Republika Srbija
VRHOVNI KASACIONI SUD
Rev 4472/2019
17.06.2020. godina
Beograd

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Božidara Vujičića, predsednika veća, Vesne Subić i Jelice Bojanić Kerkez, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., koga zastupa punomoćnik Gordana Mihailović, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., koga zastupa punomoćnik Gordana Babić, advokat iz ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž 7085/16 od 08.11.2018. godine, u sednici veća od 17.06.2020. godine, doneo je

R E Š E NJ E

UKIDA SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž 7085/16 od 08.11.2018. godine u stavu 2. i 3. izreke, pa se predmet u tom delu vraća istom sudu na ponovno odlučivanje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25972/12 od 04.04.2016. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je da je tužilac po osnovu prava na nužni deo na zaostavštini pok. VV, bivše iz ..., suvlasnik sa udelom od 1/6 idealnih delova stana broj .., koji se nalazi na ... spratu zgrade broj .. u ulici ..., ulaz .., na kat. parc. .. upisanoj u list nepokretnosti broj .. KO ..., što je tuženi dužan trpeti i dozvoliti da tužilac svoje pravo upiše u javnoj knjizi. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 163.425,00 dinara u roku od 15 dana od dana prijema pismenog prepisa odluke. Stavom trećim izreke, odbijen je predlog tuženog da sud odredi prekid ovog postupka do pravnosnažnog okončanja postupka koji se pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu vodi pod P 9743/12.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 7085/16 od 08.11.2018. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđeno rešenje sadržano u stavu trećem izreke presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25972/12 od 04.04.2016. godine. Stavom drugim izreke, preinačena je presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P 25972/12 od 04.04.2016. godine u stavu prvom izreke, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca da je suvlasnik sa udelom od 1/6 idealnih delova stana broj .., koji se nalazi na ... spratu zgrade broj .. u ulici ... u ..., ulaz .., na kat. parc. .. upisanoj u list nepokretnosti broj .. KO ..., što je tuženi dužan trpeti i dozvoliti da tužilac svoje pravo upiše u javnoj knjizi. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što je obavezan tužilac da isplati tuženom iznos od 98.250,00 dinara na ime troškova parničnog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. i člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP (''Službeni glasnik RS'' br. 72/11... 87/18) Vrhovni kasacioni sud je našao da je tužiočeva revizija osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju ovaj sud pazi po službenoj dužnosti, a tužilac u reviziji na neke konkretne povrede postupka ne ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su braća po ocu GG koji je preminuo ...2006. godine pre svoje majke VV koja je preminula ...2009. godine. Pravo na nasleđe po zakonskom redu nasleđivanja iza sada pokojnog oca parničnih stranaka polažu njegova deca i to ovde tužilac, tuženi i sestra tuženog DD rođena ... . Zaostavštinu bake parničnih stranaka čine sredstva koja su dosuđena pravnosnažnom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P 27524/10 od 10.05.2011. godine čija vrednost iznosi nešto više od 86.317,07 dinara kao i pravo i obaveze prema potvrdi o upisu u evidenciju nosilaca prava na osnovu Zakona o pravu na besplatne akcije i novčanu naknadu koju građani ostvaruju u postupku privatizacije, čija nominalna vrednost na dan 24.11.2014. godine iznosila 3.850,00 dinara. Sada pokojna VV učinila je poklon u korist ovde tuženog 25.05.2006. godine čiji predmet je predstavljao predmetni stan u ulici ... u ..., čija je približna vrednost 8.745.500,00 dinara pri čemu vrednost njenih raspolaganja u vidu poklona učinjenog tuženom čini da je vrednost njene zaostavštine manja od vrednosti nužnog naslednog dela.

Kod takvog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da tužilac i tuženi po pravu predstavljanja ulaze u prvi nasledni red, što znači da polažu pravo na nasleđe po 1/3 idealnog dela zaostavštine sada pok. VV, zbog čega nužni deo svakog od njih predstavlja 1/6 zaostavštine u koju vrednost je bilo potrebno vratiti poklon učinjen u korist BB. Vrednost imovine pok. VV u trenutku njene smrti bila je višestruko ispod vrednosti nepokretnosti koja je predmet poklona. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da je tužilac istakao stvarnopravni zahtev, prvostepeni sud je tako postavljen zahtev usvojio.

Međutim, drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje, ali da je pogrešno primenio materijalno pravo, odnosno da nije vodio računa o pravnoj prirodi nužnog naslednog dela. S obzirom da je Zakon o nasleđivanju propisao da nužnom nasledniku pripada novčana protivvrednost nužnog dela kao obligaciono traženje, a da na zahtev nužnog naslednika sud može odlučiti da mu pripadne određeni deo stvari i prava, drugostepeni sud nalazi da je po svojoj pravnoj prirodi pravo na nužni deo obligaciono traženje, a da tužilac u parnici mora da dokaže razloge za pretvaranje tog prava u stvarno pravo. S obzirom da u ovoj parnici tužilac u tom pravcu nije ponudio nikakve dokaze, po mišljenju drugostepenog suda, a primenjujući pravilo o teretu dokazivanja iz ZPP, tužiočev tužbeni zahtev je neosnovan zbog čega je i preinačena prvostepena presuda i tužbeni zahtev odbijen.

Zakon o nasleđivanju (''Službeni glasnik RS'' br. 46/95 i 101/2003) u članu 43. je propisao da nužnom nasledniku pripada novčana protivvrednost nužnog dela (obligaciono pravo), a da na zahtev nužnog naslednika sud može odlučiti da ovom pripadne određeni deo stvari i prava koji čini zaostavštinu (stvarno pravo) s tim što se odredbe prethodnih stavova primenjuju samo ako ostavilac u zaveštanju ne odredi prirodu nužnog dela. Tumačeći navedene odredbe, u situaciji kada u zaveštanju nije određena priroda nužnog dela, prvostepeni sud nalazi da je dovoljno da lice koje polaže pravo na nužni deo istakne stvarnopravni zahtev, pa da sud o takvom zahtevu odlučuje, a drugostepeni sud smatra da sama činjenica da je takav zahtev istaknut nije dovoljna, nego da tužilac u parnici mora i da dokaže razloge za isticanje i eventualno usvajanje takvog zahteva.

Odredba člana 43. Zakona o nasleđivanju, po kojoj sud može, dakle i ne mora, da prihvati zahtev tužioca da mu se na predmetu zaostavštine prizna stvarno pravo, ukazuje na potrebu da se iznesu razlozi za takvo traženje i predlože dokazi u prilog tih razloga koje bi potom sud mogao da ceni, kako to smatra drugostepeni sud. Međutim, u ovoj parnici tužilac je još u tužbi od 11.07.2011. godine tražio da mu se obligaciono pravo preinači u stvarno ne navodeći razloge za to. Tuženi je u odgovoru na tužbu a kasnije i tokom postupka sporio aktivnu legitimaciju i tražio prekid postupka pri čemu se o zahtevu za pretvaranje prava na nužni deo u stvarno pravo nije izjašnjavao, dakle nije ga sporio. Kako se po članu 230. stav 1. ZPP ne dokazuju činjenice koje protivna stranka nije osporila, drugostepeni sud je propustio da oceni da li se u konkretnom slučaju može primeniti navedena zakonska odredba. Ako tuženi ne spori pretvaranje prirode nužnog dela iz obligacione u stvarnopravnu onda tužilac nije dužan da iznosi razloge zašto je ovakvo pretvaranje tražio. Zbog navedenog propusta drugostepeni sud nije mogao da pravilno primeni materijalno pravo, pa je zbog svega toga i odlučeno kao u izreci na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

U ponovnom postupku, drugostepeni sud će imati u vidu napred navedeno, pa će doneti na zakonu zasnovanu odluku.