Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 9352/19 od 08.02.2021. godine stavom prvim izreke odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i prvostepena presuda potvrđena u delu stava drugog izreke kojim je tužena obavezana da tužiocu isplati ukupan iznos od 729.519,90 dinara na ime naknade materijalne štete za neisplaćene zaradade u periodu od 01.10.2013. do 31.03.2015. godine, u pojedinačno označenim mesečnim iznosima sa zakonskom zateznom kamatom od 25. dana narednog meseca do isplate, kao i u stavu trećem izreke. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u preostalom delu stava drugog izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tužena isplati iznos od još 2.562.665,15 dinara na ime naknade materijalne štete za neisplaćene zarade u periodu od 01.10.2009. do 30.09.2013. godine i od 01.04.2015. do 31.12.2016. godine preko dosuđenog a do traženog iznosa od 3.282.185,05 dinara u pojedinačno označenim mesečnim iznosima i sa zakonskom zateznom kamatom od 25. dana narednog meseca do isplate. Stavom trećim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude tako što je tužena obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 177.600,00 dinara. Stavom četvrtim izreke odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju u preinačujućem delu, zbog pogrešne primene materijalnog prava, dok je tužena izjavila blagovremenu reviziju protiv stava prvog izreke (u obavezujućem delu) i stava trećeg izreke zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava sa pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija tužioca dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 18/20) i da su ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. tog zakona za odlučivanje o posebnoj reviziji tužene, radi ujednačavanja sudske prakse, pa je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud utvrdio da su revizije tužioca i tužene osnovane.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni kasacioni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju tužilac je bio zaposlen u Ministarstvu unutrašnjih poslova Republike Srbije – MUP RS od 01.04.1993. do 01.10.2009. godine, kada mu je radni odnos prestao na osnovu rešenja MUP RS od 25.09.2009. godine. Protiv tužioca je 30.03.2009. godine podignuta optužnica zbog krivičnog dela sprečavanje i ometanje dokazivanja iz člana 336. stav 1. KZ koja je stupila na snagu 31.08.2009. godine, pa su nastupile bezbednosne smetnje iz člana 111. Zakona o policiji usled kojih tužilac ne bi ni zasnovao radni odnos u MUP da su one postojale u trenutku njegovog zasnivanja. Tužilac je pokrenuo upravni spor protiv navedenog rešenja od 25.09.2009. godine i njegova tužba je odbijena presudom Upravnog suda od 18.03.2010. godine. Krivični postupak vođen protiv tužioca pravnosnažno je obustavljen rešenjem od 23.09.2013. godine, koje je postalo pravnosnažno 01.10.2013. godine zbog odustanka javnog tužioca od krivičnog gonjenja. Tužilac je pokrenuo i radni spor protiv tužene i u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 407/14 doneta je presuda zbog propuštanja 28.05.2014. godine, kojom je poništeno navedeno rešenje od 25.09.2009. godine i naležno tuženoj da tužioca vrati na rad, ali je ta presuda ukinuta rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2462/14 od 12.02.2015. godine i tužba tužioca je odbačena. Tužilac nije bio prijavljen kao nezaposleno lice u periocu od 01.10.2009. do 10.11.2015. godine, a kao takav je prijavljen 10.11.2015. godine Nacionalnoj službi za zapošljavanje Filijala za grad Beograd, ispostava ... . Tužilac nije ostvarivao zaradu obavljajući neku drugu delatnost, a veštačenjem je utvrđeno da bi tužilac u periodu od 01.10.2009. do 31.12.2016. godine ostvario bruto zaradu u ukupnom iznosu od 4.572.172,74 dinara, odnosno neto zaradu od 3.292.158,05 dinara, sve u pojedinačnim mesečnim iznosima kako je to navedeno u nalazu i mišljenju veštaka.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da rešenje na osnovu koga je tužiocu prestao radni odnos nije poništeno u upravnom i radnom sporu, zbog čega je primenom načela pravičnosti potrebno uspostaviti ravnotežu između legitimnog cilja (zaštita javnog interesa) i prava tužioca na rad, zaradu i pretpostavku nevinosti, kojih je on bio lišen iz razloga koji su kasnije prestali da postoje, a koja se postiže naknadom štete u smislu člana 35. Ustava RS, u visini zarada u neto iznosu koje bi tužilac ostvario da je bio u radnom odnosu od 01.10.2009. do 31.12.2016. godine. Zato je u tom delu usvojio tužbeni zahtev, dok je u prestalom delu do visine izgubljene zarade u bruto iznosu, tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Drugostepeni sud je prihvatio izloženo stanovište prvostepenog suda o postojanju osnova odgovornosti tužene za štetu prouzrokovanu tužiocu zbog prestanka radnog odnosa po tada važećem Zakonu o policiji („Službeni glasnik RS“, br. 101/05, 63/09, 92/11, 64/15), budući da je protiv tužioca vođen krivični postupak za krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti, a da navedeni zakon nije sadržao odredbe koje su regulisale radnopravni status policijskog službenika u slučaju kada je krivični postupak obustavljen ili doneta pravnosnažna presuda kojom se oslobađa od optužbe ili se optužba odbija. Međutim, po nalaženju drugostepenog suda sve do pravnosnažnosti rešenja kojim je prestao zakonom propisan razlog za prestanak radnog odnosa tužioca, a to je rešenje o obustavi krivičnog postupka, tužilac nije mogao da traži zaštitu prava koja mu po zakonu pripadaju, pa je primenom člana 191. Zakona o radu, tužbeni zahtev tužioca osnovan za iznos od 729.519,90 dinara u visini 18 zarada koje bi ostvario u periodu od pravnosnažnosti rešenja o obustavi krivičnog postupka (01.10.2013. godine) i u tom delu je potvrdio prvostepenu presudu, dok je u preostalom usvajajućem delu preinačio i odbio tužbeni zahtev. Pri zauzimanju ovakvog stanovišta drugostepeni sud je ocenio da je tužilac u radnom odnosu kod tužene proveo 16 i po godina, zatim godine života (navršio 50 godina), kao i da tokom postupka nisu izvođeni dokazi na okolnost broja izdržavanih članova porodice, niti je tužena na kojoj je bio teret dokazivanja predlagala izvođenje dokaza na ove okolnosti. Na tuženoj je takođe bio teret dokazivanja činjenica u pogledu postojanja doprinosa tužioca kao oštećenog lica da šteta nastane ili bude bude veća nego što bi inače bila.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizijama tužioca i tuženog osnovano se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Po odredbi člana 191. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 24/05, 61/05, 54/09, važećoj do izmene objavljene u "Službenom glasniku RS", broj 75/2014 od 21. jula 2014. godine), ako sud donese pravnosnažnu odluku kojom je utvrđeno da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, sud će odlučiti da se zaposleni vrati na rad ako zaposleni to zahteva, a po stavu 4. tog člana, ako sud utvrdi da je zaposlenom nezakonito prestao radni odnos, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad, sud će na njegov zahtev obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada koje bi zaposleni ostvario da radi i to zavisno od vremena provedenog u radnom odnosu i godina života zaposlenog, kao i broja izdržavanih članova porodice.

To znači da je za primenu navedene zakonske odredbe bitna odrednica da se naknada štete zahteva zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa. U konkretnom slučaju rešenje o prestanku radnog odnosa tužiocu doneto je na osnovu tada važećeg pravila iz člana 168. Zakona o policiji („Službeni glasnik RS“ broj 101/2005) u vezi člana 111. istog zakona, po kome policijskom službeniku, odnosno drugom zaposlenom radni odnos prestaje ako tokom njegovog rada u Ministarstvu nastanu bezbednosne smetnje iz člana 111. ovog zakona zbog kojih sa njim radni odnos ne bi bio zasnovan da su u vreme zasnivanja postojale. Protiv ovog rešenja nije bila dopuštena žalba, ali se mogao pokrenuti upravni spor (član 168. stav 3. navedenog zakona), što je tužilac i učinio, ali je presudom Upravnog suda od 18.03.2010. godine njegova tužba odbijena, dok je u radnom sporu tužba tužioca odbačena. Protiv tužioca je pokrenut krivični postupak zbog sumnje da je izvršio krivično delo koje se goni po službenoj dužnosti i rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu K 13854/2010 od 23.09.2013. godine obustavljen je krivični postupak protiv tužioca zbog odustanka OJT od krivičnog gonjenja.

Sledom navedenog, ne može se za sada prihvatiti stanovište drugostepenog suda o osnovanosti tužbenog zahteva shodnom primenom navedene odredbe iz člana 191. Zakona o radu, kojom je uređen institut nezakonitog prestanka radnog odnosa, niti zaključak o obimu i visini štete u konkretnom slučaju, primenom navedene zakonske odredbe. Obustavom krivičnog postupka nastupila je nova pravna činjenica u pogledu mogućnosti ostvarivanja zaštite povodom konačnog i pravnosnažnog rešenja o prestanku radnog odnosa tužiocu, pa je izostalo utvrđenje bitne činjenice da li je tužilac u zakonom određenim rokovima i propisanim uslovima za ponavljanje postupka koji je završen pravnosnažnom presudom Upravnog suda, ostvarivao zaštitu subjektivnog prava u tom postupku. Pored toga, zaključak o potrebi uspostavljanja pravične ravnoteže između tužiočevog i javnog interesa naknadom štete u konkretnom slučaju, ne sadrži suštinsku ocenu svrhe ograničenja, postizanja cilja ograničenja, te odnosa postignutog cilja i težine posledice koju proizvodi rešenje o prestanku radnog odnosa, razmatranjem pitanja pravične ravnoteže između postizanja legitimnog cilja i zaštite javnog interesa, s jedne strane i zaštite prava tužioca sa druge strane.

O obimu i visini štete drugostepeni sud je odlučio na osnovu utvrđenih činjenica, te primenom pravila o teretu dokazivanja. Međutim, primeni ovog pravila ima mesta tek ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja. Tužena je u postupku osporavala, pored osnova i visinu tužbenog zahteva i u tom pravcu predlagala izvođenje dokaza (izveštaj Nacionalne službe za zapošljavanje od 18.12.2015. godine koji se odnosi na ponudu i tražnju za zanimanje tužioca u spornom periodu), pa je u kontekstu utvrđene činjenice da tužilac nije bio prijavljen kao nezaposleno lice kod NSZ u periodu od 01.10.2009. do 10.11.2015. godine, drugostepeni sud propustio da oceni sve izvedene dokaze i utvrdi bitne činjenice za pravilnu primenu materijalnog prava iz člana 192. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi sa zaključkom o prigovoru podeljene odgovornosti. Kako je zbog pogrešne primene materijalnog prava, činjenično stanje o osnovu odgovornosti tužene za štetu i njenom obimu i visini ostalo nepotpuno utvrđeno, to je drugostepena presuda u pobijanom delu morala biti ukinuta, a ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić