Presudom Višeg suda u Beogradu Gžrr1 183/23 od 27.04.2023. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu Prr1 6/21 od 06.07.2022. godine u stavu prvom u delu koji se odnosi na glavno potraživanje i u stavu drugom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu Prr1 6/21 od 06.07.2022. godine u stavu prvom izreke u delu koji se odnosi na kamatu, pa je obavezana tužena da tužilji na glavno potraživanje isplati zakonsku zateznu kamatu počev od 21.07.2020. godine kao dana podnošenja tužbe pa do isplate u roku od 8 dana od prijema presude, dok je odbijen kao neosnovan zahtev za kamatu za period od 18.12.2013. godine do 21.07.2020. godine, kao neosnovan. Stavom trećim izreke, odbijeni su zahtevi stranaka za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. ZPP.

Tužilja je podnela odgovor na reviziju, zahtevajući naknadu za troškove njenog sastava.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju je potrebno ujednačavanje sudske prakse o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Iz tog razloga, Vrhovni sud je, primenom odredbe člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ broj 72/11 ... 18/20), odlučio kao u stavu prvom izreke.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408. ZPP i utvrdio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilji je rešenjem Privrednog suda u Beogradu R4 St 258/2018 od 22.03.2019. godine utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Privrednog suda u Beogradu St 268/12, stavom drugim izreke naloženo je stečajnom sudiji u tom predmetu da u roku od 4 meseca od dana prijema rešenja preduzme neophodne mere i radnje u cilju okončanja stečajnog postupka odnosno unovčavanje imovine stečajnog dužnika i naloženo je postupajućem sudiji da u roku od 30 dana obavesti predsednika suda o preduzetim merama. Iz obrazloženja rešenja proizlazi da su podnosiocima prigovora priznata potraživanja u stečajnom postupku, da njihova potraživanja potiču iz radnog odnosa, te da isti svoja potraživanja ostvaruju u stečajnom postupku pred Privrednim sudom u Beogradu St 268/12 koji traje duže od 6 godina, a čijem dužem trajanju podnosilac prigovora nije doprineo. Zaključkom o listi utvrđenih potraživanja od 17.12.2013. godine utvrđeno je da među utvrđenim potraživanjima stečajnih poverilaca pod brojem 288 zabeležno potraživanje AA, tužilje, u iznosu od 98.899,00 dinara kao poveriocu trećeg isplatnog reda. Tužilji je dana 23.12.2020. godine izvršena isplata 7,01% utvrđenog potraživanja trećeg isplatnog reda u ukupnom iznosu od 6.929,74 dinara. Preostali neisplaćeni deo utvrđenog potraživanja tužilje iznosi 91.969,26 dinara i pripada trećem isplatnom redu. Stečajni dužnik „Navip“ AD Beograd privatizovan je shodno Zakonu o svojinskoj transformaciji rešenjem Ministarstva za privredu i privatizaciju od 02.01.2001. godine. U trenutku osnivanja navedeno preduzeće je bilo vlasništvo Republike Srbije, što proizlazi iz potvrde Agencije za privatne registre od 19.11.2020. godine. Dana 09.06.2005. godine ovo privredno društvo je transformisano u akcionarsko društvo sa punim poslovnim imenom „Navip“ akcionarsko društvo za promet pića Beograd.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su delimično usvojili tužbeni zahtev, nalazeći da tužilac ima pravo na naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku koju je prouzrokovao Privredni sud za čije propuste odgovara tužena Republika Srbija, kako po osnovu objektivne odgovornosti iz člana 31. stav 3. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Po oceni Vrhovnog suda, presude nižestepenih sudova zasnovane su na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 31. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 40/2015), propisano je da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od godinu dana od kad je stekla pravo na pravično zadovoljenje (stav 1.). Odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku je objektivna (stav 3.).

Republika Srbija odgovara za materijalnu štetu nastalu zbog potpunog ili delimičnog neizvršenja pravnosnažnih i izvršnih sudskih odluka, odnosno u stečaju utvrđenih potraživanja zaposlenih iz radnog odnosa koji su bez njihove krivice ostale neizvršene i u postupku stečaja vođenim nad stečajnim dužnikom sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, uz uslov da je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku (Zaključak usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda do 02.11.2018. godine, dopunjenog na sednici Građanskog odeljenja od 27.09.2019. godine). Navedeni pravni zaključak dopunjen je na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 27.09.2019. godine, tako da u pogledu izvršnih dužnika koji ne spadaju u napred navedenu kategoriju, već se radi o fizičkim licima ili pravnim licima koja nisu osnovana na bazi društvenog ili državnog kapitala, svakako je nužno utvrđivati uzročnoposledičnu vezu, između povrede prava na suđenje u razumnom roku i nenaplaćenog potraživanja, te utvrđivati da je upravo isključivi razlog nemogućnosti naplate tih potraživanja neadekvatno postupanje suda. Nužno je dokazati da je dužnik u trenutku pokretanja postupka za naplatu imao dovoljno novčanih sredstava u imovini i da je poštujući redosled isplate mogao da se naplati da je sud efikasno postupao i preduzimao delotvorne radnje u cilju naplate propisane odgovarajućim Zakonom o izvršenju.

U konkretnom slučaju, tužilja nije bila u mogućnosti da naplati svoje potraživanje prema svom poslodavcu - „NAVIP“ AD Beograd, u stečajnom postupku koji je otvoren rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 268/12 od 15.05.2012. godine. U tom trenutku stečajni dužnik je preduzeće sa većinskim udelom privatnog kapitala, a potraživanje tužioca iz radnog odnosa potiče iz perioda nakon privatizacije preduzeća. Saglasno praksi Evropskog suda za ljudska prava (Marinković protiv Srbije, predstavka broj 5353/11) Republika Srbija je odgovorna za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa pretežno društvenim kapitalom, dok po praksi Ustavnog suda Republike Srbije propust suda da namiri potraživanje priznato u stečajnom postupku protiv dužnika sa većinskim društvenim (državnim) kapitalom, predstavlja povredu pravo na mirno uživanje imovine zajemčeno članom 58. Ustava Republike Srbije (Už 4541/2017 od 24.01.2019. godine). Kako prema utvrđenom činjeničnom stanju poslodavac tužioca nije bilo preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom u relevantnom periodu, pogrešan je zaključak nižestepenih sudova da u ovom slučaju postoji odgovornost tužene za predmetnu štetu. Naime, samo ukoliko se radi o preduzeću sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, tada se u odnosu na dugovanja tog privrednog društva konstituišu i posebne obaveze Republike Srbije vezane za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku povodom nenamirenog potraživanja u visini priznatog potraživanja u stečajnom postupku. Međutim, to ovde nije slučaj jer je poslodavac tužioca, kako je u konkretnom slučaju utvrđeno sa udelom od 100% privatnog kapitala, a potraživanje tužilje, prema stanju u spisima, odnosi se na period nakon tog datuma, suprotno navodima drugostepenog suda. Zato je neosnovan zahtev tužilje za isplatu materijalne štete s obzirom da ne postoji objektivna odgovornost Republike Srbije za štetu pričinjenu zaposlenom prema subjektu privatizacije koji nije bio sa većinskim udelom društvenog i državnog kapitala u vreme kada je nastala obaveza isplate ovih potraživanja.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu drugom izreke doneo primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP.

Tužena je uspela u postupku po reviziji, pa joj na osnovu članova 153. stav 1, 154. 162. i 163. stav 2. u vezi člana 165. stav 2. ZPP pripadaju traženi troškovi celog postupka. Visina je odmerena na ime traženih i opredeljenih troškova za sastav odgovora na tužbu od strane pravobranilaštva u iznosu od 6.000,00 dinara, sastav žalbe u iznosu od po 18.000,00 dinara i revizije u iznosu od 27.000,00 dinara, prema Advokatskoj tarifi važećoj u vreme preduzimanja ovih parničnih radnji. Iz tih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu trećem izreke.

Predsednikveća-sudija

Zoran Hadžić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković