Prema utvrđenom činjeničnom stanju, Tužilaštvo za organizovani kriminal je pred Višim sudom u Beogradu protiv tužioca podiglo dve optužnice: Kts 17-09 od 12.04.2010. godine, kojom je optuženom stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. Krivičnog zakona u sticaju sa krivičnim delom neovlašćeno korišćenje i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakona i Kts 17-09 od 06.08.2010. godine kojom mu je stavljeno na teret izvršenje produženog krivičnog dela pranja novca iz člana 231. stav 4. u vezi stavova 2. i 1. i u vezi sa članom 61. Krivičnog zakona. Predstavnici državnih organa su tokom 2010. godine u medijima iznosili informacije povodom pokretanja istrage protiv tužioca i podizanja optužnice, privremenog oduzimanja njegove imovine stečene krivičnim delom, pretnjama upućenim najvišim državnim funkcionerima i podizanju mera njihovog obezbeđenja. Objavljeni tekstovi sadrže i brojne navode o organizovanom kriminalu kao društveno opasnoj pojavi i navode o potencijalnoj sprezi pojedinih, neimenovanih, političara i državnih funkcionera sa organizovanim kriminalom.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom članova 46. i 51. Ustava Republike Srbije, člana 6. stav 1. i 2. Zakona o policiji, člana 2. stav 1. i 4. Zakona o pristupu informacijama od javnog značaja i člana 172. Zakona o obligacionim odnosima odbio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, informacije koje su poticale od predstavnika državnih organa, objavljene u medijima od januara 2010. godine, ticale su se izveštavanja javnosti o radnjama i merama preduzetim radi suzbijanja trgovine narkoticima, sprečavanju upliva kapitala stečenog vršenjem krivičnih dela u legalne tokove, oduzimanja tako stečene imovine i razlozima pojačanih mera obezbeđenja predstavnika državne vlasti, što je inače ustavna i zakonska obaveza predstavnika državne vlasti prema građanima. Zbog toga, po shvatanju prvostepenog suda, nema nezakonitog i nepravilnog rada državnih organa kao osnova za odgovornost tužene države u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, pri čemu je uzeto u obzir i to da se protiv tužioca vode dva krivična postupka i da javnost ima opravdan interes da zna o svim radnjama preduzetim radi suzbijanja kriminala. Iz tih razloga, ne može se nadležna vlast sprečiti da javnost obaveštava o istrazi, uz neophodnu obazrivost kako bi se ispoštovala pretpostavka nevinosti, s`tim da se organi tužene ne mogu smatrati odgovornim za postupke štampe, odnosno novinske natpise i komentare koji nadmašuju zvanične izjave i saopštenja predstavnika državne vlasti.

Drugostepeni sud je prihvatio izložene razloge nižestepenog suda i zato odbio žalbu tužioca. Po shvatanju tog suda, da bi postojala povreda ugleda i časti informacija mora imati lezionu sposobnost, odnosno mora postojati prepoznatljivost subjekta informacije i njegova lična pogođenost, pri čemu je neistinitost informacije ključna jer se samo neistinitom informacijom može povrediti ugled i čast. U ovom slučaju drugostepeni sud smatra pravilnim zaključak nižestepenog suda da su izjave državnih funkcionera, date medijima u vršenju njihove Ustavne i zakonske obaveze prema građanima, takve da nema nezakonitog i nepravilnog rada jer javnost ima opravdan interes da zna o svim preduzetim radnjama koje se tiču suzbijanja organizovanog kriminala. Iz ovih razloga, nalazeći da tužilac nije ni dokazao da navodi u iskazima državnih funkcionera imaju lezionu sposobnost, s`obzirom da sami po sebi ne vređaju njegovu ličnost već govore o iskustvu i dešavanjima koje se odnose na njega i krivična dela za koja je osumnjičen, drugostepeni sud je zaključio da je pravilno odlučeno o postavljenom tužbenom zahtevu.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se revizijom tužioca ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava koja ima za posledicu nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

Tužilac je podnetom tužbom tražio naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede prava ličnosti. Tužbeni zahtev zasnovao je na tvrdnji da su pojedini državni funkcioneri, izjavama datim u medijima, prekršili pretpostavku njegove nevinosti.

Odredbom člana 6. stav 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda predviđeno je da svako ko je optužen za krivično delo mora se smatrati nevinim dok se ne dokaže njegova krivica na osnovu zakona.

Ova odredba sprečava prevremeno proglašenje krivice od strane bilo kog javnog zvaničnika, iznetom u izjavama štampi o krivičnoj istrazi ili krivičnom postupku koji je u toku (Allenes de Ribermont protiv Francuske). Od vlasti se očekuje diskrecija i obazrivost kada informišu javnost o krivičnim istragama koje su u toku, da bi se sprečile izjave o krivici koje mogu podstaći javnost da poveruje u krivicu osumnjičenih i time prejudicirala ocena činjenica od strane nadležnih sudova. Formulacija sporne izjave mora predstavljati nespornu izjavu o krivici da bi se na osnovu nje otvorilo pitanje po označenoj odredbi (Butkevičijus protiv Litvanije i Gutsanovi protiv Bugarske).

Garancija pretpostavke nevinosti sadržana je i u članu 34. stav 3. Ustava Republike Srbije kojim je propisano da se svako smatra nevinim za krivično delo dok se njegova krivica ne utvrdi pravnosnažnom odlukom suda.

U konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi su ocenu izjava državnih funkcionera datih medijima sveli na uopštene razloge o opravdanom interesu javnosti da sazna činjenice o radnjama i merama koje država preduzima u suzbijanju organizovanog kriminala. Međutim, sudovi nisu posebno cenili izjave državnih zvaničnika o narko klanu AA čija je primarna delatnost švercovanje narkotika i pranje novca, i s`tim u vezi ocenili da li su iste otišle dalje od pukog saopštavanja informacija ili su u javnosti stvorili utisak da je tužilac „vođa“ grupe organizovane za vršenje krivičnih dela, u vreme kada je krivični postupak pokrenut protiv tužioca bio u žiži javnosti. Na ovaj propust prvostepenog suda tužilac je ukazivao i žalbom, ali ti njegovi navodi nisu posebno cenjeni u drugostepenom postupku sa aspekta povrede prava ličnosti kršenjem pretpostavke nevinosti tužioca. Zbog toga su osnovani i navodi revizije o nedovoljno obrazloženoj sudskoj odluci i učinjenoj bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 396. stav 1. ZPP učinjenoj u drugostepenom postupku.

Iz navedenih razloga, nižestepene presude su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će, uvažavajući standarde izražene u odlukama Evropskog suda za ljudska prava donetim po predstavkama zbog povrede člana 6. stav 2. Evropske konvencije, podrobnom analizom izjava državnih funkcionera objavljenih u medijima oceniti da li je istima povređena pretpostavka nevinosti tužioca, i da li je zbog toga došlo do povrede nekog njegovog ličnog prava i trpljenja duševnih bolova koji svojim intenzitetom i dužinom trajanja opravdavaju dosuđivanje pravične novčane naknade.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić