinara.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 4824/19 od 11.03.2020. godine, u stavu I izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke u delu u kome je obavezana tužena da plati tužiocu iznos od 30.142,40 dinara na ime izgubljenih godišnjih prihoda za ekonomsku 2002. i 2003. godinu zbog neobrađivanja 1/3 delova katastarske parcele broj 13020 KO Leskovac. U stavu II izreke prvostepena presuda je preinačena u preostalom delu stava prvog izreke na taj način što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tužena da mu naknadi materijalnu štetu zbog nekorišćenja 1/3 naslednog dela imovine u iznosu od 1.850.000,00 dinara - na ime mesečne zakupnine za garsonjeru u prizemlju i garsonjeru na spratu porodične kuće u iznosu od 1.850.000,00 dinara. Preinačena je i odluka o parničnim troškovima, pa je obavezan tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 218.100,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu i to stava II izreke, tužilac je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju iz svih zakonom propisanih razloga.
Ispitujući zakonitost i pravilnost pobijane presude na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 i 55/14), Vrhovni kasacioni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, tužena i njihov brat Petar oglašeni su za naslednike iza majke pok. Zagorke Mihajlović iz Leskovca na po 1/3 porodične kuće na katastarskoj parceli broj 11046 KO Leskovac. Fizička deoba nepokretnosti je izvršena na osnovu pravnosnažnog rešenja Višeg suda u Leskovcu Gž 1063/14 od 06.11.2014. godine, kada je tužiocu pripao u svojinu i državinu zapadni deo stambenog objekta u prizemlju i na spratu (dve garsonjere). Nesporno je da tužilac nije bio u državini kuće, kao i da je tužena u kući živela za života roditelja i nakon njihove smrti sve do 20.04.2006. godine.
Tužilac je smatrao da ga tužena onemogućava u korišćenju zajedničke svojine, te po tom osnovu traži naknadu u vrednosti mesečne zakupnine za dve garsonjere koje su mu pripale nakon fizičke deobe, shodno obračunu sudskog veštaka.
Kod napred utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je izveo zaključak da je tužena bila u isključivoj državini porodične kuće, da je tužilac bio sprečen i onemogućen da koristi svoj suvlasnički deo stvari, te da je tužena u odnosu na njega postupala protivno članu 14. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Po oceni ovog suda, tužena je u obavezi da tužiocu naknadi iznos od 1.850.000,00 dinara na ime naknade štete – izgubljene dobiti na ime zakupnine za period od 01.06.2002. do 31.10.2017. godine.
Drugostepeni sud smatra da se izloženo stanovište ne može prihvatiti, jer iz utvrđenih činjenica proizlazi da je tužena iz predmetne nepokretnosti izašla dana 20.04.2006. godine, da je time državina na kući prestala, pa je samim tim pogrešan zaključak o njenoj isključivoj državini za ceo period utuženja. Drugostepeni sud takođe navodi da tužena nije na bilo koji način onemogućavala tužioca da koristi deo nepokretnosti, pa je pogrešan zaključak prvostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva za isplatu tražene naknade.
Na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud je pravilno primenio relevantne odredbe materijalnog prava iz člana 14. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, kada je doneo preinačavajuću odluku kojom se odbija tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 1.850.000,00 dinara.
Pravilno je primenjeno materijalno pravo iz člana 155. i 189. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, kada je utvrđeno da tužena nije prouzrokovala štetu tužiocu i da samim tim nema mesta dosuđenju naknade u korist tužioca po ovom osnovu. Tužilac je tvrdio da je u spornom periodu bio onemogućen da koristi deo kuće koji mu je pripao po sprovedenom postupku deobe, a naknadu umerava u visini zakupnine dela kuće koji mu je dodeljen deobom i to za period od smrti majke do dana utuženja. Međutim, tužena nikada nije tužioca sprečavala da se koristi ovlašćenjem iz člana 14. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, to jest da uživa pravo držanja i korišćenja stvari u zajedničkoj svojini. Nema dokaza da je tužilac tražio od tužene da mu omogući pristup nepokretnosti u zajedničkoj svojini niti postoje dokazi da mu je to pravo bilo kada uskratila. Sledi da nije dokazano da je tužena preduzela štetnu radnju kojom se povređuje pravo tužioca, kao drugog suvlasnika, što je preduslov kod prouzrokovanja štete. Po oceni revizijskog suda, a u kontekstu izmakle dobiti, ne može se prihvatiti ni stanovište tužioca da šteta odgovara visini zakupa dela kuće koji je nakon deobe pripao tužiocu. Izmakla dobit je uvećanje imovine koje se moglo očekivati po redovnom (uobičajenom) toku stvari. Optimistična očekivanja uvećanja imovine koja nisu zasnovana na realnim parametrima ne mogu se smatrati izmaklom dobiti. U konkretnom slučaju tužilac nije pružio dokaz da je za sporni period pronašao zakupca ili da je na drugi način mogao da ostvaruje dobit od sporne nepokretnosti.
U pogledu navoda revizije da se kao pravni osnov tužbenog zahteva može smatrati i upotreba tuđe stvari u smislu člana 219. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud pravilno obrazlaže da se tužena 20.04.2006. godine iselila iz kuće, kao i da istu nikada nije izdavala u zakup. Kod izloženog, nema mesta zaključku da je tužena koristila deo nepokretnosti tužioca radi ostvarivanja ekonomske koristi.
Na osnovu izloženog, primenom člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, doneta je odluka kao u izreci ove presude.
Predsednik veća - sudija
dr Dragiša B. Slijepčević,s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
