Prema utvrđenom činjeničnom stanju, sporazum o poslovnoj saradnji koji su parnične stranke postigle 2018. godine, rezultirao je otvaranjem picerije „GG“ ..., u pravnoj formi društva sa ograničenom odgovornošću. Po ovom sporazumu kao osnivač društva označena je majka tužioca, tuženi je imenovan za odgovorno lice, a tužilac je preuzeo obavezu da obezbedi 7.000 evra za nabavljanje opreme za rad picerije. Ovu obavezu tužilac je ispunio tako što je 26.11.2018. godine na račun d.o.o. „GG“ uplaćen iznos od 818.433,00 dinara, sa označenom svrhom uplate „pozajmica 7.000 evra na dan 26.11.2018. godine dinarska protivvrednost“. Pošto tužilac nije bio zadovoljan načinom rada tuženog stranke su se sporazumele da prekinu saradnju. U tu svrhu na tuženog – kao osnivača prenet je osnivački ulog majke tužioca u d.o.o. „GG“ 28.10.2019. godine, a ovo privredno društvo je i danas registrovano u APR. Istog dana sačinjena je pismena priznanica koju je tuženi potpisao, a kojom potvrđuje da je na ime pozajmice od tužioca primio 7.000 evra sa rokom vraćanja najkasnije 30.04.2020. godine, kao i da se na taj iznos ne obračunava kamata.

Sa polazištem na ovako utvrđene činjenice, drugostepeni sud nalazi da je postojanje ugovora o zajmu tužilac dokazao priznanicom na kojoj tuženi ne spori potpis, niti ukazuje da je ugovor zelenaški, odnosno da je njegovo zaključenje posledica mana volje. Ocenio je da je ugovor o poslovnoj saradnji bio dopušten, pa pošto su se stranke sporazumele da će nakon prestanka poslovne saradnje tuženi tužiocu vratiti pozajmljeni iznos od 7.000 evra, odluku zasniva na odredbama članova 557., 562. stav 1., 262. i 277. Zakona o obligacionim odnosima.

Po stanovištu Vrhovnog suda drugostepeni sud je potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje i pravilnom primeniom materijalnog prava usvojio postavljeni tužbeni zahtev.

Prema Zakonu o obligacionim odnosima, strane u obligacionim odnosima su slobodne, u granicama prinudnih propisa, javnog poretka i dobrih običaja, da svoje odnose urede po svojoj volji (član 10.); ugovor je zaključen kada se ugovorne strane saglasile o bitnim sastojcima ugovora (član 26.); zaključenje ugovora ne podleže nikakvoj formi, osim ako je zakonom drukčije određeno (član 67. stav 1.); poverilac u obaveznom odnosu je ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi (član 262. stav 1.); ugovorom o zajmu obavezuje se zajmodavac da preda u svojinu zajmoprimcu određenu količinu novca ili kojih drugih zamenljivih stvari, a zajmoprimac se obavezuje da mu vrati posle izvesnog vremena istu količinu novca, odnosno istu količinu stvari iste vrste i istog kvaliteta (član 557.); zajmoprimac je dužan vratiti u ugovorenom roku istu količinu stvari, iste vrste i kvaliteta (član 562. stav 1.).

U konkretnom slučaju, razjašenjeno je da su parnične stranke u realizaciji postignutog sporazuma o poslovnoj saradnji tokom 2018. i 2019. godine preduzele niz pravnotehničkih radnji koje su za rezultat imale osnivanje privrednog društva, prenos osnivačkog uloga ovog društva sa majke tužioca na tuženog 28.10.2019. godine, kao i da je tuženi tog istog dana preuzeo obavezu da primljeni iznos za nabavku opreme za poslovanje picerije tužiocu vrati najkasnije do 30.04.2020. godine.

Imajući u vidu sadržinu ugovorenih i realizovanih prava i obaveza ugovornih strana, sporni ugovor o zajmu ne podleže nikakvoj formi. Ovim ugovorom stranke su se saglasile da nakon prekida zajedničke poslovne saradnje tuženi tužiocu vrati pozajmljeni iznos za opremanje picerije od 7.000 evra, te predvidele krajnji rok za ispunjenje obaveze. Pozajmica je izvršena u dinarima 26.11.2018. godine, tuženi je 28.10.2019. godine preuzeo prava i obaveze vezane za poslovanje picerije, pa su neosnovani navodi revizije da priznanica, s obzirom da je potpisana samo od strane tuženog zajmoprimca nema pravno dejstvo. Naime, punovažnost ugovora o zajmu nije uslovljena pismenom formom, sačinjena priznanica koju je tuženi potpisao je samo potvrda sadržine ugovora, a predmet ugovora je pravilno utvrđen na osnovu sadržine svih izvedenih dokaza u sklopu.

Neprihvatljivi su i navodi revizije da je ugovor o zajmu zaključen 28.10.2019. godine prividan ugovor. Po sporazumu stranaka tuženi je nakon 28.10.2019. godine nosilac svih imovinskih prava i obaveza vezanih za ostvarenu poslovnu saradnju, u okviru te poslovne saradnje tužilac je uložio iznos od 7.000 evra koji je ostao i imovini tuženog, pa kada je i prilikom uplate iznosa kao pravni osnov navedena pozajmica, ovim ugovorom nije prikriven neki drugi ugovor koji odgovara stvarnoj volji ugovorača, već on odgovara istini.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Jelica Bojanić Kerkez, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković