U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda odredaba parničnog postupka učinjenih pred drugostepenim sudom iz člana 374. stav 1. ZPP na koje se u reviziji neosnovano ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P2 1909/17 od 26.05.2022. godine razveden je brak parničnih stranaka, a njihovo zajedničko maloletno dete VV, rođen 2012. godine, poveren je majci, ovde tužilji na samostalno vršenje roditeljskog prava, te je istom presudom uređen način izdržavanja maloletnog deteta i način održavanja ličnih odnosa deteta sa njegovim ocem, ovde tuženim. Rešenjem prvostepenog suda od 04.08.2020. godine određena je privremena mera kojom je zabranjeno tuženom uznemiravanje tužilje lično, telefonom i pismeno, koje je rešenjem drugostepenog suda preinačeno u delu trajanja mere zaštite i određeno da će mera trajati godinu dana, počev od 04.08.2020. godine. Prema izveštaju Gradskog centra za socijalni rad – Odeljenje Novi Beograd od 22.07.2020. godine među roditeljima maloletnog deteta, parničnim strankama, značajno je narušena komunikacija, što dovodi do čestih nesporazuma, usled čega su oni upućeni u savetovalište. Tuženi, pokušavajući da kontroliše situaciju stavlja svoju potrebu za kontrolom ispred potrebe deteta, a majka usled nemoći i ugroženosti da kontroliše tu situaciju obaveštava organ starateljstva ponavljajući iste sadržaje problema (problemi sa zdravljem deteta, nesporazumi tokom vanrednog stanja). Prema nalazu i mišljenju Gradskog centra za socijalni rad, Odeljenje Novi Beograd od 08.11.2022. godine i dopunskog izjašnjenja od 07.03.2023. godine, između roditelja maloletnog deteta postoji visoko konfliktni odnos koji ugrožava njihovu međusobnu roditeljsku saradnju i komunikaciju, a maloletno dete je potpuno involvirano u roditeljski konflikt. Roditelji se međusobno optužuju za neadekvatno roditeljsko ponašanje, radi se o visokonfliktnim odnosima, pa u konkretnom slučaju nije celishodno određivanje mere zaštite od nasilja u porodici, jer nisu konstatovani indikatori nasilja. Majka nije u stanju da definiše mere zaštite od nasilja, a u tu svrhu se vraća na vreme kada je dete bilo kod oca i vraćeno joj je uz pomoć sudskih izvršitelja, za aktuelne probleme sa detetom, otpor koje dete ima prema njoj okrivljuje oca, dok sa druge strane otac optužuje majku da ne viđa dete po presudi, da ga ne obaveštava o zdravstvenom stanju deteta i posetama kod psihijatra i psihologa. Predlog je da se oba roditelja upozore da ne uznemiravaju dete. Maloletni VV je privržen roditeljima, priznao je da želi da „usreći“ roditelje i da svakom priča sve najgore o onom drugom, te je dete potpuno utrougljeno u dugogodišnji roditeljski konflikt i postalo je manipulativno, pri čemu maloletni VV negira bilo kakvo prisustvo nasilja od strane oca.

Primenjujući materijalno pravo na ovako utvrđeno činjenično stanje, drugostepeni sud je odbio tužbeni zahtev tužilje zaključujući da tužilja u smislu člana 231. ZPP nije dokazala da se ponašanje tuženog može okarakterisati kao nasilje nad tužiljom i maloletnim detetom, jer se u konkretnom slučaju radi o ozbiljno i trajno poremećenim partnerskim odnosima u kome obe stranke pokazuju veliki stepen netolerancije, netrpeljivosti i verbalnih akata, a tužilja nije dokazala da je tuženi izvršio nasilje prema njoj i njihovom zajedničkom maloletnom detetu.

Po oceni Vrhovnog suda, stanovište drugostepenog suda je pravilno, a revizijom se neosnovano ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Nasilje u porodici definisano je odredbom člana 197. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“ br. 18/05, 72/11 – dr.zakon i 6/15), tako što je stavom prvim, određeno da se pod nasiljem u porodici podrazumeva ponašanje kojim jedan član porodice ugrožava telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo drugog člana porodice, dok su u stavu drugom istog člana zakona, navedeni karakteristični vidovi nasilja, (imenovani oblici nasilja), ali uz određenje da se nasiljem u porodici smatra i svako drugo drsko, bezobzirno i zlonamerno ponašanje koje jedan član porodice ispoljava prema drugom članu porodice (neimenovani oblici nasilja).

U konkretnom slučaju tužilja osim sopstvenih navoda nije dokazala drugim dokaznim sredstvima da su u ponašanju tuženog prisutni elementi nasilja, kako u odnosu na nju, tako i u odnosu na maloletno dete, te nije neophodno određivanje predložene mere zaštite od nasilja u porodici prema tuženom u ovom slučaju. Ponašanje tuženog prema tužilji i maloletnom detetu nije takvo da im ugrožava telesni integritet, duševno stanje i spokojstvo, dok sa druge strane tužilja nije bila ni u stanju da opiše i definiše postupke tuženog koji predstavljaju psihičko i fizičko nasilje, već postojeće probleme koje ima kao roditelj i svaki postupak tuženog prikazuje kao psihičko nasilje, što je njen subjektivni doživljaj, ali nije dokaz da to ponašanje objektivno predstavlja nasilje u porodici.

Nasilje u porodici podrazumeva takvo ponašanje jednog člana porodice koje je dominantno i nadmoćno u odnosu na drugog člana porodice, tako da se ovaj oseća ugroženo i nemoćno. U konkretnom slučaju između tužilje, maloletnog deteta i tuženog ne postoji odnos žrtva – nasilnik. Tužilja nije dokaza da su ona i maloletno dete ugroženi u odnosu na tuženog, budući da obe parnične stranke ispoljavaju neprijateljsko ponašanje jedna prema drugoj, a tužilja nije u mogućnosti da precizno identifikuje oblik nasilja. Svrha izricanja mere od zaštite nasilja u porodici sastoji se u ograničenju i privremenoj zabrani održavanja ličnih odnosa nasilnika sa žrtvom nasilja, kako bi se njihovom primenom sprečilo ponovno izvršenje nasilja i obezbedila nužna zaštita fizičkog i psihičkog integriteta, zdravlje i lična bezbednost člana porodice izloženom nasilju. Tužilja, niti njihovo maloletno dete nije izloženo nasilju od strane tuženog, s obzirom da sa njegove strane nije bilo nasilničkog ponašanja. U toj situaciji određivanje mere zaštite od nasilja u porodici na način kako je to tužilja tužbom predložila nije potrebno, zbog čega je njen tužbeni zahtev neosnovan.

Suprotno navodima revizije, tužilja nije dokazala neophodnost određivanja predloženih mera zaštite od nasilja u porodici prema tuženom u ovom slučaju, iz razloga što ponašanje tuženog prema tužilji i maloletnom detetu nije takvo da je ugrožen njihov telesni integritet, duševno zdravlje ili spokojstvo, a ponašanje tuženog prema tužilji nema elemente nasilničkog, bezobzirnog niti zlonamernog ponašanja, već se radi o subjektivnom doživljaju tužilje za koji ne postoji uzrok u objektivnom ponašanju tuženog. Zbog iznetog, neosnovano se navodima revizije tužilje pobija pravilnost primene materijalnog prava, a ostale revizijske navode kojima se osporava utvrđeno činjenično stanje, Vrhovni sud nije cenio, s obzirom da se prema članu 407. stav 1. ZPP revizija iz ovih razloga ne može izjaviti.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković