Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 55/14), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP na koju se neosnovano ukazuje u reviziji. Neosnovano je revizijsko ukazivanje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, jer je drugostepeni sud imao u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja i činjenično stanje koje je utvrđeno u postupku pred prvostepenim sudom, a za svoju odluku je dao obrazložene i jasne razloge.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, pok. ĐĐ, biv. iz sela ..., je otac tužioca i sada pok. DD, koji je otac tuženih VV i GG, a stric tuženog BB. Sada pok. ĐĐ je sa sinom DD zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju overen kod Opštinskog suda u Lebanu R 799/83 od 04.01.1984. godine, čiji je predmet bila pokretna i nepokretna imovina koju je isti posedovao u vreme zaključenja ugovora, među kojim su i sporne parcele. Između njih je zaključen i ugovor o poklonu overen kod Opštinskog suda u Lebanu Ov. .../... od 31.03.1989. godine, u kome je predmet ugovora bila sva nepokretna imovina iz prethodno zaključenog ugovora o doživotnom izdržavnju. DD je marta 2003. godine doživeo moždani udar i oslepeo, zbog čega nije mogao više da brine o ocu, pa je pozvao tužioca da nastavi da se brine o ocu, pok. ĐĐ i da ga izdražva i dovede kod sebe u .... Zbog promenjenih okolnosti pok. ĐĐ je sa tužiocem zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju overen kod Opštinskog suda u Lebanu R 77/03 od 30.06.2003. godine, a predmet ugovora bila je sva nepokretna imovina koja je bila predmet ugovora o doživotnom izdržavanju i ugovora o poklonu. Pok. DD je sa tuženim BB, zaključio ugovor o kupoprodaji nepokretnosti overen kod Opštinskog suda u Požarevcu Ov.br. .../... od 12.08.2003. godine, a predmet prodaje su bile nepokretnosti iz ugovora o doživotnom izdržavanju i ugovora o poklonu zaključenim sa pok. ĐĐ. Nakon što je tužilac u jesen 2003. godine izorao njivu na k.p. .../..., tuženi BB je koji je do tada bio u državini parcele vodio je parnicu protiv tužioca radi smetanja državine i uspeo u istoj, posle čega je tužilac prestao s korišćenjem parcele, kao i druge dve parcele koje su predmet tužbenog zahteva. Pok. ĐĐ je inicirao parnicu za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju i raskid ugovora o poklonu sa pok. DD nakon promenjenih okolnosti, posle smrti pok. ĐĐ tužilac je preuzeo parnicu, a presudom Osnovnog suda u Leskovcu, Sudske jedinice u Lebanu od 14.11.2011. godine i Apelacionog suda u Nišu od 31.05.2012. godine raskinuti su ugovor o doživotnom izdržavanju i ugovor o poklonu.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev zaključujući da je predmetn ugovor o kupoprodaji nepokretnosti ništav u smislu odredbe člana 103. ZOO kao protivan prinudnim propisima, jer je predmet kupoprodaje bila imovina koja nije bila svojina prodavca, sada pok. DD, već svojina njegovog oca, koji je u vreme zaključenja ugovora o kupoprodaji već raspolagao nepokretnošću ugovorom o doživotnom izdržavanju u korist tužioca, dok je ugovor o poklonu bio pravnosnažno raskinut.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev, zaključujući da je prvostepeni sud na pravilno utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio materijalno pravo zaključujući da predmetni ugovor o kupoprodaji koji je zaključen između oca tuženih VV i GG, sada pok. DD kao prodavca i tuženog BB kao kupca od 12.08.2003. godine nije ništav pravni posao, jer nije protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima, shodno odredbama člana 103. stav 1. ZOO, člana 3. stav 1. Zakona o osnovama svojinskoprvnih odnosa i odredbe člana 194. stav 1. Zakona o nasleđivanju. Našao je da je u vreme zaključenja predmetnog ugovora o kupoprodaji prodavac DD bio vlasnik nepokretnosti na osnovu tada punovažnog ugovora o poklonu na osnovu koga se i knjižio u zemljišnim knjigama, odnosno stekao pravo svojine u smislu člana 20. i 33. Zakona osnovama svojinsko pravnih odnosa, i kao vlasnik mogao svojom imovinom slobodno da raspolaže, a okolnost što je sudskom presudom navedeni ugovor o poklonu kasnije raskinut zbog osiromašenja poklonodavca čime je otpao osnov sticanja svojine na predmetnim nepokretnostima, je bez značaja za pravnu važnost raspolaganja poklonoprimca poklonjenom imovinom koje je učinjeno pre toga, budući da posledica raskida ugovora proizvode pravna dejstva od momenta utvrđenja raskida, ubuduće, odnosno nemaju retroaktivno dejstvo.

Odredbom člana 20. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa propisano je da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem, a odredbom član 33. istog zakona da se na osnovu pravnog posla pravo svojine na nepokretnost stiče upisom u javnu knjigu ili na drugi odgovarajući način određen zakonom. Prema odredbi člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima je ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev kao neosnovan, zaključujući da nisu ispunjeni uslovi za utvrđenje ništavosti spornog ugovora o kupoprodaji. Suprotno revizijskim navodima, pravilan je i zaključak da nije od uticaja okolnost što je ugovor o doživotnom izdržavanju sa tužiocem zaključen ranije od ugovora o kupoprodaji, jer ugovor o doživotnom izdržavanju proizvodi pravno dejstvo tek nakon smrti primaoca izdržavanja, a ni okolnost što je pok. ĐĐ podneo tužbu za raskid ranije zaključenih ugovora sa sinom DD nije od uticaja na savesnost tuženog BB kao kupca koji je prema načelu pouzdanja u zemljišne knjige bio savestan. Okolnosti postojanja uslova za raskid ugovora mogu biti od značaja samo u pogledu savesnosti poklonoprimca, a ne i na savesnost kupca. Pobijani ugovor o kupoprodaji koji je zaključen 2003. godine egzistirao je mnogo ranije pre perioda kada su raskinuti ugovor o doživotnom izdržavanju i ugovor o poklonu.

Suprotno revizijskim navodima to što je kasnije otpao pravni osnov sticanja svojine, raskidom ugovora o poklonu, ne može biti od uticaja na savesnost tuženog BB, koji je stekao svojinu od vlasnika i koji se nalazi u državini, jer bi se drugačijim tumačenjem kršilo načelo savesnosti, poštenja i pouzdanja u javne knjige, a savesno lice ne može snositi štetne posledice na osnovu tog pouzdanja takođe. I po oceni Vrhovnog kasacionog suda, treće savesno lice ne može trpeti štetne posledice kasnijeg raskida ugovora o poklonu već to može biti od uticaja samo u odnosu na pok. DD, odnosno njegove naslednike. Donošenjem drugačije odluke bili bi povređeni načelo savesnosti i poštenja i načelo pouzdanja savesnog lica u javne knjige, te bi bilo ugroženo i pravo savesnog lica na mirno uživanje imovine iz člana 58. Ustava Republike Srbije i člana 1. dodatnog Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. S obzirom na izneto, neosnovani su navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić