Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je preko punomoćnika blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pravilnost pobijane odluke u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 18/20 i 10/23-drugi zakon) Vrhovni sud je utvrdio da revizija nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, kao ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 407. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti. Drugostepeni sud nije propustio da primeni, niti je nepravilno primenio odredbe procesnog zakona, što je bilo ili je moglo biti od uticaja na zakonitost i pravilnost pobijane presude.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Osnovnog suda u Lebanu P2 125/18 od 23.10.2018. godine razveden je brak parničnih stranaka, maloletno dete povereno je na samostalno vršenje roditeljskog prava majci, uređen je lični odnos i viđanje između deteta i oca i otac obavezan da doprinosi njegovom izdržavanju novčanim iznosom od 5.000,00 dinara mesečno. Ocenom izveštaja Centara za socijalni rad u Medveđi i Lebanu o statusu roditelja, njihovoj kompetenciji i motivisanosti da o detetu samostalnu brinu o emotivnom, obrazovnom, zdravstvenom i socijalnom statusu deteta nakon razvoda roditelja, u smislu da majka ne uspeva da kontroliše ponašanje deteta koje je agresivno, baca stvari, igračke, nesocijalizovano je, ne sluša naloge i ne odgovara na pitanja, ne izgovara reči u celosti pravilno, ne ume da se igra sa drugom decom, zbog čega je više puta nakon prijave ovakve situacije od strane oca i nakon kućnih poseta i obavljenih razgovora upućena da potraži savet stručnjaka i da dete uključi u vrtić. Oba centra su mišljenja da je u najboljem interesu maloletnog deteta da bude povereno ocu a da sa majkom održava redovne kontakte po predloženom modelu. Tužena je u periodu od donošenja prethodne presude, kada joj je dete uz saglasnost oca, na uzrastu od godinu dana povereno na samostalno vršenje roditeljskog prava, delimično zanemarila roditeljske dužnosti u pogledu praćenja i realizovanja njegovih razvojnih potreba, nedovoljno je saradljiva u pogledu sugestija i predloga vezanih za dete, nesamostalna je. Postoji veća uključenost njene majke – babe deteta u čuvanju deteta od nje same. Ona je, kod evidentnog problema u progovaranju deteta, odvela dete kod logopeda tek kada je dete napunilo preko tri godine i to na inicijativu i po prijavi oca – tužioca nadležnom organu starateljstva i uz sugestiju Centra za socijalni rad da to učini. Savetovan joj je dolazak sa detetom jednom nedeljno u Centar radi unapređenja njenih roditeljskih kapaciteta što je određeni vremenski period i činila a zatim prestala jer je sama zaključila da za tim nema potrebe. Ne uspeva da zadovolji sve detetove potrebe, ne prepoznaje ih na adekvatan način, zbog čega ono ima probleme u pogledu socijalizacije i ponašanje u grupi, a brigu oko deteta prepustila je svojoj majci. Otac pokazuje veliko interesovanje za detetove potrebe, aktivno se obraćao stručnim licima povodom njegovih razvojnih problema, svakog vikenda ga je viđao, ima sa maloletnim VV dobar odnos i adekvatnu organizaciju provođenja vremena, uz usmeravanje ka vaspitnim i razvojnim sadržajima koji odgovaraju njegovom uzrastu. Otac je u sveukupnim bolje organizovanim životnim uslovima, u pogledu socijalnih odnosa ima otvorenu i jasnu komunikaciju, kooperativan je, otvoren za saradnju, vredan, impulsivan, energičan i pokazuje spremnost i veliku želju da se stara o maloletnom VV. Promena okruženja deteta prilikom prelaska u porodicu oca neće biti od negativnog uticaja na dete jer je do sada provodilo skoro isto toliko vremena kod majke koliko i kod oca na nedeljnom nivou, pri čemu je u brizi oko maloletnog VV bila najzastupljenija majka tužene. Maloletni VV je već menjao okruženje u kojem boravi prilikom preseljenja majke u ... i njene udaje, tako da je ostanak u porodici oca gde je rođen i gde je provodio svaki vikend po razvodu roditelja, u njegovom najboljem interesu, s tim pre što je nedovoljno socijalizovan, često agresivan sa okruženjem i drugom decom i ima problem sa ispoljavanjem i pokazivanjem emocija kao i sa govorom, a u obraćanju je često isključen i nezainteresovan, ne sluša naloge i ne odgovara na pitanja a majka nije uspostavila granice u njegovom ponašanju i vaspitanju. Tužena nije u radnom odnosu, završila je srednju školu, po zanimanju je frizer, redovno se prijavljuje kod NSZ. U međuvremenu je zasnovala novu zajednicu života u kojoj je početkom tekuće godine dobila još jedno dete, promenila je i prebivalište, i sa novim partnerom živi u ..., u prizemnom delu iznajmljene kuće koja je adekvatno opremljena a izdržava se uglavnom od rada supruga na strugari, (mesečno zarađuje oko 40.000,00 dinara), kao i od roditeljskog dodatka za maloletnu GG, a pružaju im pomoć njeni i njegovi roditelji. Tužilac je privatni preduzetnik, vlasnik je ... radnje, prosečno zarađuje oko 40.000,00 dinara mesečno, završio je srednju školu - ... tehničar za ... . Od avgusta meseca 2022. godine bio je u vanbračnoj zajednici, u kojoj je dobio sina rođenog ...2023. godine ali od januara 2023. godine ne živi zajedno sa vanbračnom partnerkom i sinom. Odnosi u porodici tužioca su pozitivni uz međusobnu pomoć i podršku, a stambeno-materijalne prilike porodice su na visokom nivou. Tužilac redovno doprinosi izdržavanju zajedničkog deteta stranaka po ranijoj presudi i redovno održava lične kontakte sa njim. Maloletni VV ima šest godina, ne pohađa vrtić, vikende provodi kod oca a ostale dane po polovinu provodi kod roditelja tužene u ... i kod majke u ... gde ga odvodi i odakle ga kod sebe dovodi majka tužene koja ga i predaje i preuzima od oca prilikom njihovih viđanja. Mesečne potrebe maloletnog VV utvrđene su u iznosu od 12.000,00 dinara.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo, kada su zaključili da su se od donošenja prethodne presude promenile okolnosti na kojima je ista zasnovana, zbog čega je u najboljem interesu maloletnog deteta da se izmeni prethodna sudska odluka i da se dete poveri na samostalno vršenje roditeljskog prava ocu, uz predloženi model održavanja ličnih odnosa sa majkom i dosuđenom visinom izdržavanja kojom majka treba da doprinosi, pa su nižestepeni sudovi primenom odredaba čl. 77, 61, 160, 162, 164, 272. stav 2. Porodičnog zakona usvojili tužbeni zahtev tužioca.

Odredbom člana 3. stav 1. Konvencije o pravu deteta (Zakon o ratifikaciji Konvencije Ujedinjenih nacija o pravima deteta „Službeni list SFRJ“ – međunarodni ugovori br. 15/90 i „Službeni list SRJ“ – međunarodni ugovori br. 4/96 i 2/97) propisano je da u svim aktivnostima koji se tiču dece od primarnog značaja su interesi deteta, bez obzira na to da li ga sprovode javne ili privatne institucije za socijalnu zaštitu, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela. U smislu odredbe člana 6. stav 1. Porodičnog zakona svako je dužan da se rukovodi najboljim interesom deteta u svim aktivnostima koji se tiču deteta. Dužnost suda da se u sporu za zaštitu prava deteta i u sporu za vršenje, odnosno lišenje roditeljskog prava, rukovodi najboljim interesom deteta, propisana je odredbom člana 266. stav 1. istog zakona. Pre nego što donese odluku o vršenju odnosno lišenju roditeljskog prava u smislu člana 270. tog zakona sud je dužan da zatraži nalaz i stručno mišljenje od organa starateljstva, porodičnog savetovališta ili druge ustanove specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima.

Porodični zakon u odredbi člana 67. propisuje da je roditeljsko pravo izvedeno iz dužnosti roditelja i postoji samo u meri koja je potrebna za zaštitu ličnosti prava interesa deteta. Sadržina roditeljskog prava koja se sastoji od dužnosti i staranju o detetu, čuvanju i podizanju, vaspitanja i obrazovanja, zastupanja i izdržavanja deteta, kao i upravljanje i raspolaganje njegovom imovinom, regulisana je odredbom čl. 68-74. Porodičnog zakona a suština svih dužnosti i prava roditelja je dobrobit i najbolji interes deteta, što je imperativ kojim su dužni da se rukovode.

Saglasno navedenom, najbolji interes deteta je pravni standard koji se ceni prema okolnostima svakog konkretnog slučaja, a elementi za procenu su između ostalog uzras i pol deteta, želje i osećanja deteta s obzirom na uzrast i zrelost, potrebe deteta i to vaspitne, zatim potrebe stanovanja, ishrane, odevanja, zdravstvene brige i drugo, kao i sposobnost roditelja da zadovolji utvrđene potrebe.

Prema odredbama čl. 76. i 77. stav 3. Porodičnog zakona, roditelji roditeljsko pravo vrše zajednički i sporazumno i kada ne vode zajednički život ako zaključe sporazum o zajedničkom vršenju roditeljskog prava kojim se pismeno saglašavaju da će roditeljska prava i dužnosti obavljalji zajednički, međusobno sporazumevanjem koje mora biti u najboljem interesu deteta i ako sud proceni da je taj sporazum u najboljem interesu deteta. Ukoliko roditelji nisu zaključili sporazum o vršenju roditeljskog prava kao u konkretnom slučaju ili sud proceni da njihov sporazum nije u najboljem interesu deteta, odluku o poveravanju zajedničkog deteta jednom roditelju i o načinu održavanja ličnih odnosa deteta sa drugim roditeljem, donosi sud.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su zaključili da su se promenile okolnosti na kojima je zasnovana prethodna sudska odluka o poveravanju zajedničkog deteta jednom od roditelja, zbog čega su se stekli uslovi za njenu izmenu. Tužena, kojoj je odlukom Osnovnog suda u Lebanu P2 125/18 od 23.10.2018. godine povereno maloletno dete, zanemarivala je roditeljske dužnosti u pogledu praćenja i realizovanja njegovih razvojnih potreba, ne sarađuje u pogledu sugestija datih od strane Centra za socijalni rad. Savetovan joj je dolazak sa detetom jednom nedeljno u Centar, radi unapređenja njenih roditeljskih kapaciteta, što je određeni vremenski period i činila, a zatim prestala. Ne uspeva da zadovolji sve detetove potrebe, ne prepoznaje ih na adekvatan način, a brigu oko deteta prepustila je svojoj majci. U najboljem interesu maloletnog VV je da bude poveren ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava. Stručno mišljenje Centara za socijalni rad u Lebanu i Medveđi i njihov sintetizovani izveštaj prihvaćeni su od strane nižestepenih sudova, a isti su dati je na osnovu aktuelne porodične situacije i porodičnih prilika parničnih stranaka, činjenice da je otac kompetentniji roditelj i da je u odnosu na majku svesniji roditeljskih odgovornosti, da bolje prepoznaje potrebe i emocije maloletnog deteta. U interesu maloletnog deteta je da živi u sredini sa ocem. Zbog navedenog revizijski navodi kojima se osporava nalaz i mišljenje nadležnih organa starateljstva, ukazivanjem da interes maloletnog deteta nije pravilno utvrđen su neosnovani. Naime, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, najbolji interes maloletnog deteta stranaka da se izmeni prethodna presuda i dete poveri ocu na samostalno vršenje roditeljskog prava, pravilno je utvrđen saglasno Porodičnom zakonu.

Ostalim revizijskim navodima se neposredno ili posredno osporava činjenično stanje, što nije dozvoljen razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP, ni sa izuzetkom da se u smislu člana 403. stav 2. ovog zakona radi o reviziji izjavljenoj u porodičnom sporu za izmenu odluke o vršenju roditeljskog prava. Činjenični navodi tužene ne dovode u sumnju pravilnost primenjenog materijalnog prava sadržanog u odredbama Porodičnog zakona a revizijskim navodima pobija se samo odluka o vršenju roditeljskog prava, dok se ostale odluke u pogledu održavanja ličnih odnosa i o izdržavanju maloletnog deteta ne pobijaju konkretnim revizijskim navodima.

Kako se ni ostalim revizijskim navodima ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane odluke, već se ponavljaju žalbeni navodi već cenjeni od strane drugostepenog suda, to je Vrhovni sud na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković