U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od sudija: Biserke Živanović, predsednika veća, Spomenke Zarić i Božidara Vujičića, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Milan Stević, advokat iz ..., protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo pravde, koju zastupa Državno pravobranilaštvo, Beograd, radi naknade nematerijalne štete, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2038/19 od 18.04.2019. godine, na sednici održanoj dana 14.11.2019. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 2038/19 od 18.04.2019. godine.

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tužilje za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 8975/18 od 14.12.2018. godine, stavom prvim izreke, obavezana je tužena da tužilji na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, isplati iznos od 1.350.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do isplate. Stavom drugim izreke, delimično je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je predložila da se obaveže tužena da joj, na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, preko iznosa dosuđenog stavom prvim izreke, isplati iznos od još 350.000,00 dinara, sa pripadajućom kamatom, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, obavezana je tužena da tužilji naknadi troškove parničnog postupka, dok je stavom četvrtim izreke, tužilja oslobođena obaveza plaćanja sudskih taksi. stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je prvostepena presuda u delu stava prvog izreke kojim je tužena obavezana da tužilji, na ime naknade nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, isplati iznos od 1.000.000,00 dinara sa pripadajućom kamatom, dok je u preostalom delu istog stava izreke prvostepena presuda preinačena, tako što je odbijen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog neosnovanog lišenja slobode, u delu u kom je tražena isplata iznosa od još 350.000,00 dinara sa pripadajućom kamatom. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđeno rešenje o troškovima postupka iz stava trećeg izreke prvostepene odluke. Stavom trećim izreke, obavezana je tužilja da tuženoj naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 12.00,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu odluku primenom odredbe člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS” broj 72/11...87/18) pa je našao da je revizija tužilje neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredbe parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, dok se revizijom ne ukazuje na druge povrede odredbi parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, protiv tužilje je bio vođen krivični postupak zbog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 1. Krivičnog zakonika u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, u okviru kog postupka je tužilji rešenjem Višeg suda u Beogradu Kpp broj 341/16 od 12.11.2016. godine, bio određen pritvor koji se ima računati počev od 10.11.2016. godine. Rešenjem Višeg suda u Beogradu K broj 68/17 od 07.07.2017. godine, tužilji je ukinut pritvor određen prethodno navedenim rešenjem, pri čemu je presudom Višeg suda u Beogradu K broj 68/17 od 07.07.2017. godine, tužilja oslobođena optužbe da je izvršila navedeno krivično delo. U postupku ostvarenja prava na naknadu štete, tužilja je podnela zahtev Ministarstvu pravde 21.02.2018. godine. Tokom dokaznog postupka utvrđeno je da u ... živi 20 godina na istoj adresi kod svekra i svekrve u ... ulici broj .. u ..., dok je prijavljena u ... broj .. . Boravak u pritvoru je teško podnela s obzirom da na to da je majka dvoje maloletne dece od kojih je bila razdvojena. Nakon izlaska iz pritvora ljudi su je drugačije gledali kao i članovi porodice. Razlozi zbog kojih je tužilji određen pritvor utvrđeni su iz navedenog rešenja, a odnose se na uslove iz člana 211. stav 1. tačka 1, 2. i 3. Zakona o krivičnom postupku, odnosno radi se o okolnostima koji ukazuju na opasnost od bekstva, opasnost da će ometati postupak uticajem na svedoke, kao i zbog okolnosti zbog kojih ukazuju da bi u kratkom vremenskom periodu mogla ponoviti krivično delo, pri čemu u obrazloženju rešenja o određivanju pritvora nisu obrazloženi razlozi za tačku 1. i 2., već samo razlozi za određivanje pritvora iz tačke 3. navedene odredbe Zakona o krivičnom postupku.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilja nije svojim nedozvoljenim ponašanjem uticala na razloge određivanja pritvora i da nema njenog doprinosa šteti koju je pretrpela, zbog čega, u smislu odredbe člana 584. Zakona o krivičnom postupku i člana 200.

Zakona o obligacionim odnosima, ima pravo na naknadu nematerijalne štete, te je nakon ocene svih okolnosti konkretnog slučaja odmerio naknadu u visini od 1.350.000,00 dinara, dok je u preostalom delu njen zahtev ocenjen neosnovanim.

Prihvatajući u svemu činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda, drugostepeni sud je konstatovao da je na pravilno utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud pogrešno primenio pravilo iz člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, te je, imajući u vidu sve utvrđene okolnosti konkretnog slučaja, drugostepeni sud preinačio prvostepenu odluku i obavezao tuženu da tužilji po istom osnovu isplati iznos od 1.000.000,00 dinara na ime naknade nematerijalne štete, dok je u preostalom delu njen zahtev ocenjen neosnovanim.

Pravilno je drugostepeni sud primenio materijalno pravo, kada je preinačio prvostepenu presudu.

Nisu osnovani navodi tužilje u reviziji da je materijalno pravo pogrešno primenjeno, već je drugostepeni sud na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja pravilno primenio materijalno pravo kada je prvostepenu presudu preinačio odbijajući tužbeni zahtev preko iznosa od 1.000.000,00 dinara, s obzirom na to da navedeni iznos predstavlja adekvatnu satisfakciju za nematerijalnu štetu koju je tužilja pretrpela u konkretnom slučaju. Pri odlučivanju o visini novčane naknade, vođeno je računa o svim okolnostima konkretnog slučaja, a naročito o visini naknade kojom se oštećenoj pruža zadovoljenje za duševne bolove zbog povrede slobode i prava ličnosti.

Naknada nematijalne štete, u smislu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, ima za cilj materijalnu satisfakciju zbog povrede Ustavom zaštićenih prava i dobara kao što su sloboda i prava ličnosti. Pravična naknada nematerijalne štete, kao oblik otklanjanja štetnih posledica, sastoji se u isplati sume novaca kao satisfakcije za pretrpljenu materijalnu štetu, da bi se kod oštećenog uspostavila psihička i emotivna ravnoteža koja je postojala pre štetnog događaja, u meri u kojoj je to moguće, s obzirom da restitucija po prirodi stvari nije moguća. Pri tom, ona ne sme biti cilj, to jest mora biti sredstvo za ublažavanje pretrpljene nematerijalne štete i ne sme pogodovati težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i svrhom (podsticanje lukrativnih motiva ili komercijalizacija ličnih dobara). Naknadu štete sud odmerava uzimajući u obzir sve subjektivne i objektivne okolnosti od značaja za odluku u ovoj pravnoj stvari, a naročito one koje utiču na prirodu, težinu i trajanje duševnih bolova izazvanih lišenjem slobode kao što su dužina trajanja pritvora, težina krivičnog dela koja je tužilji bila stavljena na teret, bol, strah, te ostale patnje koje je zbog lišenja slobode tužilac pretrpela, kao i njeno porodično stanje. Imajući u vidu prirodnu i društvenu svrhu prava na naknadu nematerijalne štete, dosuđivanje naknade nematerijalne štete u iznosu većem od 1.000.000,00 dinara, u konkretnom slučaju, bilo bi u suprtnosti sa značajem povređenog dobra i u cilju kome ta naknada služi, a pogodovala bi težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima), zbog čega je, suprotno navodima revizije tužilje, pravilno odlučeno u tužbenom zahtevu.

Na osnovu člana 14. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci.

 

Predsednik veća – sudija

Biserka Živanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić