Rešenjem Višeg suda u Šapcu P 6/2012 od 08.01.20115. godine, odbijen je zahtev tužilja za oslobođenje od plaćanja sudske takse na tužbu, prvostepenu presudu, žalbu i drugostepenu presudu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 1288/2015 od 05.10.2015. godine, prvim stavom izreke preinačena je prvostepena presuda u delu stava drugog izreke tako što su obavezani tuženi da tužilji M.G. pored iznosa iz stava prvog izreke presude, solidarno isplate na ime naknade nematerijalne štete još: iznos od 1.131.480,00 dinara na ime naknade za duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, iznos od 189.020,00 dinara za pretrpljene fizičke bolove, iznos od 156.150,00 dinara za pretrpljeni strah, iznos od 323.280,00 dinara na ime naruženosti, iznos od 384.920,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog smrti začetog a nerođenog deteta, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.08.2013. godine pa do isplate, dok se u odbijajućem delu za iznos od 400.000,00 dinara za fizičke bolove, 300.000,00 dinara za strah, 600.000,00 dinara za naruženost i 300.000,00 dinara za duševne bolove zbog smrti začetog a nerođenog deteta žalba odbija i navedena presuda potvrđuje. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u trećem stavu izreke tako što se obavezuju tuženi da tužilji M.G. solidarno isplate na ime izmakle zarade za period od 12.06.1996. godine do 01.05.2013. godine ukupan iznos od 3.412.251,00 dinar sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.05.2013. godine pa do isplate i na ime rente iznos od 36.820,00 dinara mesečno i to svakog 01-og u mesecu za prethodni mesec počev od 01.05.2013. godine pa ubuduće dok za to postoje zakonski uslovi, dok se u preostalom delu za iznos izgubljene zarade od 9.952,00 dinara sa kamatom i za iznos rente od 4.275,00 dinara mesečno počev od 01.05.2013. godine pa udubuće žalba odbija i presuda potvrđuje. Trećim stavom izreke preinačena je prvostepena presuda u petom stavu izreke, tako što su obavezani tuženi da pored iznosa iz stava četvrtog izreke tužilji D.S. solidarno isplate još iznos od 161.640,00 dinara na ime naknade za umanjenje životne aktivnosti, 98.902,00 dinara na ime naknade za pretrpljene fizičke bolove, 88.492,00 dinara za pretrpljeni strah, sve sa zakonskom zateznom kamatom od 27.08.2013. godine pa do isplate. Petim stavom izreke preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u šestom stavu izreke prvostepene presude tako što su obavezani tuženi da tužiljama solidarno isplate na ime troškova parničnog postupka iznos od 2.390.371,00 dinar sa zakonskom zateznom kamatom od prvostepenog presuđenja pa do isplate. Sedmim stavom izreke obavezani su tuženi da tužiljama solidarno naknade troškove drugostepenog postupka u iznosu od 511.750,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 05.10.2015. godine pa do isplate.

Protiv drugostepene presude tuženi su izjavili revizije, kojima pobijaju drugostepenu presudu u preinačenom delu zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao dozvoljenost izjavljenih revizija i našao da su izjavljene revizije tuženih dozvoljene na osnovu odredbe člana 403. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... i 55/14), a koja odredba se primenjuje u konkretnom slučaju na osnovu odredbe člana 506. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11) i člana 23. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 55/2014).

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u granicama propisanim odredbom člana 408. ZPP i odlučio da revizije tuženih nisu osnovane.

Pobijana presuda nije zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

U provedenom postupku je utvrđeno da je dana 12.06.1996. godine došlo do saobraćajne nezgode na putu P. – B.P., tako što T.S., koji je upravljao autobusom, brzinu autobusa nije prilagodio uslovima puta, usled čega autobus nije mogao blagovremeno da se zaustavi ispred zaustavljenog teretnog vozila marke ... registarske oznake … i prikolice koju je vuklo to vozilo, koji nisu bili propisno obeleženi u trenutku mimoilaženja sa drugim vozilima, naleteo prednjom desnom stranom autobusa na zadnji levi deo prikolice od zaustavljenog teretnog vozila kojim je upravljao B.Đ.. Tužilje su bile putnice u autobusu i tom prilikom tužilja M.G. je zadobila teške telesne povrede, nagnječenje mozga uz umanjenje radne sposobnosti 100%, a tužilja D.S. tupe udare u predelu glave i karlice, kontuznu ranu u čeonom delu glave i difuzne krvne podlive u predelu desne nadlaktice i desne podlaktice. Presudom Opštinskog suda u Prijepolju K. 5/02 od 31.10.2003. godine okrivljeni S.T. i B.Đ. oglašeni su krivim za izvršenje krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 4. u vezi člana 195. stav 3. u vezi stava 2. KZ RS. Prema nalazu veštaka, tužilja M.G. je u saobraćajnoj nezgodi dobila politraumu, tešku telesnu povredu opasnu po život, koja je ostavila trajne posledice u vidu posttraumatskog psihosindroma sa oštećenjem psihičkih motornih funkcija, izmenom ličnosti trajnog karaktera. Kod tužilje je konstavovana produžena posttraumatska koma (nesvesno stanje) nakon nagnječenja mozga, slabost leve strane tela i udova, nagnječno – razderna rana sa leve strane čela i trudnoća od tri lunarna meseca, koja je prekinuta po odluci lekara zbog opšteg stanja tužilje. Zbog zadobijenih povreda, tužilja M.G. je trpela bolove i strah intenziteta kako je to navedeno u drugostepenoj odluci. Kod tužilje je došlo do umanjenja životne aktivnosti 70%, nastupila i naruženost srednjeg stepena, s obzirom na to da postoji omanji ožiljak na samom uglu orbite, levoj polovini vrata, po rukama, hod je spastično paretičan uz nespretnost ruke. Kao posledica povređivanja kod tužilje M.G. je došlo do umanjenja radne sposobnosti 100%. Tužilja D.S. je u saobraćajnoj nezgodi zadobila potres mozga, što predstavlja tešku telesnu povredu, kao i razderotinu u predelu čela, nagnječenje grudnog koša i tela, što predstavlja lake telesne povrede. Tužilja je trpela bolove i strah intenziteta kako je to navedeno u drugostepenoj odluci. Kod tužilje postoji umanjenje životne aktivnosti 10% trajno. Tužilja M.G. je ... godine završila školu ekonomsko-pravne struke, treći stepen stručne spreme, struke trgovinske, zanimanje prodavac mešovite robe, a u trenutku saobraćajne nezgode je bila evidentirana kod Nacionalne službe za zapošljavanje kao lice bez zaposlenja. Pre povređivanja tužilja M.G. je bila u pregovorima sa PTP A. u kom preduzeću je trebalo da se zaposli kao trgovac i sa kojim preduzećem je usaglasila elemente ugovora o radu, s tim što do realizacije posla nije došlo zbog smanjene radne sposobnosti tužilje. Prema izveštaju Nacionalne službe za zapošljavanje, Filijala Š. od 21.10.2010. godine, najveći broj posredovanja za slobodna radna mesta odnosi se na delatnost trgovine. Prema izveštaju Republičkog zavoda za statistiku od 25.01.2007. godine, 27.09.2007. i od 06.05.2012. godine, prosečna zarada za III i IV stepen stručne spreme se ne prati posebno i Republički zavod za statistiku ne raspolaže podacima o zaradama po zanimanju. Prema nalazu i mišljenju veštaka finansijske struke od 22.10.2008. godine, dopunskog nalaza od 27.07.2015. godine i saslušanja sudskog veštaka, za period od dana saobraćajne nezgode pa do pretpostavljenog perioda kada bi tužilja M.G. otišla u starosnu penziju, po cenama na dan nastanka štete, izgubljena zarada sa kapitaliziranom rentom iznosi 112.141,00 dinar, što znači da je 62,42% ovog iznosa pokriveno limitom osiguranja od 70.000,00 dinara, imajući u vidu podatke Republičkog zavoda za statistiku o visini prosečne mesečne zarade, bez poreza i doprinosa, radnika sa srednjom stručnom spremom u Republici Srbiji, izgubljena zarada M.G. za period od 12.06.1996. godine do 31.08.2008. godine iznosi 1.520.351,00 dinar, za period od 01.09.2008. godine do 01.05.2013. godine 1.891.900,00 dinara, sa iznosom mesečne rente od 01.05.2013. godine u iznosu od 36.820,00 dinara. U saobraćajnoj nezgodi 12.06.1996. godine, pored tužilja, nematerijalnu štetu su pretrpeli J.P., S.S., D.J. i N.G., a smrtno je stradala M.M., čija je ćerka D.D. vodila postupak za naknadu štete protiv vozača predmetnih vozila B.Đ. i S.T.. Prema odluci o određivanju najnižih osiguranih iznosa na koje se mora ugovoriti osiguranje od autoodgovornosti za štete pričinjene trećim licima, koje je objavljeno u „Službenom listu SRJ“ broj 13 od 22.03.1996. godine, limit osiguranja za autobuse i teretna vozila iznosi 70.000,00 dinara, a za ostala motorna vozila 35.000,00 dinara.

Na osnovu utvrđenih činjenica pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu u odbijajućem delu po žalbi tužilja (tuženi na usvajajući deo se nisu žalili) i odlučio kao u preinačujućem usvajajućem delu, prvog, drugog i trećeg stava izreke.

Iz utvrđenih činjenica proizilazi da je saobraćajna nezgoda nastala radnjama više lica različitim vozilima koja podležu obavezi obaveznog osiguranja. Tužilje kao treće oštećena lica u saobraćajnoj nezgodi imaju pravo izbora od koga će tražiti naknadu u smislu člana 178. stav 4. Zakona o obligacionim odnosima, kojim je propisano da za štetu koju pretrpe treća lica imaoci motornih vozila odgovaraju solidarno i člana 99. stav 1. Zakona o osnovama sistema osiguranja imovine i lica („Službeni list SFRJ“ br. 17 od 23.03.1990. godine – koji se primenjuje jer je važio u vreme saobraćajne nezgode 12.06.1996. godine), tužilje imaju pravo na naknadu štete i od svakog osigurača vozila koji slidarno odgovaraju za naknadu štete. Pravilan je zaključak drugostepenog suda da u takvoj situaciji ima mesta sabiranju limita za sva tri vozila čijom upotrebom je došlo do saobraćajne nezgode, a što u zbiru daje iznos od 175.000,00 dinara.

Imajući u vidu vrstu i težinu povreda, procenat umanjenja životne aktivnosti, intenzitet i trajanje fizičkih bolova i straha , stepenu naruženosti, kao i činjenicu da je kod tužilje M.G. bila utvrđena trudnoća u trećem lunarnom periodu, pravilno je drugostepeni sud za sve vidove nematerijalne štete utvrdio pravičnu novčanu naknadu u vreme štetnog događaja za tužilju M.G. i za tužilju D.S., a koji iznose kao pravične prihvata i Vrhovni kasacioni sud. Imajući u vidu nalaz veštaka ekonomske struke, koji su sudovi u celosti prihvatili, te utvrđenu činjenicu da kapitalizirana renta za M.G. za period od dana nastanka štete pa do pretpostavljenog perioda kada bi tužilja otišla u starosnu penziju, po cenama na dan nastanka štete iznosi 112.141,00 dinara, to je pravilan zaključak drugostepenog suda da sa limitom koji je utvrđen u iznosu od 175.000,00 dinara u potpunosti je pokrivena materijalna i nematerijalna šteta tužilja u trenutku saobraćajne nezgode.

Odlučujući o visini pravične naknade nematerijalne štete prema cenama i kriterijumima na dan presuđenja, a u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud je utvrdio pravičnu novčanu naknadu nematerijalne štete za sve vidove kako za tužilju M.G. tako i za tužilju D.S., koje iznose prihvata i ovaj sud, i pravilno tužilji M.G. i D.S. dosudio na ime naknade nematerijalne štete po svim vidovima pored iznosa koji su dosuđeni u pravnosnažnom delu prvostepene presude i iznose kao u prvom i trećem stavu izreke drugostepene presude.

Pri utvrđenim činjenicama da je tužilja M.G. rođena ... godine, da je u trenutku saobraćajne nezgode imala … godina, da je završila školovanje ... godine prodavac mešovite robe i da je bila u pregovorima za zasnivanje radnog odnosa, te da je njena radna sposobnost umanjena 100%, pravilan je zaključak drugostepenog suda da bi M.G. da nije povređena u saobraćajnoj nezgodi po redovnom toku stvari ostvarivala zaradu. Polazeći od nalaza i mišljenja sudskog veštaka kao i odredbe člana 189. Zakona o obligacionim odnosima pravilno je drugostepeni sud dosudio tužilji M.G. naknadu izgubljene zarade u iznosu od 3.412.251,00 dinar i mesečnu rentu u iznosu od 36.820,00 dinara na osnovu odredbe člana 195. Zakona o obligacionim odnosima. Iz navedenih razloga neosnovano u revizijama tuženi ističu da je drugostepeni sud pogrešno odlučio kada je usvojio tužbeni zahtev tužilje M.G. za naknadu materijalne štete. Neosnovani su navodi u revizijama oba tužena da su štetu pored tužilja u saobraćajnoj nezgodi pretrpela i druga lica i da je drugostepeni sud prilikom donošenja odluke bio dužan da utvrdi ukupnu visinu štete proistekle iz saobraćajne nezgode od 12.06.1996. godine, jer tuženi kao osiguravači ostaju u obavezi i prema oštećenim licima do visine ugovorene sume osiguranja. Prilikom odlučivanja o žalbi tužilja, drugostepeni sud je imao u vidu da je u saobraćajnoj nezgodi 12.06.1996. godine povređeno više lica i pravilno zaključio da tuženi na kojima je bio teret dokazivanja, nisu dokazali da su ostala navedena lica se obraćala za naknadu štete tuženima i da im je po tom osnovu isplaćena naknada štete.

Vrhovni kasacioni sud je cenio ostale navode u revizijama tuženih pa je našao da su bez uticaja na pravilno donetu odluku drugostepenog suda.

Pravilno je drugostepeni sud, a imajući u vidu uspeh tužilja u drugostepenom postupku, tužiljama dosudio troškove celokupnog postupka (prvostepenog i drugostepenog) a kako je to navedeno u šestom i sedmom stavu izreke drugostepene odluke.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 414. ZPP odbio revizije tuženih kao neosnovane i odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović,s.r.