Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 2417/18 od 07.06.2018. godine, stavom prvim izreke, usvojena je žalba tuženog i prvostepena presuda u usvajućem i delu odluke o parničnim troškovima preinačena, tako što je odbijen zahtev tužioca AA kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu isplati na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni fizičke bolove 70.000,00 dinara i za pretrpljeni strah 80.000,00 dinara, kao i zahtev tužilje BB kojim je tražila da se obaveže tuženi da joj na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljeni fizičke bolove isplati 60.000,00 dinara i za pretrpljeni strah 80.000,00 dinara, sve za zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, kao i na ime naknade materijalne štete na vozilu iznos od 342.861,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 07.07.2017. godine do isplate, i obavezani su tužioci da tuženom na ime troškova postupka plate 17.838,00 dinara. Stavom drugim izreke, obavezani su tužioci da tuženom na ime troškova žalbenog postupka plate 35.628,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužioci su blagovremeno izjavili reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni kasacioni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku-ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 87/18) i utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, saobraćajnu nezgodu, koja se dogodila 31.07.2010. godine, skrivio je vozač i vlasnik automobila stranih registarskih oznaka VV iz ... . Vozilo je bilo osigurano kod tuženog polisom (zeleni karton) važećom od 02.07.2010. godine do 01.01.2011. godine. VV je presudom od 22.11.2012. godine, koja je postala pravnosnažna 08.11.2013. godine, oglašen krivim za krivično delo ugrožavanje javnog saobraćaja iz člana 289. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i izrečena mu je uslovna osuda. Tužioci su, kao oštećena lica, u krivičnom postupku postavili imovinskopravni zahtev 06.07.2011. godine, sa kojim su upućeni na parnicu, a tužbu su podneli 28.07.2016. godine. U saobraćajnoj nezgodi tužioci su zadobili lake telesne povrede, u vezi kojih povreda su trpeli strah i fizičke bolove, čiji su intenzitet i trajanje utvrđeni na osnovu nalaza i mišljenja sudskih veštaka. Na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka mašinske struke utvrđena je visina štete na vozilu tužilje BB.

Prvostepeni sud je polazeći od tako utvrđenog činjeničnog stanja, pošto je utvrdio osnov odgovornosti tuženog i štetu koju su tužioci pretrpeli, delimično usvojio zahtev tužilaca, smatrajući da je neosnovan prigovor zastarelosti potraživanja, primenom člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, polazeći od toga da je prema odredbama člana 103. i 104. stav 6. Krivičnog zakonika relativni rok zastarelosti gonjenja za krivično delo za koje je VV oglašen krivim 2 godine, a apsolutni 4 godine, te da je privilegovani rok zastarelosti od 4 godine počeo ponovo teći nakon pravnosnažnog okončanja krivičnog postupka i da od tada pa do podnošenja tužbe nije protekao rok u kom su tužioci mogli zahtevati naknadu štete proistekle iz saobraćajne nezgode.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio kao neosnovane zahteve tužilaca, smatrajući da je potraživanje tužilaca zastarelo. Ceneći prigovor zastarelosti potraživanja tužilaca, drugostepeni sud je zaključio da je isti osnovan, primenom člana 390. Zakona o obligacionim odnosnosima, jer je smatrao da navedena odredba sadrži specijalna pravila kada sud ili drugi organ uputi poverioca da svoje prijavljeno potraživanje ostvaruje u parničnom postupku, u kom slučaju ja predviđen rok od tri meseca, koji teče od dana pravnosnažnosti odluke, pa kako je presuda doneta u krivičnom postupku postala pravnosnažna 08.11.2013. godine i kako su tužioci radi ostvarenja svog imovinskog zahteva upućeni da pokrenu parnični postupak, pa kako tužioci to nisu učinili u roku od 3 meseca od dana pravnosnažnosti navedene presude, da je potraživanje tužilaca zastarelo.

Osnovano se revizijom tužilaca ukazuje da je drugostepeni sud prilikom ocene prigovora zastarelosti pogrešno primenio materijalno pravo.

Članom 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a stavom 2. istog zakona da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala. Članom 380. stav 5. istog zakona propisano je da neposredan zahtev trećeg oštećenog lica prema osiguravaču zastareva za isto vreme za koje zastareva njegov zahtev prema osiguraniku odgovornom za štetu. Članom 941. stav 1. istog zakona propisano je da u slučaju osiguranja od odgovornosti, oštećeno lice može zahtevati neposredno od osiguravača naknadu štete koju je pretrpelo događajem za koji odgovara osiguranik, ali najviše do iznosa osiguravačeve obaveze. Članom 388. istog zakona propisano je da zastarevanje se prekida podizanjem tužbe i svakom drugom poveriočevom radnjom preduzetom protiv dužnika pred sudom ili drugim nadležnim organom, u cilju utvrđivanja, obezbeđenja ili ostvarenja potraživanja. Članom 392. stav 1. istog zakona, propisano je da posle prekida zastarevanje počinje teći iznova, a vreme koje je proteklo pre prekida ne računa se u zakonom određeni rok za zastarelost, dok je stavom 3. istog člana propisano da kad je prekid zastarevanja nastao podizanjem tužbe ili pozivanjem u zaštitu, ili isticanjem prebijanja potraživanja u sporu, odnosno prijavljivanjem potraživanja u nekom drugom postupku, zastarevanje počinje teći iznova od dana kad je spor okončan ili svršen na neki drugi način.

Kada se ima u vidu utvrđeno činjenično stanje i citirane odredbe Zakona o obligacionim odnosima, odnosno da su tužioci, kao oštećena lica u krivičnom postupku podneli imovinskopravni zahtev, to sledi da je zastarevanje prekinuto podnošenjem imovinskopravnog zahteva u krivičnom postupku, pa kod utvrđenog da je saobraćajnu nezgodu prouzrokovao VV, vozač i vlasnik automobila stranih registarskih oznaka i da je isti presudom od 22.11.2012. godine, koja je postala pravnosnažna 08.11.2013. godine oglašen krivim za krivično delo ugrožavanja javnog saobraćaja, to je od pravnosnažnosti te presude zastarevanje počelo teći iznova, s tim što se u toj situacije kod ocene prigovora zastarelosti ne primenjuje odredba iz člana 390. Zakona o obligacionim odnosima, kako je to pogrešno zaključio drugostepeni sud, već se primenjuje odredba iz člana 392. stav 3. Zakona o obligacionim odnosima, a stim u vezi odredba iz člana 376, odnosno odredba iz člana 377. istog zakona. Naime, odredba iz člana 390. Zakona o obligacionim odnosima primenjuje se u situaciji kada je krivični postupak okončan zbog nekog uzroka koji se ne tiče suštine stvari i kada je oštećeni upućen na parnicu da ostvari svoj imovinskopravni zahtev, u kojoj situaciji se smatra da je zastarelost prekinuta uslovno, ako se tužba podnese redovnom sudu u roku od tri meseca po pravnosnažnosti odluke krivičnog suda, a koja se odredba u ovom slučaju ne može primeniti, budući da je krivični postupak okončan donošenjem pravnosnažne presude kojom je VV oglašen krivim za krivično delo ugrožavanja javnog saobraćaja. S obzirom na to da je napred navedena presuda doneta u krivičnom postupku postala pravnosnažna 08.11.2013. godine, to je od tada zastarevanje počelo teći iznova, pa kako su tužioci tužbu radi naknade štete podneli 28.07.2016. godine, to sledi da potraživanje naknade štete tužilaca nije zastarelo, jer su tužbu podneli u roku propisanom članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, koji se primenjuje kada se radi o potraživanju naknade štete.

S obzirom na to da je utvrđeno da je vozilo kojim je upravljao VV u vreme nastanka saobraćajne nezgode bilo osigurano kod tuženog, da je krivični postupak okončan donošenjem pravnosnažne presude kojom je VV oglašen krivim za krivično delo ugrožavanje javnog saobraćaja i kako je utvrđeno da su tužioci u saobraćajnoj nezgodi zadobili lake telesne povrede, u vezi kojih povreda su trpeli strah i fizičke bolove, čiji su intenzitet i trajanje utvrđeni na osnovu nalaza i mišljenja sudskih veštaka, i kako je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka mašinske struke utvrđena visina štete na vozilu tužilje BB, to je prvostepeni sud pravilnom primenom odredbi iz člana 897, 940, 941, 380. stav 5, 189. i 200. Zakona o obligacionim odnosima obavezao tuženog da tužiocima naknadi nematerijalnu štetu, a tužilji BB materijalnu štetu.

Sa napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je usvojio reviziju tužilaca i odlučio kao u stavu prvom izreke, tako što je preinačio drugostepenu presudu u preinačenom delu prvostepene presude i žalbu tuženog odbio i prvostepenu presudu potvrdio u usvajajućem delu zahteva tužilaca i u delu odluke o troškovima prvostepenog postupka, na osnovu člana 416. stav 1. ZPP.

Odluka o troškovima postupka sadržana u stavu drugom izreke doneta je na osnovu člana 153, 154. i 165. ZPP, s obzirom da su tužioci uspeli u postupku po reviziji, sa kojih razloga je tuženi obavezan da tužiocima na ime troškova postupka plati 161.514,44 dinara, a u skladu sa opredeljenim zahtevom tužilaca i to za sastav revizije od strane advokata 12.000,00 dinara, uvećan za 50%, s obzirom da su od strane advokata zastupane obe stranke, odnosno 18.000,00 dinara, kao i troškove na ime takse na reviziju i odluku po reviziji ukupno 143.514,44 dinara, a sve u skladu sa važećom Advokatskom tarifom i Taksenom tarifom.

Predsednik veća - sudija

Slađana Nakić Momirović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić