U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, jer je činjenično stanje ono koje je utvrđeno u prvostepenom postupku. Suprotno tvrdnji revidenta, revizijski sud smatra da je drugostepeni sud ocenio sve žalbene navode koji su od značaja za presuđenje ove parnice.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tuženi je sa „... bank” a.d. ..., zaključio Ugovor o kreditu fizičkih lica od 11.02.2007. godine, kojim mu je odobren kredit u iznosu od 4.328.332,32 dinara, što predstavlja dinarsku protivvrednost 53.138,56 evra, po srednjem kursu jedinstvenog tržišta deviza NBS, na dan zaključenja ugovora. Odobren je kratkoročni gotovinski kredit, zaloga obvezica devizne štednje građana i ugovoren je rok otplate kredita do 6 meseci od dana puštanja kredita u tečaj. Članom 7. ugovora predviđeno je da su sredstva obezbeđnja po ovom kreditu menica i menično ovlašćenje dužnika i sadružnika iz zaloga hartije od vrednosti po ugovoru o zalozi broj ...-.... Tuženi je sa „... bank” ad ... zaključio još jedan ugovor o kreditu fizičkih lica od 28.11.2007. godine kojim mu je odobren kredit u iznosu od 4.085.368,27 dinara što predstavlja dinarsku protivvrednost od 49.522,35 evra po srednjem kursu jedinstvenog tržišta deviza NBS na dan zaključenja ugovora. Članom 7. ugovora predviđeno je da su sredstva obezbeđenja po ovom kreditu menica i menično ovlašćenje i zaloga hartije od vrednosti po ugovoru o zalozi broj ... . Tužilac je u svojstvu sadužnika sa „... bank” ad ..., zaključio ugovor o pristupanju dugu od 28.11.2007. godine u kome je u članu 1. konstatovano da između banke kao poverioca i BB (ovde tuženog) zaključen ugovor o kreditu na iznos od 4.085.368,27 dinara, te da se tužilac kao sadužnik obavezuje da će poveriocu pored dužnika ispuniti njegovo potraživanje po osnovu ugovora o kreditu na način i pod uslovima iz tog ugovora, čime sadužnik stupa u obavezu pored dužnika i prihvata sve obaveze dužnika prema banci koje su decidno navedene u ugovoru o kreditu i svim aneksima po istom ugovoru. Ovim ugovorom sadužnik je ovlastio banku da instrumente za pravilno ispunjenje obaveze iz prethodnog stava može popuniti na iznos neotplaćenih potraživanja koja mogu nastati po osnovu ugovora o kreditu iz člana 1. ovog ugovora. Tužilac je u svojstvu zalogodavca sa „... bank” ad ... kao zalogoprimcem i tuženim u svojstvu dužnika zaključio ugovor o zalozi hartije od vrednosti 28.11.2007. godine, kojim je pristupio ugovoru o kreditu broj ... i kao sredstvo obezbeđenja potraživanja predviđeno je da se zasnuje založno pravo na obveznicama devizne štednje građana čija nominalna vrednost iznosi 81.554 evra, tržišna vrednost 61.940,44 evra, a 80% tržišne vrednosti 49.552,34 evra, koje su evidentirane u Centralnom registru hartija od vrednosti i to na vlasničkom računu zalogodavca. Članom 4. ugovora predviđeno je da založeno pravo stečeno na osnovu ovog ugovora i konstituisano upisom u Centralni registar hartija od vrednosti traje dok postoje obaveze dužnika prema zalogoprimcu po osnovu osnovnog ugovora. Zalogoprimac „...bank” ad ... se 17.12.2008. godine, obratila „... banci” ad sa zahtevom za aktiviranje zaloge po osnovu ugovora o zalozi od 28.11.2007. godine, a iz razloga što klijent BB ovde tuženi nije u mogućnosti da vrati kredit, pa je potrebno da se izvrši prodaja založnih obveznica devizne štednje građana kako bi banka iz novčanih sredstava po osnovu prodatih hartija od vrednosti namirila svoje ukupno potraživanje po osnovu glavnog duga, pripadajuće kamate, provizije i ostalih troškova koje prate realizaciju navedene transakcije. „... banka” je 23.12.2008. godine, obavestila „... bank” ad ... da je u skladu sa zahtevom od 22.12.2008. godine izvršeno saldiranje po osnovu aktiviranja zaloge na osnovu ugovora o zalozi ukupno za prenos 56.640,46 evra uz napomenu da se isplati protivvrednost evra po kupovno kursu „... banke” ad ... na dan 22.12.2008. godine.Tužilac od momenta kada je potpisao garanciju nije podigao ni jednu ratu stare devizne štednje, a banka je sa njegovog računa podigla celokupnu sumu radi obezbeđenja isplate kredita.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su usvojili eventualni tužbeni zahtev, primenom članova 262. stav 1., 451, 997., 1003. i 1013. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, nalazeći da je u konkretnom slučaju reč o dugu tuženog prema tužiocu. Po stanovištu sudova, tužilac je kao garanciju da će tuženi ispuniti svoju obavezu iz odobrenog ugovora o kreditu zaključio sa „... bank” a.d. ugovor o pristupanju dugu i ugovor o zalozi hartija od vrednosti (obveznica devizne štednje građana) kao jemac i preuzeo obaveze koje je tuženi prema ugovoru o kreditu imao prema „... bank” ad ... . Tužilac je time praktično preuzeo na sebe obavezu da poveriocu ispuni punovažnu i dospelu obavezu dužnika ako to sam dužnik ne učini. Kako tuženi nije izmirio svoje obaveze prema banci i otplatio odobreni kredit, to je banka iskoristila svoje pravo i prodala založne hartije od vrednosti, odnosno staru deviznu štednju tužioca u celokupnom iznosu. Nižestepeni sudovi su zaključili da je tužilac ovlašćen da od tuženog zahteva da mu vrati dugovani iznos i to celokupni iznos koji je „... bank ” a.d. naplatila iz založnih sredstava -obveznica tužioca u ukupnom iznosu od 6.966.766,58 dinara (56.640,46 evra) kao i kamatu od dana isplate. Primenom pravila o teretu dokazivanja iz člana 231.ZPP, našli su da u konkretnom slučaju ne postoje elementi ugovora o ortakluku.

Vrhovni sud smatra da je stanovište drugostepenog suda zasnovano na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Po članu 997. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO), ugovorom o jemstvu jemac se obavezuje prema poveriocu da će ispuniti punovažnu i dospelu obavezu dužnika, ako ovaj to ne učini. Ugovor o jemstvu obavezuje jemca samo ako je izjavu o jemčenju učinio pismeno (član 998.). Obim jemčeve odgovornosti propisan je u članu 1002. navedenog zakona, tako da jemčeva obaveza ne može biti veća od obaveze glavnog dužnika, a ako je ugovoreno da bude veća, ona se svodi na meru dužnikove obaveze (stav 1.) i jemac odgovara za ispunjenje cele obaveze za koju je jemčio, ako njegova odgovornost nije ograničena na neki njen deo ili na drugi način podvrgnuta lakšim uslovima (stav 2.). Po članu 1004. stav 1. od jemca se može zahtevati ispunjenje obaveze tek nakon što je glavni dužnik ne ispuni u roku određenom u pismenom pozivu (supsidijarno jemstvo).

Pored toga, založni dužnik nije isto što i jemac i ne odgovara za dug celokupnom svojom imovinom, već se poverilac može namiriti samo unovčavanjem založene stvari. odnosno u konkretnom slučaju založnog prava na hartijama od vrednosti. U konkretnom slučaju tužilac je u svojstvu zalogodavca sa „... bank” ad ... kao zalogoprimcem i tuženim u svojstvu dužnika zaključio Ugovor o zalozi hartije od vrednosti 28.11.2007. godine, kojim je pristupio ugovoru o kreditu broj ... i kao sredstvo obezbeđenja potraživanja predviđeno je da se zasnuje založno pravo na obveznicama devizne štednje građana. Pravilno je tumačenje drugostepenog suda u pogledu navedene odredbe ugovora, da se tužilac obavezao kao založni dužnik i ovlastio zalogoprimca da (ukoliko BB, ovde tuženi, ne vrati kredit) proda založene obveznice devizne štednje građana kako bi banka iz novčanih sredstava po osnovu prodatih hartija od vrednosti namirila svoje ukupno potraživanje po osnovu glavnog duga, pripadajuće kamate, provizije i ostalih troškova iz navedene transakcije. Pored toga, suprotno navodima revizije, polazeći od načela akcesornosti kao zajedničkog principa koji povezuje jemsto i zalogu, ne može se zaključiti da zaloga za tuđi dug u sebi konzumira jemstvo, odnosno da se pravila koja važe za jemstvo proširuju i na zalogu.Imajući u vidu navedeno, bez uticaja su navodi revizije kojima se ukazuje da je tužilac potpisao ugovor o pristupanju dugu kao jemac, a ne kao založni dužnik, budući da se odredbe ugovora primenjuju onako kako glase i da se pri tumačenju spornih odredbi ne treba držati doslovnog značenja upotrebljenih izraza, već treba istraživati zajedničku nameru ugovarača i odredbu tako razumeti kako to odgovara načelima obligacionog prava utvrđenim ovim zakonom (član 99. ZOO).

Po oceni Vrhovnog suda, pravilno je stanovište drugostepenog suda da su u konkretnom slučaju ispunjeni uslovi za primenu člana 1013. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima jer je tužilac stekao pravo da od dužnika ovde tuženog zahteva da mu naknadi sve što je isplatio na njegov račun. Naime, u konkretnom slučaju radi o ugovoru o pristupanju dugu u smislu člana 451. ZOO, kojim je propisano da ugovorom između poverioca i trećeg, kojim se ovaj obavezuje poveriocu da će ispuniti njegovo potraživanje od dužnika, treći stupa u obavezu pored dužnika. Međutim navedena odredba jasno ukazuje da pristupilac kao treće lice stupio u obavezu pored tuženog kao dužnika. To znači da takvim ugovorom nije došlo do promene dužnika, nego je uz dužnika u pravni odnos prema poveriocu stupila i treća osoba (ovde tužilac) koja se obavezuje poveriocu da će ispuniti njegovo potraživanje od dužnika. Dakle, tužilac, kao lice koje je pristupilo dugu, nije ugovorna stranka po osnovu ugovora o kreditu, već je realizovan ugovor o pristupanju dugu i ugovor o zalozi hartija od vrednosti i time praktično tužilac poveriocu ispunio punovažnu i dospelu obavezu dužnika jer to on nije učinio. Kako tuženi nije izmirio svoje obaveze prema banci i otplatio odobreni kredit, to je banka iskoristila svoje pravo i prodala založene hartije od vrednosti, odnosno staru deviznu štednju tužioca u celokupnom iznosu. Suprotno navodima revizije, tužilac osnovano zahteva od tuženog da mu vrati dugovani iznos i to celokupni iznos koji je „... bank ” a.d. naplatila iz založnih sredstava kao i kamatu od dana isplate, a revizijom se neosnovano ističe pogrešna primena materijalnog prava.

Neosnovani su navodi revizije da se u konkretnom slučaju radi o ugovoru o ortakluku, s obzirom da tuženi primenom pravila o teretu dokazivanja nije dokazao da se radi o zajedničkom ulaganju u posao, a ne o ugovoru o pristupanju dugu kao simulovanom pravnom poslu.

Takođe, Zakon o parničnom postupku poznaje kumulativne tužbene zahteve koji se sabiraju, eventualne tužbene zahteve (usvajanje sledećeg tužbenog zahteva ako prvi nije osnovan) i ovlašćenje tuženog da se isplatom određenog iznosa oslobodi obaveze (facultas alternativa), ali ne i mogućnost isticanja više tužbenih zahteva koji su u alternativnom odnosu, a kojim bi se tuženi obavezao da od dve ili više alternativno određenih činidbi ispuni jednu. Izuzetno, tužbeni zahtev može da sadrži zahtev za alternativno obavezivanje tuženog, ali samo ako je ugovorom predviđena alternativna obligacija u smislu člana 403. Zakona o obligacionim odnosima, što nije reč u konkretnom slučaju.

Ostalim navodima revizije ponavljaju se žalbeni razlozi koji su bili predmet pravilne i potpune ocene drugostepenog suda i osporava utvrđeno činjenično stanje, što nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Zvezdana Lutovac, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković