Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Zorana Hadžića, dr Ilije Zindovića, Gordane Komnenić i Marije Terzić, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Miodrag Janković, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Visoki savet sudstva - Privredni sud u Beogradu, koju zastupa Državno pravobranilaštvo sa sedištem u Beogradu, radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gžrr1 492/23 od 09.10.2024. godine, u sednici održanoj 03.04.2025. godine doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Beogradu Gžrr1 492/23 od 09.10.2024. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE, kao nedozvoljena, revizija tužene izjavljena protiv presude Višeg suda u Beogradu Gžrr1 492/23 od 09.10.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu Gžrr1 492/23 od 09.10.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužene i tužilje i potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr1 175/22 od 04.04.2023. godine u stavu prvom i drugom izreke, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužilje pa je obavezana tužena da tužilji na ime naknade materijalne štete usled povrede prava na suđenje u razumnom roku, isplati iznos od 1.806,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 29.03.2022. godine do konačne isplate, a odbijen je tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je tražila da se tužena obaveže da joj na dosuđeni iznos od 1.806,00 dinara isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 04.01.2002. godine zaključno sa 28.03.2022. godine kao neosnovan. Stavom drugim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr1 175/22 od 04.04.2023. godine pa je obavezana tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 46.800,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana nastupanja uslova za izvršenje pa do isplate. Stavom trećim izreke odbijeni su zahtevi tužilje i tužene za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz odredbi Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Zakona o obligacionim odnosima, Ustava Republike Srbije i Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, citiranih u obrazloženju prvostepene presude, obavezana je tužena da tužilji naknadi imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku, u visini neisplaćenog potraživanja iz radnog odnosa, čija je visina utvrđena rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St 4/02 od 26.02.2003. godine. Ovo zbog toga što postupak stečaja nad stečajnim dužnikom „Beobanka“ a.d. Beograd, pokrenut rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu St 4/02 od 03.01.2002. godine, u kojem je tužilji priznato potraživanje iz radnog odnosa, nije okončan ni nakon donošenja rešenja Privrednog suda u Beogradu R4 St 4884/21 od 17.11.2021. godine, kojim je usvojen prigovor ovde tužilje, utvrđeno da joj je u postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Beogradu pod brojem St 56/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo stečajnom sudiji da u roku od četiri meseca od dana prijema rešenja preduzme sve potrebne mere i radnje u cilju okončanja stečajnog postupka.

Nižestepeni sudovi su, na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, odluku o osnovanosti tužbenog zahteva za naknadu imovinske štete i objektivnoj odgovornosti tužene za dugove preduzeća sa većinskim društvenim (državnim) kapitalom, kakvo je Privredno društvo „Beobanka“ a.d. Beograd, u odnosu na koje tužilja ima novčano potraživanje iz radnog odnosa, doneli u skladu sa sudskom praksom ovog suda, izraženom u presudi Rev 878/2019 od 14.03.2019. godine, donetoj u istovetnom činjenično-pravnom sporu i u skladu sa pravnim stanovištem izraženim u brojnim odlukama Evropskog suda za ljudska prava (Marinković protiv Srbije dana 22.10.2013. godine po predstavci broj 5353/11, Kačapor i drugi protiv Srbije dana 15.01.2008. godine po predstavci broj 2269/06, Crnišanin i drugi protiv Srbije dana 13.01.2009. godine po predstavci broj 35835/05 idr. ) i odlukama Ustavnog suda Republike Srbije (Už 7912/2014 od 09.06.2016. godine; Už 7547/2015 od 26.10.2017. godine i dr. ).

Iz navednog razloga nisu ispunjeni uslovi da se u ovoj parnici prihvati odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, pa je na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011…10/2023, u daljem tekstu: ZPP) Vrhovni sud odlučio kao u stavu prvom izreke ovog rešenja.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi odredbe člana 479. stav 6. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 29.03.2022. godine. Vrednost predmeta spora je iznos od 1.806,00 dinara.

Kako u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe u smislu odredbi člana 468. ZPP, to se radi o sporu male vrednosti u kojem protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija na osnovu odredbe člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednikveća-sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković