Ispitujući pravilnost pravnosnažne presude drugostepenog suda u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/2011… 18/2020), koji se u konkretnom slučaju primenjuje na osnovu člana 506. stav 2. ZPP, s obzirom da je prethodna prvostepena presuda bila ukinuta i predmet vraćen na ponovno suđenje, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužioca neosnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni drugih bitnih povreda postupka zbog kojih se revizija može izjaviti primenom člana 407. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac AA (rođ. 1940. god) obavljao je advokatsku delatnost u Beogradu u 2000.godini i bio upisan u imenik advokata Advokatske komore Beograda. Dana ...2000. godine tužilac i njegova supruga bili su napadnuti u njihovom stanu u ... od strane NN lica, kojom prilikom je tužilac bio teško povređen. Zbog teških povreda koje su zahtevale duže lečenje, tužilac je podneo zahtev Advokatskoj komori Beograda da mu se odobri odsustvo od godinu dana. Svoju profesionalnu arhivu tužilac je smestio u kuću svojih roditelja u selu ..., Opština ... . Dana ...2000. godine vojnici KFOR-a i policajci UNMIK-a su razbili vrata od kuće u kojoj je bila smeštena arhiva i dokumentacija advokatske kancelarije, izvršili pretres i poneli sa sobom dokumentaciju koja se tamo nalazila, nekoliko knjiga čiji je tužilac autor i materijal za izdavanje dve knjige. Povodom tog događaja, tužilac se obratio Austrijskoj ambasadi u Beogradu zahtevom za nadoknadu materijalne štete i vraćanje svih oduzetih stvari zapisnički, a takođe i tadašnjem Generalnom sekretaru Ujedinjenih Nacija g-dinu Kofi Ananu u Njujorku, ali odgovor nije dobio.

Tužilac smatra da su se o njemu zbog ovih događaja raširile glasine da je srpski špijun i tvrdi da su rezultirale negativnim efektom po njegovu advokatsku delatnost, njegov lični i profesionalni ugled i ličnost.

Tužbu radi naknade štete tužilac je podneo 03.04.2009.godine protiv tuženih Republike Srbije, OUN Generalna skupština Ujedinjenih nacija, Savet bezbednosti New York Sjedinjene Američke Države za UNMIK i KFOR iz Prištine. Rešenjem prvostepenog suda P. 594/12 od 20.02.2015.godine odbačena je tužba tužioca protiv drugo i treće tuženih kao nedopuštena, a žalba tužioca odbijena kao neosnovana i navedeno rešenje prvostepenog suda je potvrđeno, rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž.1426/2015 od 07.10.2015. godine.

U postupku sprovedenom protiv Republike Srbije, utvrđene su činjenice da je tužilac napadnut i povređen u stanu u ... od strane nepoznatih lica ...2000. godine i da je zbog zadobijenih povreda bio na stacionarnom lečenju u Kliničkom centru u Beogradu, da je deo advokatskih poslova u pogledu zastupanja klijenata preneo na kolegu advokata BB iz ..., a arhivu smestio u kuću u selu ... u Opštini ... . O obimu i visini materijalne štete relevantni dokazi nisu pruženi. O intenzitetu i trajanju namaterijalne štete nije predloženo veštačenje kao merodavno dokazno sredstvo. Nije dokazano u kom periodu je tužilac posle napada NN lica bio sprečen da obavlja advokatske poslove i sa kakvim gubicima u prihodima. Konkretna šteta zbog označenih događaja i uslovi odgovornosti tužene Republike Srbije nisu dokazani. Prema činjenicama utvrđenim na osnovu raspoloživih dokaza, tužiocu je potpuni gubitak radne sposobnosti - prve kategorije invalidnosti iskazan u oceni od 28.05.1997. godine, pravo na invalidsku penziju priznato rešenjem od 16.05.1999. godine, isplata invalidske penzije bila obustavljena u jednom periodu jer je tužilac bio prijavljen na osiguranje kod Fonda samostalnih delatnosti, a rešenjem RFPIO Služba filijale za Grad Beograd od 27.11.2008. godine, uz utvrđenje da kod tužioca na dan pregleda 11.09.2008. godine i dalje postoji potpuni gubitak radne sposobnosti odnosno prva kategorije invalidnosti kao što je cenjeno i 28.05.1997. godine, tužiocu je uspostavljena isplata invalidske penzije od 01.08.2008. godine.

Kod iznetog stanja stvari, prvostepeni sud je ocenio da tužilac nije dokazao postojanje štete, obim i visinu štete, kao osnovnog zahtevanog uslova građansko- pravne odgovornosti tužene. Pored toga, našao je i da je potraživanje tužioca zastarelo, jer je protekao objektivni rok od 5 godina propisan članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, obzirom da su se događaji koje je tužilac označio desili ...2000. godine i ...2000. godine, a da je tužba radi naknade štete podneta 03.04.2009. godine.

Drugostepeni sud je podržao razloge prvostepenog suda i dao ocenu o bitnim žalbenim navodima, kao i razlozima koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, postupajući u skladu sa odredbama člana 396. stav 1. i 2. ZPP. Prema razlozima pobijane presude, tužilac je bio dužan da dokaže da je nadležni organ tužene postupao nepravilno ili nezakonito u vezi sa događajima koji su se desili ..2000. godine i ...2000. godine, što tužilac nije učinio. U članu 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija. U članu 231. stav 2. Zakona o parničnom postupku, propisano je da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano. Tužilac, međutim, nije predložio dokaze o obimu i visini materijalne štete, niti veštačenje kojim bi se utvrdio intenzitet i trajanje označenih vidova nematerijalne štete, te nije dokazao postojanje štete i osnova odgovornosti tužene, odnosno uzročno-posledičnu vezu između postupanja tužene i štete za koju tvrdi da je nastupila. Tužilac nije dokazao ni osnov, niti visinu naknade štete, koju je paušalno opredelio.

Presudama nižestepenih sudova odbijen je tužbeni zahtev za naknadu štete protiv Republike Srbije, kao neosnovan. Ocena o neosnovanosti tužbenog zahteva zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava i odgovarajućoj primeni pravila o teretu dokazivanja, regulisanim u članu 231. ZPP.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, revizija tužioca nije osnovana u osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava.

U smislu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojim je propisana odgovornost pravnog lica za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija, država odgovara za štetu koja nastane kao posledica nepravilnog ili nezakonitog rada njenih organa, odnosno prekoračenjem, zloupotrebom ili pogrešnom primenom datih ovlašćenja, što ovde nije bio slučaj.

U konkretnom slučaju, tužilac nije dokazao da su se stekli uslovi odgovornosti za štetu na strani tužene Republike Srbije. Šteta nije nastala postupanjem organa za čiji rad odgovara Republika Srbija. Činjenice koje bi ukazivale da je prema tužiocu izvršen teroristički akt nisu navedene, a ni dokazane u sprovedenom postupku. Samim tim, neodrživo je isticanje tužioca o postojanju odgovornosti Republike Srbije po članu 180. Zakona o obligacionim odnosima, izneto u reviziji. Revizija je u ovoj parnici izjavljena nakon što je tužilac po presudi Apelacionog suda u Beogradu u Beogradu Gž.6020/2012 od 05.04.2014. godini, koju je u toku postupku dostavio, pravnosnažno izgubio parnicu radi naknade štete protiv Republike Srbije, u kojoj je zahtev bazirao na tvrdnjama da je kao advokat trpeo štetu jer mu nisu bile dozvoljene posete klijentima pritvorenicima u KPZ Sremska Mitrovica u periodu od oktobra 1999. godine do marta 2000. godine, a u kom periodu je utvrđeno da je posetio tri pritvorena lica u decembru, u januaru nije imao potrebne dozvole, u februaru nije tražio posete, u martu mesecu posetio 20 lica, pa je na osnovu utvrđenog ocenjeno da nije dokazao nepravilan i nezakonit rad organa tužene. Sa istog razloga u pogledu nedostajućih uslova odgovornosti tužene, neosnovanim se pokazao i zahtev stavljen u ovoj parnici. Shvatanje revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava, nije osnovano, kao ni shvatanje da osporavanjem odgovornosti od strane tužene nije osporen osnov tužbenog zahteva.

Nasuprot revizijskom isticanju, u ovoj pravnoj stvari nije ispunjen uslov za donošenje međupresude primenom člana 347. ZPP, jer ne postoji osnov tužbenog zahteva prema tuženoj Republici Srbiji.

Kao pravilne, revizijski sud je prihvatio razloge iznete u pobijanoj presudi drugostepenog suda, donetoj bez bitnih povreda postupka predviđenih u članu 407. stav 1. ZPP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je revizija neosnovana i odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća- sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić