.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 4331/2020
24.03.2021. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Biserke Živanović, članova veća, u parnici tužioca D.O.O. „Ekogradnja-projekt S.G.“ sa sedištem u Kovinu, čiji je punomoćnik Nikola Mađinca, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije- Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Odeljenje u Požarevcu, radi zaštite od diskriminacije, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4671/18 od 11.06.2020. godine, u sednici veća održanoj dana 24.03.2021. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 4671/18 od 11.06.2020. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Višeg suda u Smederevu P 436/17 od 23.02.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijen je, kao neosnovan, tužbeni zahtev kojim je traženo da se obaveže tuženi da tužiocu na ime štete isplati iznos od 13.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 28.05.2017. godine do isplate; da se utvrdi da je tužena, preko svog organa - sudije Privrednog suda u Pančevu, diskriminatorski postupala prema tužiocu u postupku koji se vodio u predmetu P 736/2010, na taj način što: postupajući sudija, i pored ukazivanja tužioca, nije hteo da ispuni svoju dužnost propisanu članom 103. stav 6. Zakona o parničnom postupku da odbaci odgovor na tužbu tuženog Fonda za građevinsko zemljište, puteve i komunalnu potrošnju Opštine Kovin od 07.09.2010. godine, obzirom da odgovor na tužbu nije sadržao sve što mora da sadrži u smislu člana 100. stav 2. ZPP; što je sudija, nakon prijema nezakonitog odgovora na tužbu, zakazao ročište za glavnu raspravu za 04.11.2010. godine, iako je bio dužan i obavezan da u situaciji kada se ne zakazuje pripremno ročište, donese presudu zbog propuštanja u smislu člana 338. ZPP; što je sudija ostavio u pravnom prometu ništavan -nevažan dokument - odgovor na tužbu od 07.09.2010. godine, iako je protivan jezičkoj, jasnoj i preciznoj normi iz člana 100. stav 2. ZPP i prinudnoj normi člana 285. ZPP, kao i ustaljenoj sudskoj praksi i dobrim običajima; što je sudija podržao ništavnu nevažnu pravnu radnju izjavljivanja odgovora na tužbu od 07.09.2010. godine kao zahtev i da se utvrdi da su navedena postupanja organa tužene protivpravna, nemoralna i nesavesna. Stavom drugim izreke, odbačena je tužba u delu zahteva kojim je traženo da se utvrde kao istinite i tačne činjenice: da je tužilac podneo tužbu Privrednom sudu u Pančevu protiv Opštine Kovin i Fonda za građevinsko zemljište, puteve i komunalnu potrošnju Opštine Kovin za naknadu štete u visini od 39.616.422,05 dinara, zavedenu pod poslovnim brojem P 736/2010; da je Privredni sud u Pančevu, nakon što je zaprimio tužbu doneo rešenje od 05.08.2010. godine kojim je naložio tuženom Fondu za građevinsko zemljište, puteve i komunalnu potrošnju Opštine Kovin, kao tuženom drugog reda, da u roku od 30 dana od prijema tužbe, sa prilozima, podnese odgovor na tužbu u pisanom obliku, da odgovor na tužbu mora da sadrži druge podatke iz člana 100. ZPP koje mora imati svaki drugi podnesak da bi se po njemu moglo postupati, kao i upozorenje da će, ako tuženi ne podnese odgovor na tužbu u roku određenom rešenjem, sud doneti presudu zbog propuštanja, da je lice koje se pojavljuje kao zakonski zastupnik dužno da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku dokaže svoje zastupničko svojstvo i da je punomoćnik dužan da prilikom preduzimanja prve radnje u postupku podnese punomoćje; da je Fond za građevinsko zemljište, puteve i komunalnu potrošnju Opštine Kovin dostavio putem punomoćnika advokata Mičović Dragana iz Kovina odgovor na tužbu 07.09.2010. godine; da odgovor na tužbu ne sadrži sve što po samom zakonu mora da sadrži u smislu člana 100. stav 2. ZPP; da postupajući sudija nije zakazao ni održao pripremno ročište; da iako pripremno ročište nije održano sudija nije hteo da postupi po svom pravnosnažnom rešenju i donese presudu zbog propuštanja, već je zakazao ročište za glavnu raspravu 04.11.2010. godine, a nakon toga postupak trajao nepune tri godine kao i da se utvrdi istinitost napred navedenih izloženih činjenica. Stavom trećim izreke, obavezan je tužilac da tuženoj naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 6.000,00 dinara. Stavom četvrtim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka.
Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 4671/18 od 11.06.2020. godine, stavom prvim izreke, odbijena je, kao neosnovana, žalba tužioca i prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka, kao neosnovan.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonskih razloga.
Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/2011, 49/2013-US, 74/2013-US, 55/2014, 87/2018, 18/2020, u daljem tekstu: ZPP), Vrhovni kasacioni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.
U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u postupku pred Privrednim sudom u Pančevu P 736/2010 vodio spor protiv Opštine Kovin i Fonda za građevinsko zemljište, puteve i komunalnu potrošnju Opštine Kovin, radi naknade štete.
Tužbeni zahtev za utvrđenje diskriminatorskog postupanja zasniva na tvrdnji da je tužena preko svog organa - postupajućeg sudije Privrednog suda u Pančevu u predmetu P 736/2010 izvršio diskriminaciju prema tužiocu na taj način što je sudija u postupku postupao u korist tuženog Fonda za građevinsko zemljište, puteve i komunalnu potrošnju Opštine Kovin, te suprotno Ustavu i Zakonu o parničnom postupku sproveo radnje koje po zakonu nije smeo da sprovede u korist ovog tuženog, na taj način što nije odbacio odgovor na tužbu ovog tuženog, iako isti nije ispunjavao uslove urednosti iz člana 100. ZPP, što iako su za to bili ispunjeni zakonski uslovi nije doneo presudu zbog propuštanja, već je zakazao ročište za glavnu raspravu, bez prethodno održanog pripremnog ročišta.
Na utvrđeno činjenično stanje, nižestepeni sudovi su primenili materijalno pravo iz odredbi Zakona o zabrani diskriminacije, Ustava Republike Srbije i odredbe Zakona o parničnom postupku i ocenili da je tužba u delu zahteva za utvrđenje činjenica nedozvoljena, a da je tužbeni zahtev za utvrđenje diskriminicije neosnovan, jer se radnje koje je tužilac označio kao diskriminatorsko postupanje ne mogu kvalifikovati kao diskriminacija i diskriminatorsko postupanje u smislu člana 2. Zakona o zabrani diskriminacije.
Zaštita od diskriminacije predstavlja pravo ličnosti zagarantovano Ustavom RS (član 21) i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 1. Protokola 12. uz Evropsku konvenciju), a od 07.04.2009. godine i Zakonom o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/2009).
U članu 21. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije (stav 2.), te da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.).
U članu 1. Protokola 12. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, utvrđena je opšta zabrana diskriminacije u ostvarivanju svakog prava koje predviđa zakon, tako što je u stavu 1. propisano da će se svako pravo koje zakon predviđa ostvarivati bez diskriminacije po bilo kom osnovu, kao na primer po rasi, boji kože, veroispovesti, političkom i drugom uverenju, nacionalnom ili društvenom poreklu, povezanosti sa nacionalnim manjinama, imovini, rođenju ili drugom statusu, a stavom 2. istog člana propisano je da javne vlasti neće ni prema kome vršiti diskriminaciju po osnovima koji su pomenuti u stavu 1.
Pojam diskriminacije i diskriminatorskog postupanja sadržan je u članu 2. stav 1. tačka 1. Zakona o zabrani diskriminacije, koji pod navedenim pojmovima podrazumeva svako neopravdano pravljene razlike ili nejednako postupanje, odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanja prvenstva), u odnosu na lica ili grupe lica, kao i na članove njihovih porodica ili njima bliska lica, na otvoren ili prikriven način, a koje se zasniva na rasi, boji kože, precima, državljanstvu, nacionalnoj pripadnosti ili etničkom poreklu, jeziku, verskim ili političkim ubeđenjima, polu, rodnom identitetu, seksualnoj orjentaciji, imovnom stanju, rođenju, genetskim osobenostima, zdravstvenom stanju, invaliditetu, bračnom i porodičnom statusu, osuđivanosti, starosnom dobu, izgledu, članstvu u političkim, sindikalnim i drugim organizacijama i u drugim stvarnim, odnosno pretpostavljenim ličnim svojstvima. Kao oblici diskriminacije predviđeni su neposredna i posredna diskriminacija, povreda načela jednakih prava i obaveza, pozivanje na odgovornost, udruživanje radi vršenja diskiriminacije, govor mržnje i uznemiravanje i ponižavajuće postupanje (član 5.), dok su posebni slučajevi diskriminacije propisani odredbama člana 15. do 27, pa je tako odredbom člana 15. propisano da svako ima pravo na jednak pristup i jednaku zaštitu svojih prava pred sudovima i organima javne vlasti.
Pravilno su nižestepeni sudovi primenili navedene zakonske odredbe, kada su odbili tužbeni zahtev, jer postupanje organa tužene, koje tužilac opisuje kao diskriminaciju, ne ispunjava uslove za traženu sudsku zaštitu po odredbama Zakona o zabrani diskriminacije.
Tužilac nije u skladu sa pravilom o teretu dokazivanja iz člana 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije učinio verovatnim da su procesne radnje suda, konkretno preduzete odnosno propuštene u parničnom postupku u predmetu Privrednog suda u Pančevu P 736/2010, koje su povod tražene zaštite, uticale na tok i ishod postupka i ostvarenje njegovih prava u njemu, te da je uzročno posledično takvim procesnim radnjama prema tužiocu učinjen bilo koji oblik diskriminacije.
Sudske odluke donete na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata nisu akti diskriminacije niti postupanje sudova prilikom odlučivanja može da bude diskriminatorsko postupanje. U smislu člana 145. stav 4. Ustava Republike Srbije pravilnost i zakonitost sudskih odluka može preispitivati samo nadležan sud u zakonom propisanom postupku. Dakle, u postupku zaštite od diskriminacije ne može se ocenjivati pravilnost postupanja suda u pojedinim sudskim postupcima, već zakonitost i pravilnost postupanja može biti preispitana samo od strane nadležnih sudova u postupcima po pravnim lekovima, odnosno u postupku po zahtevu za zaštitu prava na pravično suđenje pred Ustavnim sudom.
Zato tužbeni zahtev koji je odbijen nižestepenim presudama ne uživa traženu zaštitu u smislu člana 43. navedenog zakona, pa nisu osnovani navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava.
Pravilna je odluka o odbačaju tužbe u delu kojim se traži utvrđenje činjenica vezanih za postupak u kojem je, prema navodima tužbe, tužiocu učinjena diskriminacija, u smislu člana 194. stav 1. i 3. ZPP.
Za svoju odluku nižestepeni sudovi su u presudama izneli detaljne, sveobuhvatne i pravilne razloge, koje u svemu prihvata i Vrhovni kasacioni sud.
Na osnovu izloženog, Vrhovni kasacioni sud je, smatrajući da revizijom tužioca nije dovedena u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, na osnovu člana 414. ZPP, odbio reviziju tužioca kao neosnovanu i odlučio kao u izreci.
Predsednik veća-sudija,
Vesna Subić, s.r.
Za tačnost otpravka
Upravitelj pisarnice
Marina Antonić
