Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je, na osnovu člana 404. ZPP, blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, imajući u vidu zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja od 02.11.2018. godine, u ovom sporu postoji potreba da se o reviziji tužene odlučuje na osnovu člana 404. stav 1. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je revizija tužene osnovana.

Prema do sada utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bivši zaposleni u preduzeću „PKS Lateks HLC“ AD iz Čačka sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom. Rešenjem Trgovinskog suda u Čačku St 3/06 od 25.12.2006. godine nad označenim preduzećem otvoren je stečajni postupak. Tužilac je u tom postupku prijavio svoje potraživanje iz radnog odnosa. Zaključkom stečajnog suda St 3/06 od 14.05.2007. godine utvrđeno je potraživanje tužioca na ime glavnog duga u iznosu od 171.733,22 dinara, uvećano za zakonsku zateznu kamatu od dana dospeća do dana pokretanja stečajnog postupka u iznosu od 9.306,98 dinara, odnosno ukupno 181.040,00 dinara. Tužilac u stečajnom postupku svoje novčano potraživanje nije ni delimično naplatio. Rešenjem Privrednog suda u Čačku R4st 3/2018 od 06.02.2018. godine usvojen je tužiočev prigovor radi ubrzanja postupka, utvrđeno da je tužiocu u označenom stečajnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i naloženo postupajućem sudiji da stečajni postupak okonča u najkraćem roku.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i odredbi Zakona o obligacionim odnosima - članova 154, 155, 172. stav 1, 189. i 190. tog zakona, obavezao tuženu da na ime naknade imovinske štete nastale povredom prava na suđenje u razumnom roku isplati tužiocu novčani iznos koji je utvrđen zaključkom stečajnog suda sa zakonskom zateznom kamatom od 14.05.2007. godine kao dana donošenja tog Zaključka.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu u pogledu odluke o zateznoj kamati tako što je tužiocu dosudio zateznu kamatu od dana podnošenja tužbe, a odbio zahtev za isplatu zatezne kamate od dana donošenja zaključka kojim je utvrđeno tužiočevo potraživanje do dana podnošenja tužbe, dok je u preostalom delu žalbu tužene odbio.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, u ovom sporu pogrešno je primenjeno materijalno pravo, zbog čega činjenično stanje nije pravilno i u potpunosti utvrđeno.

Prema članu 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana od kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1), a odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3).

Kada je reč o potraživanjima zaposlenih iz radnog odnosa, koja su bez njihove krivice ostala neizmirena u postupku stečaja, objektivna odgovornost Republike Srbije za tako nastalu materijalnu štetu postoji ako je stečajni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom i pod uslovom da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku.

U konkretnom slučaju, iako je u obrazloženju drugostepene presude navedeno da je tužilac bivši zaposleni u stečajnom dužniku - preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, ta činjenica nije pouzdano utvrđena. Šta više, ista je dovedena u sumnju sadržinom obrazloženja rešenja Privrednog suda u Čačku R4 st 3/2018 od 06.02.2018. godine (poslednji pasus na drugoj strani), iz kojeg proizilazi da je većinski vlasnik stečajnog dužnika strano privredno društvo „HLC CHEMIE TRADE G.M.B.H“. Ako je to tačno, onda stečajni dužnik nije preduzeće sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, pa u tom slučaju ne bi postojala odgovornost tužene za imovinsku štetu koju tužilac potražuje u ovom sporu kao posledicu utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Osim toga, nižestepeni sudovi nisu utvrdili ni činjenicu da li je novčano potraživanje tužioca, utvrđeno zaključkom stečajnog suda, nastalo u vreme kada je tužilac radio u stečajnom dužniku kao društvenom preduzeću ili u vreme kada je već izvršena njegova privatizacija.

Iz navedenih razloga, presude nižestepenih sudova su morale biti ukinute i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje (osim u delu u kojem je drugostepeni sud odbio zahtev za isplatu zatezne kamate od dana donošenja Zaključka stečajnog suda do dana podnošenja tužbe).

U ponovljenom suđenju prvostepeni sud će utvrditi da li je stečajni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, ili je reč o privatizovanom preduzeću u kojem je većinski vlasnik strano privredno društvo na šta implicira sadržina obrazloženja rešenja stečajnog suda kojim je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, zato što od te činjenice zavisi postojanje odgovornosti tužene za imovinsku štetu čiju naknadu tužilac u ovom sporu traži. Pored toga, prvostepeni sud će utvrditi i da li je novčano potraživanje tužioca, utvrđeno zaključkom stečajnog suda, nastalo u vreme kada je stečajni dužnik bio u društvenoj svojini ili nakon njegove eventualne privatizacije.

Ukinuta je i odluka o troškovima postupka jer zavisi od konačnog ishoda spora.

Shodno izloženom, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP, odlučeno je kao u drugom stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislava Apostolović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić