U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Vesne Popović, predsednika veća, Zorane Delibašić i Gordane Komnenić, članova veća, u pravnoj stvari tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Vlastimir Janković, advokat iz ..., protiv tuženih BB, sa prebivalištem u ... i VV, sa prebivalištem u ..., čiji je zajednički punomoćnik Dragan Veljović, advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tuženih izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2144/18 od 14.05.2020. godine, u sednici održanoj 18.03.2021. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tuženih izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2144/18 od 14.05.2020. godine.

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev tužilje za naknadu troškova postupka po reviziji.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Beogradu P 17/16 od 07.11.2017. godine, stavom prvim izreke utvrđeno je da tužilja ima pravo svojine na kući, kućni broj .. na kat.parc. br. .., na ulazu sa leve strane – na delu porodične stambene zgrade broj 1, broj posebnog dela 2 i to: garaže površine 18m2 i četvorosobnog stana (prizemlje i sprat) površine 82m2, sve upisano u list nepokretnosti broj .. KO ..., te da ova nepokretnost ne predstavlja ostavinu iza pok. GG, biv. iz ..., što su tuženi dužni da priznaju i da trpe da tužilja uknjiži svoje pravo svojine u nadležnom registru. Stavom drugim izreke obavezani su tuženi da solidarno tužilji naknade troškove parničnog postupka od 607.500,00 dinara.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 2144/18 od 14.05.2020. godine, stavom prvim izreke odbijena je žalba tuženih i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke odbijen je zahtev parničnih stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju tuženih.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku, koji se primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. Zakona o parničnom postupku (Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni kasacioni sud je našao da revizija tuženih nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nema propusta u primeni odredaba ZPP, pri čemu drugostepena presuda sadrži ocenu svih žalbenih navoda koji su od odlučnog značaja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sada pok. GG bio je korisnik kat.parc. br. .. KO .., na kojoj je nameravao da podigne porodičnu stambenu zgradu zbog čega je posredstvom preduzeća „Inkoprojekt“ Beograd dao oglas u dnevnim novinama kojim je tražio ortaka za zajedničku gradnju objekta, te na ovaj način stupio u kontakt sa tužiljom i sa njom postigao usmeni dogovor o zajedničkoj gradnji prema kome je ona finansirala celokupnu izgradnju stambene zgrade, dok se materijalno učešće GG sastojalo samo u omogućavanju izgradnje objekta na navedenoj parceli. Dogovor je bio da se kuća vertikalno podeli na dva jednaka dela kao i dvorište, pri čemu GGpripada desna vertikala kuće i garaža sa desnim delom dvorišta sa ulaznom kapijom sa desne strane, a tužilji leva vertikala kuće i garaža sa levim delom dvorišta sa ulaznom kapijom sa leve strane. Tužilja je 01.04.1970. godine sačinila pisani ugovor o izgradnji stana sa Preduzećem „Inkoprojekt“ kao izvođačem radova, čiji predmet je izgradnja stana, koji predstavlja ½ stambene zgrade na parceli .. KO ..., a u ugovoru je određena površina, cena i rok izgradnje, kao i obaveza izvođača radova da obezbedi uknjižbu prava vlasništva u korist tužilje. Tužilja je cenu iz navedenog ugovora o izgradnji stana u potpunosti isplatila i od strane izvođača radova uvedena je u posed, a u posedu sporne nepokretnosti je od 01.12.1971. godine pa do danas. Tužilja je obveznik poreza na imovinu od 01.12.1971. godine, a budući da je investitor izgradnje novosagrađenog objekta bila je oslobođena poreza do 1996. godine, a od kada je počela da plaća porez na imovinu. Za izgradnju navedenog objekta dobijena je građevinska dozvola 22.05.1970. godine i upotrebna dozvola 02.11.1971. godine, koje dozvole su glasile na GG. Sa GG nije imala nesporazum povodom vlasništva, niti korišćenja sporne nepokretnosti, a tužilja je nastojala da svoje pravo vlasništva upiše u zemljišne knjige, odnosno u katastru nepokretnosti odmah posle stupanja u posed, zbog čega je vodila prepisku sa izvođačem radova, a vodila je i spor protiv izvođača radova koji je okončan obustavom postupka zbog stečaja Preduzeća „Inkoprojekt“. Sada pok. GG je upisan u LN broj .. SKN ... kao vlasnik sporne nepokretnosti, a upis je izvršen na osnovu građevinske i upotrebne dozvole. Tuženi BB kao sestrić i tužena VV kao bratanica su rešenjem O ../08 od 22.10.2009. godine iza pok. GG, biv. iz ... oglašeni za nasledinike na spornoj nepokretnosti na po ½ idealna dela.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da su tužilja i sada pok. GG dogovorivši se o zajedničkoj izgradnji porodične stambene zgrade zaključili ugovor koji je po svojoj prirodi ugovor o ortakluku u usmenoj formi (u smislu paragrafa 723 Srpskog građanskog zakonika, koji se primenjuje prema članu 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije), pa kako paragraf 723 Srpskog građanskog zakonika ne predviđa pismenu formu kao bitan element za zaključenje ugovora o ortakluku, to su nižestepeni sudovi ocenili da je dogovor o zajedničkoj gradnji tužilje i sada pok. GG punovažan, posebno imajući u vidu činjenicu da je u celosti ispunjen, zbog čega su usvojili tužbeni zahtev.

Neosnovano se navodima revizije osporava pravilna primena materijalnog prava.

Prema paragrafu 723. Srpskog građanskog zakonika, koji se primenjuje kao pravno pravilo na osnovu člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 06.04.1941. godine i u toku neprijateljske okupacije, ugovor o ortakluku nastaje kada se dva ili više lica sporazumeju da ulože svoj rad ili i stvari svoje radi postizanja koristi koju će među sobom deliti. Radi se o ugovoru za koji nije propisana obavezna pisana forma, kojim se dva ili više lica obavezuju da će zajednički iskorišćavati svoja imovinska dobra u cilju postizanja imovinske koristi. Da bi se neko smatrao ortakom neophodno je da je uneo neku imovinsku vrednost u ortakluk i da učestvuje u podeli zajedničke dobiti.

U konkretnom slučaju, sada pok. GG, pravni prethodnik tužnih, bio je korisnik kat.parc. br. .. KO .. na kojoj je nameravao da podigne porodičnu stambenu zgradu zbog čega je posredstvom preduzeća „Inkoprojekt“ Beograd dao oglas u dnevnim novinama kojim je tražio ortaka za zajedničku gradnju objekta, te na ovaj način stupio u kontakt sa tužiljom i sa njom postigao usmeni dogovor o zajedničkoj gradnji prema kome je ona finansirala izgradnju stambene zgrade, dok se učešće GG sastojalo u omogućavanju izgradnje objekta na navedenoj parceli, a dogovor je bio da se kuća podeli na dva jednaka dela, pri čemu je GG pripala desna vertikala kuće i garaža sa desnim delom dvorišta, a tužilji leva vertikala kuće i garaža sa levim delom dvorišta. Tužilja je 01.04.1970. godine zaključila pisani ugovor o izgradnji stana sa Preduzećem „Inkoprojekt“ kao izvođačem radova, čiji predmet je sporna nepokretnost u porodičnoj stambenoj zgradi koja se gradi na parceli .. KOB .., koji predstavlja polovinu stambene zgrade, a ugovorom je određena i obaveza izvođača radova da obezbedi uknjižbu prava vlasništva u korist tužilje. Tužilja je cenu iz navedenog ugovora o izgradnji stana u potpunosti isplatila i od strane izvođača radova uvedena je u posed, a u posedu sporne nepokretnosti je od 01.12.1971. godine. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da je tokom postupka utvrđeno da je tužilja cenu iz ugovora o izgradnji stana u potpunosti isplatila izvođaču radova i od strane izvođača radova uvedena u posed, ali da izvođač radova nije ispunio ugovornu odredbu da obezbedi uknjižbu prava vlasništva u korist tužilje, kao i da je tužilja nastojala da svoje pravo vlasništva upiše u zemljišne knjige, odnosno u katastru nepokretnosti odmah posle stupanja u posed (zbog čega je vodila i spor protiv izvođača radova koji je okončan obustavom postupka zbog stečaja Preduzeća „Inkoprojekt“), to je po oceni Vrhovnog kasacionog suda pravilan zaključak nižestepenih sudova da su sada pok. GG i tužilja zaključili ugovor o ortakluku u usmenoj formi, koji je punovažan, budući da sadrži precizna prava i obaveze ortaka i to: GG da ustupi tužilji pravo gradnje na kat.parc. br. .. KO ..., dok je tužilja, kao investitor zaključila ugovor o izgradnji sa izvođačem „Inkoprojekt“ kao izvođačem radova i svojim sredstvima finansirala gradnju objekta, kao i da je dogovor bio da se kuća podeli na dva jednaka dela, pri čemu je GG pripala desna vertikala kuće i garaža sa desnim delom dvorišta, a tužilji leva vertikala kuće i garaža sa levim delom dvorišta, a koji ugovor o ortakluku je u celosti ispunjen.

Neosnovani su navodi revizije da je umesto Srpskog građanskog zakonika u pogledu forme ugovora trebalo primeniti odredbe Zakona o prometu zemljišta i zgrada iz 1954 godine. Naime, u konkretnom slučaju nema mesta primeni odredaba Zakona o prometu zemljišta i zgrada, jer između tužilje i pravnog prethodnika tuženih nije zaključen ugovor o kupoprodaji nepokretnosti ili neki drugi ugovor o prenosu svojine, budući da je građevinska dozvola za izgradnju sporne nepokretnosti izdata 22.05.1970. godine, dakle nakon što je tužilja sa preduzećem „Inkoprojekt“ zaključila ugovor o izgradnji sporne nepokretnosti (01.04.1970. godine), te da je cenu za spornu nepokretnost tužilja u celosti isplatila izvođaču radova, što znači da sada pok. GG nije bio vlasnik sporne nepokretnosti. Imajući u vidu navedeno, te činjenicu da tuženi kao pravni sledbenici sada pok. GG u smislu pravila o teretu dokazivanja sudu nisu pružili dokaze na okolnost da je sada pok. GG isključivo sam finansirao izgradnju sporne nepokretnosti, dok je tužilja u prilog svojih navoda dokazala da je cenu iz navedenog ugovora o izgradnji stana u potpunosti isplatila i od strane izvođača radova uvedena u posed sporne nepokretnosti, stoga su pravilno nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev tužilje.

Imajući u vidu navedeno Vrhovni kasacioni sud je odbio kao neosnovanu reviziju tuženih i odlučio kao u stavu prvom izreke primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Tužilji ne pripadaju troškovi odgovora na reviziju, jer isti u smislu člana 154. ZPP nisu bili nužni, zbog čega je primenom člana 165. stav 1. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Vesna Popović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić