Protiv pravnosnažne drugostepene presude u delu kojim nije uspeo sa tužbenim zahtevom, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijene presude u smislu člana 408. ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11 ... 55/14), koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. istog zakona, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, ali da nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti. Bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP nije propisana kao revizijski razlog u smislu člana 407. stav 1. tačka 2. i 3. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kao pripadnik VP ... ... u sastavu JNA kao oružane snage SFRJ, u borbenim dejstvima sa paravojnim formacijama Republike Hrvatske ranjen u reonu sela ..., Opština ... 22.12.1991. godine od gelera mine koji mu je povredio desno koleno, usled čega je zadobio teške telesne povrede sa trajnim posledicama. Pre odlaska u vojsku tužilac je bio u radnom odnosu u preduzeću „...“ u ..., na poslovima održavanja ... . Posle povređivanja radio je u preduzeću „...“ u ..., na poslovima ... od 1996. godine do 2005. godine, kada je dobio otkaz zbog tehnološkog viška. Tužiocu je priznato svojstvo ratnog vojnog invalida šeste grupe sa 60% invaliditeta i po tom osnovu od 01.05.1995. godine, ostvaruje pravo na ličnu invalidninu i ortopedski dodatak. Tužena je, po presudi Drugog opštinskog suda u Beogradu, obeštetila tužioca za nematerijalnu štetu nastalu u vezi sa istim događajem. Prihvatajući nalaz i mišljenje sudskog veštaka medicine rada sud je utvrdio je da kod tužioca povreda desnog kolena uslovila smanjenje radne sposobnosti za poslove fizičkog radnika na poslovima ... koje je tužilac obavljao u preduzeću „...“ u ..., od 08.08.1989. do 27.08.1991. godine. Nakon ranjavanja bio je u radnom odnosu u preduzeću „...“ AD iz ... gde je obavljao poslove ..., u periodu od 20.09.1996. godine do 08.02.2005. godine (kada je dobio otkaz zbog tehnološkog viška) i primao zaradu sa umanjenom radnom sposobnošću. Iz nalaza i mišljenja sudskih veštaka medicine rada i specijaliste neurohirurgije utvrđeno je da je radna sposobnost tužioca umanjena 35% trajno i da sa preostalom radnom sposobnošću tužilac ne može da obavlja poslove koje je obavljao pre ranjavanja, te da je ranjavanje neposredni uzrok umanjenja tužiočeve radne sposobnosti. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđen je iznos razlike između pune vrednosti zarade koju bi prema svom zanimanju i kvalifikaciji tužilac primao da nije bilo štetnog događaja i iznosa zarade koji je zarađivao u periodu od 20.09.1996. do 08.02.2005. godine, kao zaposleni u „...“ iz ... u iznosu od 29.034,22 dinara i taj iznos označio kao visinu buduće mesečne rente. Veštak je radi izračunavanja izgubljene zarade usled ranjavanja tužioca uzeo prosečnu zaradu u Republici ... u odnosu na zaradu koju je ostvarivao u preduzeću „...“ u ..., pa je štetu koju je u utuženom periodu tužilac pretrpeo u vidu izgubljene zarade umanjio za iznos isplaćenih zarada u navedenom periodu.U periodu od 21.12.1991. godine do 31.08.2017. godine kao dana veštačenja ukupna visina izgubljene zarade iznosi 3.355.846,60 dinara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da je tužena kao pravni sledbenik SFRJ u smislu člana 60. i 63. Ustavne povelje Državne zajednice Srbija i Crna Gora i člana 218. stav 2. Zakona o službi u oružanim snagama, objektivno odgovorna za štetu koju je tužilac pretrpeo kao pripadnik teritorijalne odbrane ... pod komandom JNA, pa je dužna da mu ovu materijalnu štetu u visini izgubljene zarade nadoknadi na osnovu članova 173, 174, 188 i 195. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), za traženi period od 21.12.1991. godine do 31.08.2017. godine u utvrđenom iznosu 3.355.846,60 dinara i da mu plaća mesečnu rentu u iznosu od 29.034,22 dinara počev od 01.09.2017. godine. Ocenio je i da tužiočevo potraživanje nije zastarelo, zaključivši da je tužiocu prouzrokovana šteta izvršenjem krivičnog dela oružane pobune iz člana 124. KZ SFRJ, za koje je propisan rok zastarelosti krivičnog gonjenja od 15 godina, pa se i rok zastarelosti naknade štete ceni shodno članu 377. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima-ZOO. U konkretnom slučaju, navedeni rok zastarelosti nije protekao, jer se štetni događaj dogodio 22.12.1991. godine, a tužba za naknadu štete je podneta 22.12.2006. godine.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca za izgubljenu zaradu u pretežnom delu i za rentu u celosti.

Prema odredbi čl. 195. st. 1. ZOO onaj ko drugome nanese telesnu povredu ili mu naruši zdravlje, dužan je da naknadi troškove oko lečenja i druge potrebne troškove u vezi sa tim, kao i zaradu izgubljenu zbog nesposobnosti za rad za vreme lečenja. Pod zaradom se podrazumeva svaka imovinska korist koja se postiže radom od svake delatnosti koja donosi izvesne prihode. Stavom 2. citirane odredbe propisano je da ako povređeni zbog potpune ili delimične nesposobnosti za rad gubi zaradu ili su mu potrebe trajno povećane ili su mogućnosti njegovog daljeg razvijanja i napredovanja uništene ili smanjene, odgovorno lice je dužno da plaća povređenom određenu novčanu rentu kao naknadu za tu štetu. To dalje znači da se izgubljena zarada ispoljava u vidu gubitka zbog nemogućnosti povređenog da ostvari prihode koje je ostvarivao do povređivanja, a zbog posledica povrede to više ne može da čini. Zbog toga oštećeni ima pravo da zahteva potrebno obezbeđenje za isplatu rente osim ako to prema okolnostima slučaja ne bi bilo opravdano (član 188. stav 3. ZOO).

Pravilno je drugostepeni sud zaključio da tužiocu ne pripada naknada materijalne štete zbog izgubljene zarade ( pa potom rente) za pobijani period od marta 2005. godine do avgusta 2017. godine, tražena zato što je kod tužioca utvrđeno umanjenje radne sposobnosti. Ovo iz razloga što tužilac u relevantnom periodu nije ni bio u radnom odnosu, pa ne postoji stvarna šteta izražena u napred navedenoj negativnoj razlici. U tom periodu on nije bio radno angažovan i nije ni ostvarivao zaradu, pa se ne može zaključiti da je ista bila umanjena. Pored toga, ne postoji ni uzročno-posledična veza između ranjavanja 1991. godine i umanjenja tužiočeve zarade, budući da tužilac nije dokazao da je otkaz dobio iz razloga koji se odnosi na njegovu umanjenu radnu sposobnost. Takođe, ne pripada mu tražena naknada štete s obzirom da se tužilac od 2005. godine nalazi na evidenciji tržišta rada (dobio je otkaz kao tehnološki višak) kao nezaposleno lice, pa nisu ispunjeni uslovi za primenu odredbe člana 195. ZOO.

Ostalim navodima revizije se osporava utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Pravilna je odluka drugostepenog suda o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbi članova 153. i 165. ZPP.

Iz navedenih razloga Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić