Imajući u vidu različitu sudsku praksu u istoj pravnoj situaciji, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi iz člana 404. Zakona o parničnom postupku da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom, pa je radi potrebe ujednačavanja sudske prakse doneo odluku kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pravilnost pobijane presude u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, između tužilje kao korisnika kredita i tužene Vojvođanske banke zaključen je ugovor o gotovinskom kreditu bez valutne klauzule dana 30.11.2017. godine kojim ugovorom je tužilji kao korisniku odobren kredit u iznosu od 1.100.000,00 dinara sa rokom otplate od 72 meseca sa godišnjom nominalnom kamatnom stopom od 8,66% od dana puštanja kredita u korišćenje koja je promenljiva, dok efektivna kamatna stopa iznosi 9,83%. Ugovorom je u članu 5. pod 5.1. regulisano da korisnik kredita ima obavezu da plati fiksnu naknadu za obradu kreditnog zahteva u iznosu od 22.000,00 dinara, a pod 5.2. korisnik kredita ima obavezu da plati troškove koji se odnose na dve blanko menice u iznosu od 100,00 dinara i za izveštaj kreditnog biroa 246,00 dinara, da su sastavni delovi ovog ugovora izjava o načinu otplate obaveza za koji se korisnik kredita opredeljuje obavezni elementi ugovora, plan otplate kredita i izjava kojom korisnik kredita potvrđuje da je upoznat i prihvata internu metodologiju banke o kategorizaciji klijenta. Prilog – obavezni elementi ugovora sadrži sve elemente ugovora kao i odredbu pod tačkom 3. troškovi kredita u kojoj je navedena visina godišnje nominalne kamatne stope 8,66% koja je promenljiva, visina efektivne kamatne stope u visini od 9,83%, naknada za realizaciju kredita od 22.000,00 dinara i menica 100,00 dinara. Naknadu u visini od 22.000,00 dinara tužilja je platila tuženoj 30.11.2007. godine na dan potpisivanja ugovora i puštanja kredita na korišćenje, a ista je obračunata kroz efektivnu kamatnu stopu. Prethodnog dana 29.11.2017. godine tužilja je primila ponudu tužene banke u kojoj su sadržani vrsta i visina svih naknada i drugih troškova koji padaju na teret korisnika kredita, a između ostalih i troškovi obrade kreditnih zahteva u visini 22.000,00 dinara, troškovi blanko menice 100,00 dinara i izveštaj kreditnog biroa 246,00 dinara. Tužena Vojvođanska banka u svom poslovanju primenjuje opšte uslove poslovanja sa fizičkim licima – građanima, a kojim uslovima su u članu 34. regulisane naknade koje banka obračunava i naplaćuje za izvršene usluge klijentima banke koje naknade i troškovi mogu biti fiksni i promenljivi i definisani su ugovorom, a čija se visina utvrđuje na osnovu tarife naknada za usluge fizičkim licima – građanima.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužilje i utrdio da je ništava odredba člana 5. stav 1. tačka 1. ugovora o kreditu o plaćanju naknade za obradu kreditnog zahteva i obavezao tuženu da tužilji isplati navedeni novčani iznos.

Po oceni drugostepenog suda, banka je postupala u skladu sa Zakonom o obligacionim odnosima, Zakonom o zaštiti korisnika finansijskih usluga, obavestila je tužilju o svim naknadama i troškovima koje terete zaključeni pravni posao, pa nema uslova za utvrđenje ništavosti ove odredbe u smislu člana 103. ZOO jer tužena nije postupala u suprotnosti sa prinudnim propisom, javnim poretkom ili dobrim običajima niti je tužilja kao ugovorna strana ponašanjem tužene bila dovedena u zabludu u pogledu troškova koji prate zaključenje navedenog ugovora.

Stanovište drugostepenog suda nije pravilno.

Po odredbi člana 103. stav 1. ZOO ugovor je ništav ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima i to ako cilj povređenog pravila ili zakon ne upućuju na nešto drugo. Na ništavost se po odredbi člana 109. ZOO pazi po službenoj dužnosti.

Načelo savesnosti i poštenja je opšte pravilo koje treba da odredi pristup i ponašanje banke - davaoca kredita i predstavlja njenu zakonsku obavezu zasnovanu na odredbi člana 12. ZOO koja obavezuje učesnike da se pri zasnivanju obligacionih odnosa i ostvarivanju prava i obaveza iz tih odnosa pridržavaju principa poštenog prometa. Ugovor o kreditu po svojoj pravnoj prirodi je posebna vrsta ugovora po pristupu. Ali, kod ovakvih ugovora sloboda pregovaranja i ugovaranja nije potpunosti isključena, pošto su visina kredita, rokovi i način vraćanja, pa i sredstva obezbeđenja rezultat pregovora i ugovaranja. Upravo zbog toga korisniku kredita moraju biti dostupni svi ekonomski efekti kreditnog zaduživanja. Ako su tim povodom učinjeni propusti doveli do konstituisanja nepravičnih ugovornih odredbi na štetu tužioca i nepoštovanja osnovnih načela obligacionog prava iz člana 12, 15. i 16. ZOO isti se moraju ceniti kod odlučivanja o zahtevu za ništavost ugovora.

Tumačenjem člana 1065. ZOO proizlazi da prilikom zaključenja ugovora o kreditu, nije isključena mogućnost banke da obračunava druge troškove povodom kreditnih usluga. Pravo banke da obračunava određene troškove povodom zaključenja ugovora o kreditu proizlazi i iz člana 43. Zakona o bankama koji je važio u vreme zaključenja spornog ugovora o kreditu, a kojim je predviđena mogućnost jedinstvenog načina obračuna i objavljivanja troškova, kamata i naknada bankarskih usluga. Ovo pravo banke je propisano i podzakonskim aktima i to Odlukom Narodne banke Srbije o uslovima i načinu obračuna efektivne kamatne stope i izgledu i sadržini obrazaca koji se uručuju korisniku („Sl. glasnik RS broj 65/11). Tačkom 5. određeno je da ponuda banke koja se odnosi na kredite koji se odobravaju treba da jasno i nedvosmisleno sadrži podatke koji se uključuju u obračun efektivne kamatne stope i to visinu nominalne kamatne stope, iznos naknada i troškova koje banka obračunava klijentu i iznos naknade i troškova koji su poznati na dan obračuna. Ponuda banke treba da sadrži i podatke koji se ne uključuju u obračun efektivne kamatne stope i to kriterijume za revalorizaciju i za indeksiranje kredita, troškove koji nisu poznati na dan obračuna a mogu nastati u toku realizacije ugovora o kreditu, troškove procene vrednosti nepokretnosti pokretnih stvari, premije osiguranja ili druge naknade, troškove upisa u registar kod nadležnih organa, troškove pribavljanja izvoda iz zemljišnih knjiga, troškove pribavljanja uverenja, troškove kreditnog biroa i druge troškove. Tačkom 12. navedene odluke propisano je da je banka dužna da korisniku kredita pre zaključenja ugovora uruči ponudu sačinjenu na odgovarajućem obrascu koji obuhvata troškove kredita i visinu efektivne kamatne stope. U tački 13. je predviđena obaveza banke da se korisniku kredita uz zaključeni ugovor uruči pregled obaveznih elemenata ugovora na odgovarajućem obrascu koji sadrži troškove kredita i visinu efektivne kamatne stope.

U ovom slučaju, kako je to pravilno zaključio prvostepeni sud, tužena nije troškove obrade kredita uključila u efektivnu kamatnu stopu već ih je odredila u fiksnom iznosu od 22.000,00 dinara i naplatila ih mimo efektivne kamatne stope, iako su ti troškovi obrade kredita bili poznati prilikom njihovog obračuna, čime je tužena postupala suprotno citiranoj odluci Narodne banke Srbije. Banka ima pravo da svoje kreditne usluge naplaćuje kroz kamatnu stopu kao cene za korišćenje njenih usluga koje obuhvata samo stvarne troškove nastale iz kreditnog odnosa, pa samim tim pravo i na troškove naknada bankarskih usluga, ali se ova naplata vrši pod uslovom da je ponuda banke sadržala jasne i nedvosmislene podatke o troškovima kredita i od čega se isti sastoje, kako korisnik kredita ne bi bio doveden u zabludu o kojim troškovima je reč, što je i pravni stav Vrhovnog kasacionog suda od 22.05.2018. godine. S obzirom da nije izvršena specifikacija troškova, to ovakva ponuda nije imala sve elemente kako bi klijent, ovde tužilja bila potpuno informisana u pogledu navedene naknade, zbog čega je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je citirana odredba ugovora ništava. Usled posledica ništavosti, prema članu 104. Zakona o obligaciom odnosima, tuženi je u obavezi da vrati tužiocu ono što je primio po ništavoj odredbi spornog ugovora o kreditu.

Na osnovu člana 416. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Tužena je obavezana da tužilji naknadi troškove revizijskog postupka i to na ime sastava revizije 12.000,00 dinara, takse na reviziju 5.560,00 dinara i odluku po reviziji 8.340,00 dinara, sve odmereno prema važećoj AT i TT.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić