Presudom Višeg suda u Pirotu Gž 335/24 od 18.09.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijene su kao neosnovane žalbe tužilje i tuženog i potvrđena prvostepena presuda. Stavom drugim izreke, odlučeno je da se tužilji ne dosude troškovi drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu kojim je odbijena njena žalba i potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogršene primene materijalnog prava na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu drugostepenu presudu u pobijanom delu na osnovu člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23 - dr.zakon) i našao da su ispunjeni uslovi propisani odredbom stava 1. ovog člana da se dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji tužilje zbog novog tumačenja prava u pogledu prava na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pravnosnažnu presudu u pobijanom delu na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužilje delimično osnovana.

U postupku pred nižestepenim sudovima nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u braku od 1977. godine do 2022. godine, kada je njihov brak razveden. Iz braka imaju dvoje punoletnih sinova. Pre razvoda, parnične stranke su živele u porodičnoj kući u selu ..., u istom dvorištu u kojem žive i sinovi u druge dve kuće. Jednog dana u februaru 2021. godine, tuženi je započeo svađu sa tužiljom govoreći joj da je ... i počeo je da je isteruje iz kuće. Prilikom svađe tuženi je udario tužilju u desni obraz otvorenom šakom i na ovom mestu tužilja je imala modricu nekoliko dana. Prilikom njihove svađe i isterivanja iz kuće, nisu bili prisutni drugi ljudi, a kada je tuženi treći put u toku dana isterao tužilju iz kuće naišao je mlađi sin koji ju je upitao šta radi napolju, na šta mu je tužilja odgovorila da joj je vrućina. Nekoliko dana nakon ovog događaja komšinica je videla modricu na tužiljinom licu i tada joj je tužilja ispričala da ju je tuženi udario i da od njegovog udrarca ima modricu, nakon čega joj je komšinica predložila da pozove policiju i prijavi ga za nasilje. Tužilja je tada prijavila policiji nasilje u porodici od strane tuženog, otišla je kod lekara, a lekarski izveštaj je priložila u krivičnom postupku koji je vođen protiv tuženog. Od zadobijenog udarca tužilja je osećala bolove u desnom obrazu, kao i strah od tuženog koga je doživljavala kao nasilnika od koga je godinama pre ovog događaja trpela fizičko i psihičko nasilje. Tužilju je bilo sramota od komšiluka, kao i od sinova i snaja, posebno što joj je tuženi govorio da je ... i zbog toga se loše osećala. Nakon razvoda, tužilja je otišla da živi kod svog brata u selo ... Zbog opisanog događaja, tuženi je oglašen krivim za krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ, za koje mu je presudom Osnovnog suda u Pirotu K 74/24 od 14.05.2021. godine izrečena kazna zatvora u trajanju od sedam meseci i mera bezbednosti zabrane prilaženja tužilji na udaljenosti manjoj od 50 metara od njenog mesta stanovanja i rada, kao i zabrana daljeg uznemiravanja i komunikacije sa tužiljom u trajanju od jedne godine. Navedena presuda preinačena je u pogledu kazne presudom Višeg suda u Pirotu Kž1 38/21 od 12.07.2021. godine tako što je tuženom izrečena kazna zatvora u trajanju od šest meseci. Tužilja je kao oštećena upućena na parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva za naknadu nematerijalne štete.

Odlučujući o tužbenom zahtevu tužilje na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je obavezao tuženog kao štetnika da joj kao oštećenom licu naknadi tražene vidove nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i strah u iznosima od po 50.000,00 dinara, za koje je našao da predstavljaju pravičnu novčanu naknadu u vreme presuđenja, primenjujući odredbe člana 154. stav 1. i člana 200. Zakona o obligacionim odnosima i člana 13. Zakona o parničnom postupku. U pogledu tražene naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede ugleda i časti, prvostepeni sud je u ovom delu odbio tužbeni zahtev smatrajući da tužilja nije dokaza da je pretrpela i ovaj vid štete. Ovakvu svoju odluku, prvostepeni sud je obrazložio time da je tuženi uvredljive reči uputio tužilji kada su bili sami i da ove uvrede niko drugi nije čuo tako da tužilji nije mogao da bude povređen ugled koji uživa u svojoj okolini, a zauzeo je stanovište da joj nije povređena ni čast s obzirom da je tužilja (prema sopstvenoj izjavi) dugi niz godina unazad trpela nasilje i uvrede od strane tuženog, pa je nejasno zašto je baš prilikom konkretnog štetnog događaja smatrala da joj je povređena čast.

Drugostepni sud je smatrao da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenice od značaja za ocenu visine nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i strah i da je za ove vidove štete dosudio tužilji pravične iznose novčane naknade. Takođe, ovaj sud je u svemu prihvatio i stanovište prvostepenog suda da tužilja nije dokazala da je pretrpela duševne bolove zbog povrede ugleda i časti.

Po stanovištu Vrhovnog suda, osnovno se revizijom tužilje ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo prilikom odlučivanja o delu zahteva za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede ugleda i časti.

Članom 200. Zakona o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), propisano je da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete, kao i u njenom odsustvu (stav 1.). Prilikom odlučivanja o zahtevu na naknadu nematerijalne štete, kao i visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2.)

Dakle, naknada nematerijalne štete predstavlja satisfakciju (zadovoljenje) kojom se ublažavaju poremećaji u duhovnoj (psihičkoj) sferi oštećenog. Ona nije cena bola koji se trpi i ne predstavlja supstituciju imovinskih vrednosti umesto ličnih dobara. Novcem kao opštim merilom vrednosti oštećenom se omogućuje da pribavi sebi izvesnu prijatnost i zadovoljstvo u najširem smislu reči tako da se u njegov psihički život unese jedan pozitivan elemenat nasuprot bolu koji trpi. Ta novčana svota u cilju obeštećenja zavisi od više faktora i svih okolnosti slučaja, a za tražene vidove štete među najrelevantnije faktore spada intenzitet i dužina trajanja bolova i straha oštećenog.

U smislu napred citiranog člana 200. ZOO, povreda ugleda i časti podrazumeva skup objektivnih i subjektivnih elemenata, koje je potrebno ceniti u svakom konkretnom slučaju. Čast je skup čovekovih vrlina i mišljenje koje pojedinac ima o sebi samom, a ugled je objektivna kategorija koja podrazumeva stav i mišljenje koje ima sredina o ličnosti nekog pojedinca. Da bi se oštećenom licu priznalo pravo na novčanu satisfakciju zbog navedenog vida nematerijalne štete potrebno je postojanje uzročno - posledične veze između događaja kojim je šteta prouzrokovana i nastanka te nematerijalne štete, kao i uverenje suda da je u konkretnom slučaju pravično dosuditi oštećenom licu novčanu satisfakciju.

Po oceni Vrhovnog suda, pogrešan je činjenično-pravni zaključak nižestepenih sudova da je neosnovan tužbeni zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede ugleda i časti. Pravo na naknadu tog vida nematerijalne štete ima lice čiji su ugled i čast povređeni, a tužilja u ovom sporu, suprotno pogrešnom stanovištu nižestepenih sudova, jeste dokazala tvrdnje da joj je tuženi prouzrokovao potraživanu nematerijalnu štetu uvredljivim izjavama (da je kurva), isterivanjem iz kuće i nanošenjem telesne povrede usled koje je zadobila vidljivu modricu na licu koja je bila uočljiva ljudima iz njene okoline i nakon štetnog događaja. U konkretnom slučaju, iako je tužilja u svom iskazu navela da je vređa kada joj tuženi govori da je kurva, nižestepeni sudovi su ipak cenili da joj nije povređana čast jer godinama trpi nasilje i uvrede kao žrtva porodičnog nasilja. Ovakav zaključak nižestepenih sudova, koji implicira na to da je tužilja postala „imuna“ na uvrede, protivan je prethodno definisanom pojmu časti koji podrazumeva osećaj pojedinca o sopstvenoj vrednosti. Takođe, kod utvrđenja da je komšinica videla modricu na tužiljnom lica i da joj je tužilja potvrdila da je tu modricu zadobila usled udarca u lice koji joj je naneo tuženi, potpuno je očekivano i normalno da je tužilja u tom mometnu osetila sramotu i duševnu patnju u dovoljenom intenzitetu da joj se dosudi naknada za ovaj vid štete. Po oceni Vrhovnog suda, okolnosti konkretnog štetnog događaja daju pravo tužilji na naknadu nematerijalne štete zbog povrede ugleda i časti u smislu člana 200. ZOO i to u iznosu od 50.000,00 dinara kao pravičnoj novčanoj naknadi za ovaj vid štete, na koji iznos tužilja ima pravo i na zateznu kamatu od dana presuđenja, shodno odredbi člana 277. u vezi člana 186. ZOO.

Sledom izloženog, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

U pogledu odluke o naknadi nematerijalne štete za pretrpenjene fizičke bolove i strah, čija se visina osporava revizijom tužilje, Vrhovni sud nalazi da su nižestepeni sudovi u tom delu pravilno cenili intenzitet i trajanje fizičkih bolova i straha koje je tužilja pretrpela usled nanošenja lake telesne povrede od strane tuženog i da joj je dosuđena pravična novčana naknada za ove vidove štete, u visini koja nije u suprotnosti sa značajem povređenih dobara i cilju kome naknada nematerijalne štete služi i kojom se ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. stav 2. ZOO).

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni sud je primenom člana 414. ZPP odlučio kao u stavu trećem izreke.

Odlučujući na osnovu člana 163. stav 1. ZPP o zahtevu tužilje za naknadu troškova sastava revizije od strane punomoćnika advokata, Vrhovni sud tužilji nije dosudio ove troškove na teret protivne stranke s obzirom na to da je tužilja uspela u postupku po reviziji samo u neznatnom delu u odnosu na postavljeni tužbeni zahtev i vrednost predmeta spora pobijanog odbijajućeg dela.

Stoga je Vrhovni sud, primenjujući odredbu člana 153. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu četvrtom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković